Božo Eraković ispravlja monografiju 6. crnogorske udarne brigade: KRSTO NIJE POGINUO U RATU    

Krsto J. Eraković nije poginuo u Drugom svetskom ratu, kako piše u monografiji 6. crnogorske udarne brigade. Njegov sin Božo, koji s porodicom živi u Smederevskoj Palanci, želi da se zna istina. Krsto je u partizanske redove stupio 12. februara 1944. godine. U jednom okršaju pri oslobađanju Goražda  bio je teško ranjen. Tane mu je prošlo ispod jagodice i izbilo iza uha. Drugovi su ga poneli preko nabujale reke do ratne bolnice. Lekar ga je pregledao i kazao da neće  preživeti. Bio  je u besvesnom stanju, a njegova jedinica nastavila je borbu.

Krsto je, međutim, preživeo ranjavanje i  dočekao slobodu. U Jugoslovenskoj armiji nosio je čin starijeg vodnika i obavljao dužnost četnog starešine. Štab VI armije, na osnovu ovlašćenja Predsedništva AVNOJ-a, naredbom broj 121 od 27. novembra 1945. godine, odlikovao ga je Medaljom za hrabrost.

Kad se rat završio, 1945. godine  u jeku kolonizacije, otišao je u Vrbas. Tamo je ostao svega nekoliko meseci. Vojvođanska ravnica mu se nije svidela pa se  vratio u Crnu Goru. Početkom 1946. oženio se Ljubicom Kilibardom. Sa njom je rodio osmoro dece: kćer Milosavu i  sinove Radovana, Boža, Nikolu, Milivoja, Luku, Milana i Momčila.

Posle oslobođenja radio je petnaestak godina  u Rudniku boksita udaljenom od svoje kuće sedam, osam kilometara. Kad je rudnik zatvoren, prihvatio je penziju, koju je uživao skoro 40 godina.

Krsto je doživeo  duboku starost. Umro je  25. januara 2003. u  89. godini u Banjanima kod Nikšića. Sahranjen je dva dana kasnije na porodičnom groblju u Štrpcima. Iza njega je ostalo brojno potomstvo, preko 60. Ljubica je  još  živa. Ima 88 godina i na  „na nogama“ je.

-Živi u selu, iako svi imamo kuće u Nikšiću – priča Božo.- Dva najmlađa brata su se opredelili za selo. Kod jednog od njih je naša majka. Svake godine početkom septembra, iako je u dubokoj starosti, silazi u Nikšić, gde čuva decu mog najmlađeg brata.

D. Janojlić

HRVATI U ŠVAPSKOJ UNIFORMI

-Moj deda Jovan, Krstov otac, je streljan tokom Prvog svetskog rata. Bio je poznati komita. Desilo se to usred zime. U kuću su banuli vojnici, koji su govorili srpski, a bili su sa prostora Hrvatske. Svi su nosili uniforme švapske vojske. Deda nije smeo da pruži otpor, jer je u kući bilo  šestoro dece od jedne do šest godina. Među njima je bio i moj otac Krsto, koji je imao tri godine. Dedu su ubili blizu kuće, koju su potom pokušali da zapale. Tri puta su unutra unosili slamu i seno, ali su se moja baba i njena jetrva bacale preko toga ne dozvolivši da izazovu požar.