Тома зашиљио плајваз: Your Majesty! Драга Бета!
Легенда каже да је редитељ преноса финалног меча из Вимблдона пре две године уобичајено планирао да кадрира све важне фаце у публици. Кадрирао он, тако, кадрирао, и кад му се учинило да нема више кога да кадрира, угледао на једном монитору председника Тому.
– Чек, чек, ко је оно тамо? – питао је.
– Елизабета Друга! – викнуо је камерман најближи свечаној ложи, човек с великим искуством и диоптријом.
– Па, добро, магарци, енглеска краљица вам испред носа, а ви све време кадрирате Џералда Батлера. Швенк на Њено Величанство… Зумирај лагано… Јесте она, једино нема шешир – био је задовољан редитељ својим оштрим оком, док су гледаоци широм света преко малих екрана могли да виде Николић Тому у крупном плану, а испод потпис: Qyeen of the United Kingdom.
То што је President of Republic of Serbia пљунута Qyeen of the United Kingdom није никаква новост. Истина, када је сав нормалан свет слушао „God save the Qyeen“ од Пистолса, он је слушао „God save the Knin“ од Пиштољса који су имали и топове, шмајсере, бомбе и браде.
Онда је једног дана сплетом невероватних околности постао председник, јер код нас, по Уставу, баш свако може да бира и да буде биран.
– Баш свако! – узвикнуло је ових дана пола Србије, када је president решио да стопира британску резолуцију о Сребреници тако што се затворио у канцеларију и уватио да пише писма свим утицајним Енглезима и онима који се праве утицајни Енглези.
Британском премијеру Дејвиду Камерону написао је: „Обожавам ваш филм Титаник, а највише волим ону сцену кад тоне“. Камерон му је први одговорио: „Хвала на лепим речима, али сам ваше писмо проследио мом презимењаку Џејмсу. Он је редитељ, ја сам, знате, премијер?“ – написао је председник владе Велике Британије гужвајући коверту са натписом: „На руке Дејвиду Камерону, редитељу Титаника“.
Председник Тома је писао свим Британцима за које је мислио да могу да помогну: Џеку Трбосеку („…ви, мистер Трбосек, сигурно знате шта је геноцид…“), Шекспиру („…желим вам добро здравље и дуг живот…“), браћи Тротер („…добродошли сте да инвестирате у Србију…“), Мику Џегеру („…одрастао сам уз ваше песме ‘Хеy Јуде’ и ‘Лет ит бе’…”), Мадам Тисо („…увоштио бих се, па да питам пошто…“), Сиду Вишесу („…а што ви никада нисте свирали ни у Гучи ни на Exit-у?…”), Дејвиду Бекаму („…увек си ме подсећао на Пиксија…“), Салману Руждију („…и на мене су бацали фатву, а и ја сам на њих…“), Харију Потеру („…и ми смо имали чаробњаке, Тарабиће…“), Ричарду Трећем („…поводом Вашег огласа да мењате краљевство за коња, нудим сарадњу…“), али нико му није одговорио сем Рикија Мартина.
– Хвала вам што волите моју музику, мада морам да вас разочарам – све те песме које сте навели изводи Лејди Гага. А за оно друго: заиста не знам како ја, као Порториканац, могу да утичем на британску владу? – написао је Рики Мартин.
Па је председник Тома зашиљио плајваз ко нож и започео тајну акцију: „Нож, жица, енглеска краљица“.
– Yoyr majesty! Драга Бета! Ми смо једина земља на Балкану која има Хотел „Majestic“, назван по Вама, као и агенцију Бета, названу такође по Вама. И моја канцеларија се налази „код Лондона“. Идете од Лондона једно 50 метара Улицом краља Милана, па десно. И колеге смо: ви сте били војвоткиња од Yorka, а ја сам такође био војвода, али не од Yorka, мада сам као клинац пушио „York“, а после сам прешао на „Marlboro“. Дипломирао сам са темом „Утицај енглеске краљице на међународни менаџмент“, а омиљена песма ми је „Краљу Петре пиши из Лондона, колико ти треба батаљона“… – наводи се у том топлом писму које је стигло у Бакингемску палату, са пост скриптумом: „Ако није тајна, пита моја супруга, војвоткиња од Бозмана, ко вам шије оне шик шешире?“
Краљици Елизабети Другој тог јутра измерили су притисак 250 са 200, јер је цело јутро звао неки тип да пита је л’ им стигло писмо?
– Аман, човече, какво писмо! Немам појма о чему причате! – урлала је пословично смирена Краљица Елизабета Друга.
– Ако га нема у inbox-у, погледајте да није можда у spam-у! – саветевао је председник Тома, пословично смирен.
Премијер Вучић је тог јутра читао специјализовану илустровану публикацију „Кратак курс за клањање џеназа намаза“, када га је позвао председник Тома, необично расположен.
– Вуле, кажи: лето – рекао је председник Тома.
– Лето! – био је збуњен премијер Вучић.
– Увалим ти вето! – зезнуо га је председник Тома, сав поносан на свој раскошни шарм и утицај међу светским династијама.
– Па није енглеска краљица стопирала резолуцију, него Руси! – викао је премијер.
– Е па, Вуле, писао бата Тома и Русима. И знаш ко ми једино од свих њих није одговорио? Толстој и Достојевски!
– Е, Томо, немам времена… Идем у Поточаре.
– Ма опусти се! Радикал се увек враћа на место злочина – рекао му је као поуку председник Тома и прекинуо везу.
Премијер Вучић је седео замишљен. Ем је џеназа намаз компликовнији од опела, ем је у стомаку осећао лептириће што ће у суботу коначно уживо видети како изгледа Булевар Ратка Младића. Тачније, Булевар сумрака Ратка Младића.
Једино је главни редитељ преноса из Вимблдона молио Бога да Новак не уђе у финале. Јер ће се у ложи гарантовано опет појавити онај двојник енглеске краљице
– Због њега су ме рибали месецима. Какав човек! – уздахнуо је.
Дража Петровић
(Преузето: Н1)