Божо Ераковић исправља монографију 6. црногорске ударне бригаде: КРСТО НИЈЕ ПОГИНУО У РАТУ    

Крсто Ј. Ераковић није погинуо у Другом светском рату, како пише у монографији 6. црногорске ударне бригаде. Његов син Божо, који с породицом живи у Смедеревској Паланци, жели да се зна истина. Крсто је у партизанске редове ступио 12. фебруара 1944. године. У једном окршају при ослобађању Горажда  био је тешко рањен. Тане му је прошло испод јагодице и избило иза уха. Другови су га понели преко набујале реке до ратне болнице. Лекар га је прегледао и казао да неће  преживети. Био  је у бесвесном стању, а његова јединица наставила је борбу.

Крсто је, међутим, преживео рањавање и  дочекао слободу. У Југословенској армији носио је чин старијег водника и обављао дужност четног старешине. Штаб ВИ армије, на основу овлашћења Председништва АВНОЈ-а, наредбом број 121 од 27. новембра 1945. године, одликовао га је Медаљом за храброст.

Кад се рат завршио, 1945. године  у јеку колонизације, отишао је у Врбас. Тамо је остао свега неколико месеци. Војвођанска равница му се није свидела па се  вратио у Црну Гору. Почетком 1946. оженио се Љубицом Килибардом. Са њом је родио осморо деце: кћер Милосаву и  синове Радована, Божа, Николу, Миливоја, Луку, Милана и Момчила.

После ослобођења радио је петнаестак година  у Руднику боксита удаљеном од своје куће седам, осам километара. Кад је рудник затворен, прихватио је пензију, коју је уживао скоро 40 година.

Крсто је доживео  дубоку старост. Умро је  25. јануара 2003. у  89. години у Бањанима код Никшића. Сахрањен је два дана касније на породичном гробљу у Штрпцима. Иза њега је остало бројно потомство, преко 60. Љубица је  још  жива. Има 88 година и на  „на ногама“ је.

-Живи у селу, иако сви имамо куће у Никшићу – прича Божо.- Два најмлађа брата су се определили за село. Код једног од њих је наша мајка. Сваке године почетком септембра, иако је у дубокој старости, силази у Никшић, где чува децу мог најмлађег брата.

Д. Јанојлић

ХРВАТИ У ШВАПСКОЈ УНИФОРМИ

-Мој деда Јован, Крстов отац, је стрељан током Првог светског рата. Био је познати комита. Десило се то усред зиме. У кућу су банули војници, који су говорили српски, а били су са простора Хрватске. Сви су носили униформе швапске војске. Деда није смео да пружи отпор, јер је у кући било  шесторо деце од једне до шест година. Међу њима је био и мој отац Крсто, који је имао три године. Деду су убили близу куће, коју су потом покушали да запале. Три пута су унутра уносили сламу и сено, али су се моја баба и њена јетрва бацале преко тога не дозволивши да изазову пожар.