Студија случаја: КАД ПРОРАДЕ БЕЈЗБОЛ – ПАЛИЦЕ

Локални избори, па чак и за савете месних заједница, постали су високоризични догађаји у овој нашој држави. За разлику од парламентарних избора који већ годинама пролазе без прекршаја јавног реда и мира, ови локални постају све опаснији. Мора бити да и за то постоји неки узрок тога разлога, како бисмо рекли.

Ево: пре неки дан у Великој Плани и околини десило се да Српска напредна странка изгуби локалне изборе начисто, скроз-наскроз. То није било добро прихваћено тамо Горе Где треба; ваљда су наслутили, па су из Београда у комбију послали оно што се некада (1996. и 1997.) звало „пајсер-бригаде“. Ако сте заборавили, „пајсер-бригаде“ биле су ударне групе ЈУЛ, регрутоване међу уличним криминалцима и дрипцима у Београду и иначе. Детаље имате у управо објављеној сјајној књизи колеге Воје Туфегџића „Видимо се у читуљи; 20 година после“ (обавезно прочитати, свашта ћете дознати). Реч је о дрипцима у патикама и дуксерима с капуљачама који су бејзбол палицама, металним штанглама и ланцима тукли демонстранте током протеста због покрадених локалних избора 1996. и 1997, док Слоба није признао крађу и дао да се изгласа lex specialis и – ником ништа.

Ништа ново под неоном, што рече Џони Штулић још ономад: свака довољно бестидна и безобразна власт посегнуће за маскираним дрипцима са палицама, само ако јој се учини да је то бесплатно. Има ту, међутим, једна забрињавајућа разлика: Слобина власт била је тада на самој ивици легитимитета и легалитета, па је паника у ЈУЛ (нарочито), али и у остатку непринципијелне (али идеолошки итекако консолидоване) коалиције била разумљива. Једва су претекли, кукала им мајка, па је насиље било некако разумљиво, мада су се и с тиме провукли због деловања „институција система“ које су затвориле оба ока. Ова садашња власт, пак, има легалитет и легитимитет: ко шта ради, они нам са скупштинске говорнице утрљавају да имају онолику већину, да им нико ништа не може, а да „жути“ имају тек тих мизерних шест одсто и да шта хоће с тим?

Добро. Кад сте већ такви цареви, зашто се не опустите и зашто вас исходи локалних избора толико нервирају? Умете да звоцате како би све органе власти, од покрајине до последње месне канцеларије, требало уподобити стању у републичком парламенту, а када се то не деси – вољом локалног изборног тела – онда се једите и шаљете батинаше. Па може ваљда власт Господара Вучића да преживи и без неке Инђије, Мионице, Велике Плане и сличних, извињавам се, вукојебина?

Има ту, плашим се, нечег дубљег. Ови наши властодршци несигурни су у себе и у своје, иначе се не би толико нервирали и једили. С њихове тачке гледишта, овакве каква је, они су безгрешни и њихова народна подршка изван је сваке сумње. Према томе, свако ко у то сумња, па онда не гласа на локалним изборима како би требало, аутоматски је сумњив: или је „жути“ или је „Мишковићев“; итд. Они су, наиме, уверени да су апсолутно у праву, у свему, и да за то имају народну подршку, све захваљујући харизми Господара Вучића. Ко би се међу њима уопште усудио да у то посумња? Сасвим логично и сходно тој претпоставци коју се нико не усуђује да преиспитује, сваки исход локалних избора у којима они буду – фуј, фуј, далеко било! – поражени, показује се као победа снага Зла, непријатеља Србије, тајкуна и плаћеника. Против таквих дозвољена су сва средства; бејзбол палице, штангле, сузавци и ланци још су најумеренија средства; имају они и ефикаснија – ако баш мора…

Овакву самоувереност у сопствени политички и – рекао би Ђука – „морални“ ауторитет нисмо видели још од пролећа и лета 2000. године. Тадашња трагедија (Ибарска, Будва, Стамболић: итд) претвара се данас у фарсу: добро, још не убијају, али су подједнако уверени у сопствену безгрешност, па лажу безочно, клеветају и пљују као да су увређене величине. Притом, величине су великодушне и пуне опраштања; ови су ситничава гамад, свесна своје ништавности и беде. Њихов је једини, све више, преостали аргумент – бејзбол палица у рукама маскираног дрипца из „пајсер бригаде“ кога је неко комбијем и за неки хонорар довезао у неку Велику Плану. Кад име се на то скрене пажња, шта они кажу? Кажу да су главни батинаши у Србији браћа Јешићи, Горан и Влада. Кад их се љубазно и пристојно подсети да је Влада Јешић нападнут и од кога је нападнут, а никога није ни пипнуо, они понављају исто до бесвести; уосталом, још није доказано да је Зоран Бабић баш сасвим свестан и на окупу. Дакле: неко некога млати и разбија угоститељске објекте по некој Великој Плани; неко некога млати по Мионици и Инђији; полиција би могла и морала да установи ко и по чијем задатку, али не постизава. Добро сад: нешто су урадили, јадни, али то се изгубило до Тужилаштва; шта да радимо, догађа се. Остаје да су главни „батинаши“ браћа Јешићи. За то време дрипци са бејзбол палицама иду по Србији и млате, а браће Јешића тамо нема уопште.

Све се ово догађа по истом принципу: ви урадите неку свињарију, па кад вам на то скрену пажњу, ви кажете – а какви сте ви тек били, не обазирући се на суштину примедбе. Управо такво понашање и указује на дубинску несигурност и стално присутну панику у редовима владајуће странке: знају они, јадни, кукала им мајка, да владају на бази пораза Бориса Тадића, а не на бази сопствене победе; на једвите јаде извиканој харизми Аце Вучића; на бази серије обећања, не зна се које је фантастичније, обећања која затрпавају претходна у узалудној нади да ће се заборавити; Мубадала на води, фабрика чипова на кајмаку, Београд на Азурној обали итд. А када дође до „хм и како да вам кажем“, онда прораде бејзбол палице. Они нису у стању чак ни да најуре једног Сашу Јанковића, једног Родољуба Шабића и једног Брацу Гашића, а могли би – кад би се усудили. Ама се не усуђују: Браца је њихов, а ова двојица много су зајебани… Имамо, дакле, посла са влашћу која ни у себе не верује, а камоли у бираче. Они живе од анкета јавног мњења, од налаза Института за јавну политику и само то их занима; Европској унији продаће све те налазе „ангро“ и утешиће их; њима из ЕУ важно је само да Господар Вучић не љуља чамац и да је „фактор мира и стабилности на Балкану“ – као што је био и Слоба Милошевић.

Полако на видело излази оно што смо знали одувек: њихов радикалски менталитет који свако мало проговори на лакат из њих. Тај се менталитет – наравно и неизбежно – исказује бејзбол палицама и насиљем, јер они сами, од почетка, набусито, свадљиво и силеџијски прете насиљем. Друго и не знају.

Милош Васић

(Преузето са: Аутономија)