ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ДРУГИ ПИШУ

У мом граду је глупо возити скејт (25 година „Six pack“)

Из тешких времена излази значајна или велика уметност, ако си склон њој. Ако ниси, из тебе ће испливати агресија, фрустрација и лепеза ништавила. Сам бираш на којој си страни.

Реч је о једном бенду, бенду који је описменио читаву једну генерацију. Тачније, оне којима је било до тога да се описмене у време санкција, ратова, рестрикција, беспарице, декаденције морала и егзекуције свега што има везе са урбаном културом; културом која је обликовала многе од нас, а и данас обликује неке нове младе људе.

Реч је о једном бенду који је код нас донео нови музички изражај; мелодични- панк рок друге генерације и који је покрет “панк”, поставио као ствар која је заправо друштвено и социјално прихватљива појава, која није нужно излажење из шаблона зарад егзибиционизма. Видиш, панк-рок није дволитра пива на улици, средњи прст у вис против свега и нужна непристојност, јок. Текстови бенда о којем пишем је показао да је панк-рок: књига, оловка, папир, емпатија, морал, пријатељство и љубав.

Они су, фигуративно, ногом развалили врата од радио-станица у име панк-рока и као предводници, отворили пут себи, својим тадашњим колегама, али и многима од нас који смо касније ушли у тај свет. Није мала ствар.

Већина текстова њиховог фронтмена могу комотно бити у читанкама у средњим школама (прим. аут. под условом да постанемо нормална држава и нормални људи), могу да се раздвоје посебно као поезија и живе свој живот ван акорда и хармоније. То нисам рекао само ја; јесам, али то су рекли и његове колеге са сцене који су, као и он, зацементирали свој положај као најважнији аутори на овом делу хемисфере.

Аха, причам о бенду „Six pack“ и Микију Радојевићу који ових дана обележавају 25 година постојања на сцени.

Палим свој у Ентерпрајз, па ћу вас провозати кроз 25 година једне озбиљне и велике каријере.

“Ако желиш нешто у животу мораћеш од себе све да даш.“

1995. година је у питању и да, није весело. Ако ниси погинуо на ратишту, и ако имаш струју у кући, на ТВ-у ћеш углавном моћи да видиш турбо-фолк спотове који су режисери правили као да су били на ЛСД трипу у сврху испирања мозга читаве нације. Ипак постоје неки изданци у виду Калимера, који вичу “Неправда!” и пуштају квалитет да дође до изражаја; Трећи канал, Радио 202. Ту негде пукотину проналази и екипа двадесетогодишњака из Смедеревске Паланке. Започињу са свиркама по Србији, одлазе на турнеју по Грчкој и снимају свој први албум “Претња или молитва.” Са ове тачке гледишта, лични утисак је да смо на том албуму добили тек назнаку онога што ће бенд заиста постати, и мало онога што је екипа радила пре оснивања самог бенда. Публика га је дочекала раширених руку, критичари како-који, кренуле су рецензије и интервјуи по фанзинима а неке песме су почеле да се издвајају са албума. Дан-данас су ”Спавај”, ”Берза без граница” и ”Водите ме” концертно актуелне песме. Упркос томе што знам да би се чланови бенда пожалили на продукцију, да ”није испало онако како су замислили, али ипак им је драг јер је првенац”, не бих се у потпуности сложио са тим ставовима. Зашто? Хајде сада да пронађемо аутора од 20 година који ће извући папир са стиховима ”Да ли је претња или молитва стиснутих зубу ноћи у зид када ударам? Да ли је флаша пуна очаја нешто више од стране лакшег отпора”, јако тешко. Да, познајем људе којима је ово најдражи албум, а ”Претња или молитва” и ”Време самоће” омиљене песме „Six pack“. Кажу људи да се први мачићи бацају у води, и да је заправо други албум у каријери бенда оно што обично одреди смерницу, да ли и куда даље. Ови мачићи нису бачени у воду, јер се могло наслутити шта ће донети други албум.

”Сву своју љубав, понос и надања даћу на поклон птицама, да макар оне одлете тамо где ја не стигнем.”

1997. година, мало смо срећнији. Не зато што је постало боље, већ зато што су ратови иза нас а не знамо да нам се за две године спрема још један. А ’97. се десила ”Фабричка грешка”, по многима најбољи панк-рок албум са ових простора који је извршио огроман утицај на друге бендове о чему сам писао на почетку ове приче. Какав утицај? Пази сад, у новонасталој, пардон, новораспалој држави пре овог издања се није десило да неко у песми уместо последњег стиха отпева самогласник ”а”, за шта је заправо требало храбрости. Верујем и да су се међусобно у бенду око тога двоумили. Мислим на моменат ”Молитву за сунце макар неонско, аааа..” После овога, панк-рок бендови код нас почињу да цвркућу као птичице. Ту се налази и песма ”Овде је крај”, која је једна од најлепших љубавних песама. Исто је извршила утицај на панк-рок сцену јер су и панкери, гле чуда, сконтали да могу написати љубавну песму. Поменути, сада већ праве концертне хитове, јер је и публике било све више, испратиле су и песме ”Виша сила”, ”Берза без граница II”, ”Последња кап” , ”Весела песма”, а с обзиром да видим да ћу набројати све песме са албума, овде бих се зауставио. Све те песме се и данас свирају на њиховим концертима, а и други бендови их обрађују.

