Toma zašiljio plajvaz: Your Majesty! Draga Beta!

Draza-Petrovic-kolumna-ide-maler-koridorom-11Legenda kaže da je reditelj prenosa finalnog meča iz Vimbldona pre dve godine uobičajeno planirao da kadrira sve važne face u publici. Kadrirao on, tako, kadrirao, i kad mu se učinilo da nema više koga da kadrira, ugledao na jednom monitoru predsednika Tomu.

– Ček, ček, ko je ono tamo? – pitao je.

– Elizabeta Druga! – viknuo je kamerman najbliži svečanoj loži, čovek s velikim iskustvom i dioptrijom.

– Pa, dobro, magarci, engleska kraljica vam ispred nosa, a vi sve vreme kadrirate Džeralda Batlera. Švenk na Njeno Veličanstvo… Zumiraj lagano… Jeste ona, jedino nema šešir – bio je zadovoljan reditelj svojim oštrim okom, dok su gledaoci širom sveta preko malih ekrana mogli da vide Nikolić Tomu u krupnom planu, a ispod potpis: Qyeen of the United  Kingdom.

To što je President of Republic of Serbia pljunuta Qyeen of the United Kingdom nije nikakva novost. Istina, kada je sav normalan svet slušao „God save the Qyeen“ od Pistolsa, on je slušao „God save the Knin“ od Pištoljsa koji su imali i topove, šmajsere, bombe i brade.

Onda je jednog dana spletom neverovatnih okolnosti postao predsednik, jer kod nas, po Ustavu, baš svako može da bira i da bude biran.

– Baš svako! – uzviknulo je ovih dana pola Srbije, kada je president rešio da stopira britansku rezoluciju o Srebrenici tako što se zatvorio u kancelariju i uvatio da piše pisma svim uticajnim Englezima i onima koji se prave uticajni Englezi.

Britanskom premijeru Dejvidu Kameronu napisao je: „Obožavam vaš film Titanik, a najviše volim onu scenu kad tone“. Kameron mu je prvi odgovorio: „Hvala na lepim rečima, ali sam vaše pismo prosledio mom prezimenjaku Džejmsu. On je reditelj, ja sam, znate, premijer?“ – napisao je predsednik vlade Velike Britanije gužvajući kovertu sa natpisom: „Na ruke Dejvidu Kameronu, reditelju Titanika“.

Predsednik Toma je pisao svim Britancima za koje je mislio da mogu da pomognu: Džeku Trboseku („…vi, mister Trbosek, sigurno znate šta je genocid…“), Šekspiru („…želim vam dobro zdravlje i dug život…“), braći Troter („…dobrodošli ste da investirate u Srbiju…“), Miku Džegeru („…odrastao sam uz vaše pesme ‘Hey Jude’ i ‘Let it be’…”), Madam Tiso („…uvoštio bih se, pa da pitam pošto…“), Sidu Višesu („…a što vi nikada niste svirali ni u Guči ni na Exit-u?…”), Dejvidu Bekamu („…uvek si me podsećao na Piksija…“), Salmanu Ruždiju („…i na mene su bacali fatvu, a i ja sam na njih…“), Hariju Poteru („…i mi smo imali čarobnjake, Tarabiće…“), Ričardu Trećem („…povodom Vašeg oglasa da menjate kraljevstvo za konja, nudim saradnju…“), ali niko mu nije odgovorio sem Rikija Martina.

– Hvala vam što volite moju muziku, mada moram da vas razočaram – sve te pesme koje ste naveli izvodi Lejdi Gaga. A za ono drugo: zaista ne znam kako ja, kao Portorikanac, mogu da utičem na britansku vladu? – napisao je Riki Martin.

Pa je predsednik Toma zašiljio plajvaz ko nož i započeo tajnu akciju: „Nož, žica, engleska kraljica“.

– Yoyr majesty! Draga Beta! Mi smo jedina zemlja na Balkanu koja ima Hotel „Majestic“, nazvan po Vama, kao i agenciju Beta, nazvanu takođe po Vama. I moja kancelarija se nalazi „kod Londona“. Idete od Londona jedno 50 metara Ulicom kralja Milana, pa desno. I kolege smo: vi ste bili vojvotkinja od Yorka, a ja sam takođe bio vojvoda, ali ne od Yorka, mada sam kao klinac pušio „York“, a posle sam prešao na „Marlboro“. Diplomirao sam sa temom „Uticaj engleske kraljice na međunarodni menadžment“, a omiljena pesma mi je „Kralju Petre piši iz Londona, koliko ti treba bataljona“… – navodi se u tom toplom pismu koje je stiglo u Bakingemsku palatu, sa post skriptumom: „Ako nije tajna, pita moja supruga, vojvotkinja od Bozmana, ko vam šije one šik šešire?“

Kraljici Elizabeti Drugoj tog jutra izmerili su pritisak 250 sa 200, jer je celo jutro zvao neki tip da pita je l’ im stiglo pismo?

– Aman, čoveče, kakvo pismo! Nemam pojma o čemu pričate! – urlala je poslovično smirena Kraljica Elizabeta Druga.

– Ako ga nema u inbox-u, pogledajte da nije možda u spam-u! – savetevao je predsednik Toma, poslovično smiren.

Premijer Vučić je tog jutra čitao specijalizovanu ilustrovanu publikaciju „Kratak kurs za klanjanje dženaza namaza“, kada ga je pozvao predsednik Toma, neobično raspoložen.

– Vule, kaži: leto – rekao je predsednik Toma.

– Leto! – bio je zbunjen premijer Vučić.

– Uvalim ti veto! – zeznuo ga je predsednik Toma, sav ponosan na svoj raskošni šarm i uticaj među svetskim dinastijama.

– Pa nije engleska kraljica stopirala rezoluciju, nego Rusi! – vikao je premijer.

– E pa, Vule, pisao bata Toma i Rusima. I znaš ko mi jedino od svih njih nije odgovorio? Tolstoj i Dostojevski!

– E, Tomo, nemam vremena… Idem u Potočare.

– Ma opusti se! Radikal se uvek vraća na mesto zločina – rekao mu je kao pouku predsednik Toma i prekinuo vezu.

Premijer Vučić je sedeo zamišljen. Em je dženaza namaz komplikovniji od opela, em je u stomaku osećao leptiriće što će u subotu konačno uživo videti kako izgleda Bulevar Ratka Mladića. Tačnije, Bulevar sumraka Ratka Mladića.

Jedino je glavni reditelj prenosa iz Vimbldona molio Boga da Novak ne uđe u finale. Jer će se u loži garantovano opet pojaviti onaj dvojnik engleske kraljice

– Zbog njega su me ribali mesecima. Kakav čovek! – uzdahnuo je.

 

Draža Petrović

 

(Preuzeto: N1)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.