Личности и институције, или: олош не зна друкчије 

Ствар је смртно озбиљна и, баш зато, хајде да се прво мало играмо. Замислимо да је баш све што они тврде, намигују и инсинуирају тврда, чиста и једина истина.

Замислимо да се Предраг Гојковић није убио тог првог априла 1993. у стану студента Саше Јанковића на новобеоградском Булевару Арсенија Чарнојевића. Замислимо да су се пријатељи заправо играли с оружјем, отимали се око пиштоља, и да је у свему томе пиштољ несрећно опалио и убио Гојковића, а Јанковић и друштво потом успели некако да заташкају ствар и прикажу тај трагичан догађај као самоубиство. Нека нам ни то не буде довољно, па замислимо да је у тренутку опаљења пиштољ био баш у Јанковићевој руци. Замислимо, дакле, да је Саша Јанковић убица, па макар и из нехата.

Није да макар за секунд верујем у ту причу, само кажем: хајде да замислимо да је баш тако било. Теоретски, и то је могуће, а нико од нас није био тамо, није им држао свећу. Оружја је около бар било колико волиш, и млади мужјаци волели су да се играју њиме, да се паунишу пред женкама или међусобно. Уосталом, свега стотинак километара западније, беснео је канибалски рат.

Двадесет и две године касније, „личност Саша Јанковић“ ради на пословима и радним задацима „институције заштитника грађана“. Извршна власт и њени придружени измећари немају, кажу, ништа против „институције“, него само двоје у моралне и остале квалитете личности која тренутно обавља тај посао. А институција – е, она је баш сјајна и они јој пружају пуну подршку. Само још да се нађе Личност достојна Институције, и све ће бити у реду. Рецимо, нека Личност која се неће много мешати у своје послове у својству Институције.

Зашто, дакле, „личност Саша Јанковић“ није достојна? Трагали су дуго за одгонетком, нису нашли ништа. Толико су били очајни да су пробали чак и с висином његове плате, и обрукали су се. Сада им се чини да су напокон ископали праву ствар, а не постоји никаква морална кочница – моралне кочнице су, наиме, такође ствар структуре и интегритета личности – која би их спречила да у тај муљ зароне до дна.

И баш зато кажем: хајде да замислимо да је све било онако како инсинуирају сви ти вучићистефановићипинковиинформери. Питање гласи: зашто ми то сада/ тек сада/ баш сада сазнајемо? То јест, да ли би нам то било икада сервирано да Личност која врши посао Институције није ушла у отворени сукоб с влашћу око низа важних и осетљивих питања? Од којих свакако није најважније, али јесте на неки болестан начин најосетљивије питање „случаја Андреј Вучић“. У том је тренутку Саша Јанковић заправо реактивирао свој „досије“, мада тога није могао бити свестан. Тог дана је кренула потера; ово је њен исход. Да „личност Саша Јанковић“ није нагазио по прстима онога кога не треба, демаскиравши пред целом Србијом моралну и људску мизерију једног примитивног бахатог насилништва, његова наводна „мрачна тајна“ заувек би спавала у дубоком леду (пара)удбашких архива. Бити свестан ове чињенице важније је за јавни интерес и друштвено здравље чак и од дефинитивног расветљавања – ако бар на тренутак, интелекуалне игре ради, поверујемо да све није још тада расветљено – шта се то тачно догодило тог првог априла деведесет и треће.

Ово кроз шта пролази Саша Јанковић јесте политичко питање, још више питање власти, али је ипак највише једно первертовано лично питање – не с његове стране, дакако. Ово је освета дубоко повређеног патолошког нарциса који се дочепао озбиљних инструмената моћи, мада би га – усудићу се да основано претпоставим судећи по његовом јавном понашању годинама уназад – један поштен и стручан преглед трајно лишио могућности да било чиме управља.

Шта нам ово говори? Није, дакако, проблем у институцијама председника владе, министра полиције, уредника таблоида, власника телевизије, или било којој другој. Проблем је у личностима. Оне су у епицентру једне дубоке патологије.

Зато ћу, јер се о личностима а не о институцијама ради, то рећи и овако:

Србијом данас влада олош. Није то први пут, али оваквог олоша још није било. Овај је зналачки просејан и пробран, најгори у писаној историји. Талог који се (почев од самог Великог Мештра Свију Хуља) калио по навијачким бандама, паравојним фалангама, десничарском подземљу, шешељевским кокошарницима. У поређењу с њима (и само с њима) чак и ограничени, зли и морално тупи Милошевићеви сатрапи из деведесетих делују као џентлмени.

Зато ни сукоб с Јанковићем није ствар идеологије, чак ни политике, у неку руку ни пуког одржања на власти: не, то је једнострано лични сукоб, као и све друго што је с њима у вези. Они другачије ни не умеју, нити уопште постоји неки политички садржај изван њих самих, у „најличнијем“ смислу. Па, само послушајте: о чему говори један Вучић кад говори о било чему? О себи, и једино о себи. С искреним дивљењем и честим нападима ганутости. У том смислу, најглупљим (и најштетнијим) су испали они који су бар за тренутак поверовали да су се они Шешеља одрекли: не, они су га само превазишли. Шешељ је суморни дилетант из двадесетог века, отужни кловн аналогне епохе; од њега су баштинили хардвер ничим неспутане бесрамности, све друго је њихов изворни софтвер.

Теофил Панчић

(Преузето са: „Аутономија“)