Значај овог албума је такође у томе јер је заједно са ”Претњом или молитвом” доживео реиздање у Хрватској на ЦД-у. Да, први бенд после распада државе који је из Србије, а да је објавио албум у Хрватској. На крају крајева, од стране људи који имају нешто више од двадесет у том периоду, овај албум представља хирушки прецизно и зрело исцртану слику једног времена које је свима који су тада живели овде оставио огроман кратер у срцама и главама. ”Фабричка грешка” је била ту то да попуни. А и данас, јер очигледно је да на Ју Тјубу неке песме са овог албума опасно јуре ка милион прегледа, што је за овај жанр- озбиљна ствар. Лично сам везан за песму ”Овде је крај”, то је прва њихова песма коју сам чуо на некој суманутој ХЦ компилацији. Волео бих вратити тај осећај када сам је први пут чуо. Ишла је по 50 пута на рипит, и вероватно одредила који музички жанр ће ми у том периоду бити најважнији и који ћу касније свирати. Да, одредила је и који ће ми бенд у том периоду бити број један, наравно. Сума сумарум и моје нескромно мишљење; најбољи панк-рок албум из деведесетих и велика је штета што нисмо неке Сједињене Америчке Државе па да се преко њега пукне неки озбиљан ремастер, као што је то урадио нпр. „Bad religion“ са ”No control”, доказ да оваква музика ипак захтева да се свира, мешавина социјално-ангажованих и љубавних песама, то је све ”Фабричка Грешка.” Six pack“ одлази на турнеју по Холандији, а после тога…

“Схвати до мојих висина папирна крила нису довољна…“

Година је 2000. Значи, прошло је бомбардовање, углавном смо преживели, плус успони и падови на приватном плану вероватно доводе до албума ”Минут ћутања.” Најмрачнији, најтежи и највећи албум „Six pack“. Када кажем ”највећи”, не мислим да је најбољи, него највећи у смислу ширине и спектра који обухвата, начин на који је одсвиран, али да, ту је и број песама који се више није поновио на наредним албумима. Опет моје нескромно мишљење каже да се овакав звук, са оваквим темама више не може поновити. Јер то је то, у право место и у право време. Песница у ону лоптицу на вашарима, а лампица почне да трепери- то је овај албум. Тврда продукција, текстови опет подигнути за степеницу, и ако хоћеш све да их укапираш и ”похваташ”, треба ти неко преџнање, или ће те, ако си клинац мотивисати да истражујеш о Тихом дону, Дилан Догу, господину и председнику.

Гле чуда, понавља се она, да су текстови овог бенда за нас који смо ово слушали као тинејџери били важни и у едукативном смислу. Моја екипа их је слушала са закашњењем од седам-осам година, али је и тада вага пристојност-непристојност показивала егал, или се мени бар чинило. Али да, осећај срамоте је ипак постојао, за разлику од данас. Слушајући ”Минут ћутања” постављали смо себи питања ”Као мали сам слушао бенд који је све знао унапред, сви смо се смејали…”, на који бенд су мислили? Када крене ”Не тражим пуно”, ни тада, а ни сада не размишљам много, јер што више мислим, више засерем. Песма ”Два минута страха” је вероватно једна од топ 5. концертних фаворита и публика је углавном отпева сама, уз малу помоћ бенда. Заправо, тада се албум преслушавао и давало му се не значају јер није био клик, скрол, стори- постојала је већа пажња код слушаоца. Онај спој песама ”Не знам ни сам” и ”Минус и плус” је нешто ненормално добро. Сећам се да ме је тај прелаз знао пробудити када закуцам са слушалицама у ушима и да бих се будио већ у петој брзини. Што доста говори о песмама. Ако се сећаш неких ситних догађаја или доживљаја који би били неважни без те песме, а уз ту песму ти се пробуде емоције, таква сећања ти остају урезана заувек. Албум ”Минут ћутања” је управо то за мене- емоција и интелигентни текстови. Од ”Као седнеш на сплав, па провалиш како те гута океан…” до ”Овде неком треба јебати матер, моје је име ревоулција”, ”Кроз тробоскопе назире се превара..” много опасан албум, бре. Предобри стихови који се могу исписивати као графити на зиду. Неке текстове са овог албума сам заправо у време средње школе и виђао исписане по ташнама клинаца који су тада слушали панк-рок. После овог албума бенд креће све више да свира и по Хрватској, па се сећам једног момента и расправе да ли је овај бенд заправо из Хрватске или Србије. Тужно, зато што очигледно музички уредници нису били свесни какав бенд имају и да се од њега овде прави следећи велики мејнстрим бенд који пуни огромне концертне хале. То је ”Минут ћутања” Његова једина мана је што се нашао између ”Фабричке Грешке” која је увелико постала култ и….

