Филип Давид: ФИЛОЗОФИЈА БЕДЕ

-Зато су на цени разбојници, паликуће и обичне убице. Филозофија беде производи ниткове у великим количинама, а ништавност оглашава својом вером

 

Наше доба познаје различите облике беде. Беда може бити материјална и духовна. Беда обухвата поједине слојеве становништва, или читаве народе и континенте. Материјална беда понегде и каткад постаје разлог отпору и побунама, рушењу постојећег начина живота, док духовна беда слаби сваки отпор и живот претвара у баруштину и кал.

У овом нашем делу света где је кроз историју сила кројила земљописне мапе и судбине народа, сачувано је страхопоштовање према физичкој сили, а презир и омаловажавање за духовне вредности. Ту постоје разна лица беде: допуњују се, једна из другог произлазе. Тирани и тиранија омеђивали су његове границе. На безобзирном угњетавању заснивана су царства. Безобзирност је претворена у стил живота. Мали, једва видљиви пламичци били су довољни да распире велике, несагледиве, пустошне пожаре. Кап мржње претварала се у океан мржње. Личне нетрпељивости у нетрпељивости међу народима, сукоби међу браћом у ратове најљућих, непомирљивих и крвно завађених непријатеља.

Беда је заправо овде трајно стање. Беда ствара ропске карактере тако пожељне у свим облицима деспотија. Беда не произлази само из материјалне неимаштине, она се најуспешније производи у људским главама. Патња ствара самилост, али беда не. Из сиромаштва може да произиђе солидарност, али из беде једино мржња. Јад и несрећа могу да створе поносите и одважне људе, беда ствара ниске и понизне. Сви облици беде су понижавајући.

Страхота беде продире до суштине људскога, квари неискварено, замрачује невиност, уништава поноситост. Беда је и болест људског ума: храбре претвара у кукавице, часне у доушнике, мудре у сумануте. Филозофија беде гласи: сви се изједначујемо у ништавности и подлости.

Управо то: суштаствена беда гора је од сваке оскудице, неимаштине, убожништва и беспарице. Она означава онај степен људске ништавности у којем све вредности постају обезвређене, а смисао изгубљен. То је стање моралне закржљалости, глупости и тупости. Бедастоћа је најтежи облик људског духа. Друго име за бедника је ништарија, људска рђа, а најгори облик духовне беде назива се нитковлуком. Материјална, морална и духовна беда рађају обилато тај сој ништарија.

Око нас видимо плодове беде: наопаки редослед вредности, уништавање културне традиције, депресију, корумпираност, брисање разлика између узвишеног и ниског. Кријумчари, лопови и злочинци заузимају важна места у друштвеној хијерархији. „Не мисли својом главом, него главом онога од кога зависиш! Може се и преко лешева, ако то доноси некакву корист!“ – то су животне девизе које елеминишу и понос и част, и стид и срам.

Дуг живот у беди, прихватање немоћи као животног усуда и понизности као животног става, створили су посебан менталитет који се преноси са генерације на генерацију. Изузеци се претварају у правило, мане добијају привид врлина, изопачености се цене као примери за углед, нискост и грабеж проглашавају се за статусне симболе. Трулост и поквареност диктирају владајући стил живота. На једној страни цвета невиђена раскош, на другој најдубље сиромаштво. Памет се мери златом и маркама. Филозофија беде је наука друштва у дуготрајној духовној агонији.

Филозофију беде финансирају они који су сва материјална добра приграбили за себе, објашњавајући како угодан и пријатан живот квари човека, омекшава и слаби његову отпорност. Из својих златних двораца поручују народу да је ово још добро у односу на оно што може бити. Беда је по филозофима овога стања педуслов за здравље. Из ње се рађају виталност и отпорност. Сит стомак ствара лењивце, а обиље производи мекушце. Од много културе се луди, од читања постаје замлата и занесењак, док превише моралних скрупула квари бизнис. Све то знају из сопственог искуства.

Тупост и морална закржљалост проглашавају се у цивилизацији беде достигнућима те цивилизације, а насиље се представља као лековито ослобађање вишка снаге. Зато су на цени разбојници, паликуће и обичне убице. Филозофија беде производи ниткове у великим количинама, а ништавност оглашава својом вером.

У својој крањој последици филозофија беде претвара се филозофију зла. Етичке норме се расплињавају, а потом сасвим ишчезавају. Људским поступцима управљају нагони самоодржања или проста начела силе. Постаје дозвољено све што је под заштитом и окриљем моћника. Живот се одвија у сенци идеологије баналности, под владавином свакодневног кича, у уметности, науци, култури. Кич је постао замена за етичке категорије, кроз кич се изражавају битне особине политичког система и владајуће вредности друштва у целини.

На овим нашим балканским просторима никада се не смањује него само умножава количина беде. Овдашњи народи, без обзира на веру и порекло, умеју само да трпе. Беде и не покушавају да се ослободе јер је она некако природно стање. Утеху налазе у болу, а не у радости. Живот схватају као мукотрпан егзодус из једне несреће у другу. Скучени део света у којем живе за њих је слика човечанства. Препуштају да о њима и њиховом животу мисле други, моћнији, силнији, безобзирнији, јер никада нису у потпуности располагали својим животом. Верују демагогији властодржаца више него рођеним очима и сопственој памети. Све лоше што се догоди подразумева се, а кратки периоди мирног живота стижу као чисти дар са неба. По количини беде у сопственој историји, народи са овог подручја веома су блиски.

Беда, она целовита, потпуна и дуготрајна, уграђена у систем мишљења, понашања, у систем владавине и целокупног живота не долази без најаве. Испрва се обзнањује у једва приметним наговештајима, знацима и симболима. Али упорношћу испрва слабашног воденог млаза који је нашао једва приметан отвор на устави, она тај отвор шири док једног дана не нахрупи као поплава. А тада под њом све нестаје, људи, њихова материјална и духовна добра, нестају села, градови, потопљена је читава држава.

Под водом, зна се, могуће је једно време задржати дах, или дисати на сламку. На крају, ни то више не помаже. Филозофија беде, преображена у филозофију зла, у диктат над животом, гуши сваки живот. Њен коначни исход је пустош: духовна и физичка.

 

Филип Давид

„Јесмо ли чудовишта“, Босанска књига, Сарајево 1997.