ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Друштво

Божидар Тодоровић о погубним последицама пљачкашке приватизације: ОПЕТ НА ПОЧЕТКУ ИСТЕ ПРИЧЕ

IMG_1763-Чека нас раст трошкова живота, умањење права запослених, нови закони и избори –предочава потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије

 

Потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије Божидар Тодоровић, дајући интервју нашем листу, посебно се задржао на вишегодишњем процесу приватизације, који није дао резултате. Његове погубне последице видљиве су на сваком кораку, а на својој кожи најболније су их осетили радници, дакле  некадашњи ствараоци нове вредности. Армија њих је остала без посла доспевши на руб егзистенције и готово без икакве наде да ће се поновити „стара, добра времена“.

-Већ четврт века траје транзициони процес у Србији, чији су кључни чиниоци, привредни и  економски систем земље, на самом почетку – каже Тодоровић, истичући да привредни систем ни до данас није јасно дефинисан. -Говорило се како Србија треба да постане једна велика „робна кућа“, што ће рећи земља у којој ће се трговати, па је отуда привредни развој и усмераван ка трговини, углавном на увоз робе и отварање тзв. шопинг молова. За њихов интерес уништаване су домаће фирме, чији  је пословни простор на атрактивним локацијама преко ноћи мењао намену. Речит пример за то је нишка фабрика за производњу пумпи „Јастребац“, која је гурнута у стечај, а у њеном „дворишту“ никао „Темпо“.

-Шта је са теоријом да привредни развој треба да се темељи на малим и средњим  предузећима?

-Данас смо, више него икад, свесни „резултата“ тог залагања – предочава Тодоровић.- Из породичних, мануфактурних радионица и самосталних занатских радњи, нису се развили значајнији привредни субјекти. У складу те стратегије  уништени су велики пословни системи,  декомпоновани некадашњи домаћи гиганти, гашени су производни програми и отпуштани радници. Само у металском комплексу, за последњих петнаестак транзиционих година, без посла је  остало 350.000 радника! Фаза тог погубног процеса завршава се ових дана стечајем и ликвидацијом 188 предузећа и губитком десетах хиљада радних места. Транзициони процес српске привреде пратила је  власничка трансформација, односно тзв. приватизација, чији основни мото гласи: продати све и што пре!

-Значи, није се водило рачуна о економском аспекту, нити о последицама по даљи тог привредне активности?

-Након више од једне деценије погубног приватизационог процеса, јасни су и видљиви катастрофални резултати – наглашава Тодоровић.- Једини глас разума долазио је од оних преко чијих се леђа пребијао читав тај процес, који су остајали без посла и доспевали на ивицу егзистенције. Они су преко синдиката, као својих представника и заступника, апеловали да се очувају фабрике тако што ће се зауставити погубна приватизација, али као да нико није чуо њихов вапај, док се на другој страни, често и против актуелних закона, спроводила буразерска и пљачкашка промена власништва. На угрожавање егзистенције радника и њихових породица, готово да нико, осим синдиката, није указивао нити се нарочито секирао. Чак ни штрајкови глађу нису много помагали. Уместо да ослушне глас разума, држава је управо раднике и синдикат означила као кочничаре реформи.

-Је ли  све практично на почетку приче?

IMG_1761-Очигледно – вели Тодоровић.- И даље нема стратегије ни привредног, ни економског развоја. Читав концепт се и даље заснива на  жељи за страним улагањима. Стране фирме, јасно је, долазе тамо где их води сопствени интерес, који се заснива на лаком и брзом увећању профита. У некурентности српске привреде, начин за остваривање профита су ниске плате запослених. А ту се поставља питање: којих запослених? Да ли младих и образованих људи, без искуства, радне и технолошке оспособљености, или старијих и искуснијих? Одлазак младих из земље показује да се и даље не верује у брже запошљавање у Србији, да високообразовани млади људи нису спремни да раде за мале плате, нити верују у дугорочне стране инвестиције у земљи. С друге стране, десетине хиљаде радника, који су у процесу приватизације остали без посла, и који ће сваке године морати дуже да  чекају  на остваривање услова за пензију, и даље немају могућност за ново запослење. Између ове две групације грађана, налазе се они који су имали срећу да се запосле у јавним предузећима, државним институцијама, у друштвеним делатностима, или у оно мало великих и успешних фирми, или  успешних привредних друштава.

-Шта се, после свега тога, може очекивати у овој години?

-Судећи по статистичким подацима, бољитак, а судећи по реалном стању, смањење броја запослених што у јавном сектору, што у оних 500 још неприватизованих предузећа, раст трошкова живота, даље умањење права запослених и нови закони – каже Тодоровић. – И што је најизвесније, долазе нови избори.

Д. Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *