Božidar Todorović o pogubnim posledicama pljačkaške privatizacije: OPET NA POČETKU ISTE PRIČE

-Čeka nas rast troškova života, umanjenje prava zaposlenih, novi zakoni i izbori –predočava potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije

Potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije Božidar Todorović, dajući intervju našem listu, posebno se zadržao na višegodišnjem procesu privatizacije, koji nije dao rezultate. Njegove pogubne posledice vidljive su na svakom koraku, a na svojoj koži najbolnije su ih osetili radnici, dakle  nekadašnji stvaraoci nove vrednosti. Armija njih je ostala bez posla dospevši na rub egzistencije i gotovo bez ikakve nade da će se ponoviti „stara, dobra vremena“.

-Već četvrt veka traje tranzicioni proces u Srbiji, čiji su ključni činioci, privredni i  ekonomski sistem zemlje, na samom početku – kaže Todorović, ističući da privredni sistem ni do danas nije jasno definisan. -Govorilo se kako Srbija treba da postane jedna velika „robna kuća“, što će reći zemlja u kojoj će se trgovati, pa je otuda privredni razvoj i usmeravan ka trgovini, uglavnom na uvoz robe i otvaranje tzv. šoping molova. Za njihov interes uništavane su domaće firme, čiji  je poslovni prostor na atraktivnim lokacijama preko noći menjao namenu. Rečit primer za to je niška fabrika za proizvodnju pumpi „Jastrebac“, koja je gurnuta u stečaj, a u njenom „dvorištu“ nikao „Tempo“.

-Šta je sa teorijom da privredni razvoj treba da se temelji na malim i srednjim  preduzećima?

-Danas smo, više nego ikad, svesni „rezultata“ tog zalaganja – predočava Todorović.- Iz porodičnih, manufakturnih radionica i samostalnih zanatskih radnji, nisu se razvili značajniji privredni subjekti. U skladu te strategije  uništeni su veliki poslovni sistemi,  dekomponovani nekadašnji domaći giganti, gašeni su proizvodni programi i otpuštani radnici. Samo u metalskom kompleksu, za poslednjih petnaestak tranzicionih godina, bez posla je  ostalo 350.000 radnika! Faza tog pogubnog procesa završava se ovih dana stečajem i likvidacijom 188 preduzeća i gubitkom desetah hiljada radnih mesta. Tranzicioni proces srpske privrede pratila je  vlasnička transformacija, odnosno tzv. privatizacija, čiji osnovni moto glasi: prodati sve i što pre!

-Znači, nije se vodilo računa o ekonomskom aspektu, niti o posledicama po dalji tog privredne aktivnosti?

-Nakon više od jedne decenije pogubnog privatizacionog procesa, jasni su i vidljivi katastrofalni rezultati – naglašava Todorović.- Jedini glas razuma dolazio je od onih preko čijih se leđa prebijao čitav taj proces, koji su ostajali bez posla i dospevali na ivicu egzistencije. Oni su preko sindikata, kao svojih predstavnika i zastupnika, apelovali da se očuvaju fabrike tako što će se zaustaviti pogubna privatizacija, ali kao da niko nije čuo njihov vapaj, dok se na drugoj strani, često i protiv aktuelnih zakona, sprovodila burazerska i pljačkaška promena vlasništva. Na ugrožavanje egzistencije radnika i njihovih porodica, gotovo da niko, osim sindikata, nije ukazivao niti se naročito sekirao. Čak ni štrajkovi glađu nisu mnogo pomagali. Umesto da oslušne glas razuma, država je upravo radnike i sindikat označila kao kočničare reformi.

-Je li  sve praktično na početku priče?

-Očigledno – veli Todorović.- I dalje nema strategije ni privrednog, ni ekonomskog razvoja. Čitav koncept se i dalje zasniva na  želji za stranim ulaganjima. Strane firme, jasno je, dolaze tamo gde ih vodi sopstveni interes, koji se zasniva na lakom i brzom uvećanju profita. U nekurentnosti srpske privrede, način za ostvarivanje profita su niske plate zaposlenih. A tu se postavlja pitanje: kojih zaposlenih? Da li mladih i obrazovanih ljudi, bez iskustva, radne i tehnološke osposobljenosti, ili starijih i iskusnijih? Odlazak mladih iz zemlje pokazuje da se i dalje ne veruje u brže zapošljavanje u Srbiji, da visokoobrazovani mladi ljudi nisu spremni da rade za male plate, niti veruju u dugoročne strane investicije u zemlji. S druge strane, desetine hiljade radnika, koji su u procesu privatizacije ostali bez posla, i koji će svake godine morati duže da  čekaju  na ostvarivanje uslova za penziju, i dalje nemaju mogućnost za novo zaposlenje. Između ove dve grupacije građana, nalaze se oni koji su imali sreću da se zaposle u javnim preduzećima, državnim institucijama, u društvenim delatnostima, ili u ono malo velikih i uspešnih firmi, ili  uspešnih privrednih društava.

-Šta se, posle svega toga, može očekivati u ovoj godini?

-Sudeći po statističkim podacima, boljitak, a sudeći po realnom stanju, smanjenje broja zaposlenih što u javnom sektoru, što u onih 500 još neprivatizovanih preduzeća, rast troškova života, dalje umanjenje prava zaposlenih i novi zakoni – kaže Todorović. – I što je najizvesnije, dolaze novi izbori.

D. Janojlić