Из репортерске бележнице: ЈОВЕ ПРВИ ПУТ МЕЂУ АЗАЊЦИМА

Био је то велики и посебан дан у његовом животу.  Света Петка се никада није обележавала на овај начин. Једна историјска личност окупила је многе. Чекао се најсвечанији тренутак: откривање споменика војводи Ђуши Вулићевићу. Постављен је код Ветеринарске станице лицем окренут ка делу Азање где је рођен.

Међу свечарима је и Јован Јове Мратинковић. Азањац пореклом. Допутовао је са сестром Мирославом. Он живи у Аустралији и један је из Алеје славних фудбалера тог континента. За њега се може рећи и да је грађанин света. Играо је на четири континента, у преко сто клубова.

Први пут се обрео у родном месту свог оца Милутина. Дошао је да присуствује великом догађају. Рукује се са свима. Жарко Талијан га представља. У канцеларији Месне заједнице упознаје проф. др Радмилу Милентијевић. Она је донатор споменика Карађорђевом војводи.

И све тече по раније утврђеном протоколу. Гости, међу њима и Јове са сестром, крећу да положе венац на споменик изгинулим Азањцима у ослободилачким ратовима. Предводи их Родољуб Станимировић, председник Савета Месне заједнице. Делегације полажу венце и цвеће.

Јове прилази споменику. Љуби га. Сузе му влаже образе.

-Требало је  и ја да купим венац – прекорева себе.- Овде су уклесана имена изгинулих ратних другова мог оца. Нек им је вечна слава!

Крсти се и враћа међу учеснике овог догађаја. Пажљиво слуша говор председника Месног удружења бораца Зорана Ђурђевића. Повод је велики  јубилеј – сто година од почетка Првог светског рата. Гост из далека Аустралије стоји у првом реду немо  загледан у ратничко спомен-обележје.

Следи и централни тренутак ове народне свечаности. Јове пажљиво слуша говорнике. И повезује „неке ствари“. Ђуша је био један из првог реда устаника. Нахијски војвода, народни изабраник…

-Сад ми је тек јасно зашто је мој отац као дечак отишао у Први балкански рат…, па ово је ратнички и слободарски народ – закључује Јове.

Звук гусала га засипа бујицом емоција. Песма повезује Ђушино време и ново доба.

Јове стојећи прати освећење споменика војводи. Чинодејствују свештеници цркве св. Козме и Дамјана. А кад је и тај део свечаности завршен, фотографише се пред спомеником. Хоће сину Мартину да покаже како се Азања одужила славном војводи.

Потом у Дому културе седа у први  ред. Пажљиво слуша  представљаче књиге „Мирис тамјана – Азањци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918.“ Аутор  Жарко Талијан надахнуто говори и о храбром ратнику Милутину Мратинковићу.

Јове, пошто је купио  књигу с посветом аутора, брижљиво бира место где ће фотоапарат овековечити његов први боравак у Азањи. И мирно позира недалеко од спомен чесме. А онда жури да у Паланци уради фотографије.

-Ако ме Бог поживи, доћи ћу опет овде, међу моје Азањце, заветује се.

Д. Јанојлић