”Жуљ у чизми лудих скитница…”

2004. година. ”Musique“, али у пуном смислу те речи. Албум чији је продуцент био Никола Врањковић. Албум који има песме ”Делфинов лет” (прим. аут. да се нађе у читанкама), ”Оловке изломљеног срца”, ”Анђела”, ”Некако највише ме болиш ти”, не знам шта написати о њему осим да ређам наслове, јер ће они за себе говорити много више него моје пискарање. Овај албум је бенд ставио у врх топ листа. Мислим да је овде чак и направљен тај мост андергаунд-мејнстрим на најбољи могући начин. Екипа из бенда је у најјачем и најзрелијем периоду за стварање, песме се редовно пуштају по станицама, чак и на оним журкама где те утисак превари, па помислиш да је у питању екипа сељака. Оно заправо, и јесте екипа сељака, али сам лично присуствовао преображају музичког укуса људи баш због овог албума. Концерти су били редовни и препуни где год су отишли, и то је онај моменат ваљда када стекнеш репутацију ”rock star” од које у Америци живиш, а овде те тапшу по рамену. Овде и девојке у штиклама, пре изласка на сплав почињу да долазе на концерте да би чуле ”ону песму.” Управо Никола Врањковић је у том периоду изјавио ”Јеботе, у Србији постоји један „Six pack“, за кога људи знају много мање него што би требало.” Овај албум и Врањковић су то исправили, не колико мислим да је бенд то заслужио, али бар у толико да панк-рок песме које је продуцирао добију поп форму, а неке од њих остану и вечне, са милионским прегледима и још увек актуелне. То нема НИ ЈЕДАН панк бенд са ових простора. Није тајна да су ”Некако највише ме болиш ти” и ”Оловке изломљеног срца” одавно постале део и тезгарошког репертоара (прим.аут. знам да су за неке чак и тражене матрице). Огроман и најкомерцијални албум „Six pack“, шта год да напишем- беспотребно, јер је у том периоду 2004. иза њих већ опасан троцифрен број свирки и они су реномиран бенд. Амин.

“Та би ми клима одговарала, тамо је и у фебруару јул…“

2008. како што због редовних свирки и турнеја са Сиџ Пацком, Мики одавно промовише и своју књигу ”Мегафон” свира и са бендом Човек без слуха, тако да је у неку руку и било логично снимити један растерећујући албум, који колико се сећам, руку на срце, није много ни рекламиран, на инсистирање самог бенда. ”Discover” као да је намењен само уском кругу фанова, да прекрате паузу до следећег албума. Према речима Микија ”У току турнеје, када по хиљадити пут свираш ”Црвене макове”, човек осети потребу да се и опусти у студију”, па је вероватно кроз игру и дружење настао овај албум. Као гост се на њему појављује Милана (из тада актуелног „Супер с Карамелом“) која је са Микијем отпевала ”Принцезу”, обраду од Топића и Слађане Милошевић. Заправо, само загревање, јер следи…

“А ја се свега сетим не могу да узлетим јер крила сам дао теби на дар..“

2011. година. Епицентар.

”Шта рећи на крају? „Six pack“ су и до сада имали изврстан реноме, можда и најпознатији српски панк бенд у протеклих 15 година и бенд који је дефинитивно обележио домаћу мелодичну сцену. Са новим албумом су поставили стандарде и за себе, али и за остале бендове сличног музичког опредељења. Признаћу да нисам очекивао овако добар албум, јер знам колико је мелодија излизана у последње време, али је „Six pack“, првенствено страховито квалитетним текстовима који су актуелни, успео да потврди квалитет и разлог због чега их многи поштују, цене и слушају…”

”Слушајте овај албум, слушајте га по цео дан, целе недеље, јер треба ценити домаће бендове, труд људи који у црнилу у коме живимо успевају да покажу да сирови таленат који поседују није случајан и да се и у Србији могу правити јако квалитетни албуми. Будимо поносни, јер „Six pack“ није једини такав бенд. Има их још јако пуно, што у Београду, Новом Саду, Смедереву, па тако и у провинцији и мањим градовима. Свака част момци и надамо се да ћете догурати макар и до десетог албума!” (део рецензије преузет са Орошевог сајта ”Get on the stage”).

Делим мишљење са рецензентом албума, могао бих о личним емоцијама и интими, али то бих ипак оставио за себе, није за јавност јер „Six pack“ је бенд који осећам превише лично. Сећам да сам се најежио када сам чуо песму ”Куплерај”, опет сам осетио тај грув и снагу коју је једино „Six pack“ може да ти пружи. Они заиста нису претеривали са ангажованим и политичким песамам по сваку цену, али када је ураде, то буде мајгери – часна реч. А опет, ту се нашла и ”Ескадрила чудних јутарњих снова”, коју се сећам, хе, Татјана Војтеховски поделила и одушевила са њом. Уследила је по ко зна који пут концертна турнеја по читавом Балкану, која готово никада није ни престала.

“Лоши су ђаци постали јунаци…“

Почињу свирке пред десетине хиљада људи. Београдски ”Beer fest”, сингл ”Боже чувај премијера”, који је опет погодио директно у мету и показао да већ када си на сцени, треба опет и да имаш свој став о стварима које се дешавају теби, и свету око тебе- а Радојевић је аутор који је одувек био познат по томе. Човек када цео живот посвети рокенролу, не може да ћути на неправду и углавном избегне претерану политичку коректност која је убила рокенрол музику. „Six pack“ ипак није пао под утицај те лажне ”прекоректности.” Све у свему, једна колумна је заиста мали простор за 25 година велике каријере која има успоне и падове, а овде је ред да причамо само о оним лепим стварима, јер ружних је превише око нас. Можда ово и није колумна, можда је само почетак једне књиге која је заслужила да угледа светлост дана.

Мики Радојевић – “Моје је да стојим на бранику културе, младости и равноправности”

И заиста је то потврдио кроз свих 25 година на сцени. Што са „Six pack“, што са својим збиркама поезије, што са својим интервјуима, што са бендом „Човек без слуха“. На крају, зашто је „Six pack“ важан бенд? Једноставно, није било компромиса за 25 година. Музика и текстови су сведок једног лудог невремена, али ипак на мелодичан начин, који је прихватљив широкој публици. Они не долазе из главног града, већ из Смедеревске Паланке. Кроз Радојевићеве текстове можеш доста тога да научиш, можеш отприлике похватати шта су праве вредности и ако си у периоду пубертета, могу те чак извести на прави пут и показати ти шта је заправо добро и вредно у животу. А ако си већ у зрелим годинама, у њима опет можеш да пронађеш и зрелост којом одишу текстови.

П.С. „Six pack“ је бенд који још увек постоји. Чувајмо ауторе који постоје, уместо што оплакујемо оне који више нису ту. Немојте после ”Нисмо знали”, другарски савет.

Рекли су о Микијевој поезији:

Марчело: Доказује једну суптилну, а опет тако велику истину. Видиш, када си клинац све је ту. 1. Дивна радозналост која те вакцинише против болести доконости. 2. Наоштрена чула. 3. Вера у доброту. Једна од поузданих дефиниција јесте отупљивање овог тројства. Трагедија је што многи, међутим, мисле да то нису весници старења, него одрастања. Да, то је нека неминовност. Е па, Мики показује да није. Он је човек-чињеница, доказ да разни спцеијални (д)ефекти пристајања, у које је окружење огрезло, не морају нужно да загризу сваку душу.

Бајага: Његови стихови су понекад нежни и способни да измаме по коју сузу ”Ко врабац кишу предосетим, саплиће живот да ме подсети, да скоро ће крај, да је шарени змај јачи од конца мог срећног детињства…” А понекад су врло директни и довољно бесни да покрену успаваног човека ”Штепам своје ране док проводим дане између жеља и истине. Логике понестаје ребус не престаје да ми пара вијуге.”

Сејо Сексон: Мики Радојевић је поетски генерал који своју лаку коњицу метафора шаље у унапријед изгубјлени обрачун са хипокризијом и болним протуријечностима савременог живљења. Али, поетски генерал то не чини зато да се додвори надређенима нити да буде љубимац дворских дама. За разлику од аутоматизираног свијета, он није изгубио оне исконске рефлексе и потребе које нас, једине, заиста потврђују као људе. Потреба да се уздигнемо из блатањвог рова на који смо сви осуђени и одемо у своју изгубљену битку поносни и усправни, на коњу који се пјени, за генерала Радојевића је најсвјетлија потврда умјетности.

И заиста, после изјава ових величина мени не преостаје ништа друго осим да вас из свег срца позовем на рођенданске концерте „Six pack“.

16.11.2019. Београд– Атом Академија

7.12.2019. Смедеревска Паланка– Punk rock cafe

13.12.2019. Загреб– Vintage industrial

(Преузето: Портал „Гледиште“)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *