Људи и њихови дани: ВЕКОВИ НА ДЛАНУ, ИСТОРИЈА У ГЛАВИ

-Милорад Миле Војиновић је жива енциклопедија Селевца, вредан хроничар тог села и личност која ужива дивљење и поштовање свих који су имали прилику да га упознају и с њим разговарају

Љубитељ историје, радио и ТВ механичар, електричар по потреби, радио – аматер,  истраживач прошлости села, фотограф, сниматељ, ратар, воћар,  виноградар, књигољубац,  случајни археолог и етнолог  – све је то Милорад Миле Војиновић из Селевца. Нема области за коју овај 79-годишњак, узорни родитељ двоје одрасле деце и нежни муж, не показује интересовање. Један је од ретких својих вршњака, који помно прати издавачку продукцију и редовно наручује нове књиге из области технике, публицистике и белетристике. У евиденцији својих верних муштерија имају га и неке издавачке куће из иностранства, „Младинска књига“ из Љубљане, на пример.

Рођен је у Бадљевици 1936. године, а одрастао и формирао се као личност у Селевцу, где  данас живи са супругом Бранком и сином Микицом. Његов отац, Драгољуб Гоша Војиновић, грађевински лимар, био је отишао у кућу Вукосави Вуки  Бојић, али се из тазбине вратио на очевину и до краја живота бавио  својим занатом. Сина јединца уписао је у  селевачку основну школу при  којој је међу првима у овом делу Шумадије прорадила Нижа гимназија. С дубоким епитетом сећа се својих учитеља и наставника, посебно разредног старешине, свештеника Тихомира Пантића, који је предавао руски језик и историју.

-Након основне школе, пошто нисам волео занат мог оца, отишао  сам у Пожаревац и уписао се у Клуб радио-аматера и тамо завршио А течај – прича нам Милорад Миле Војиновић.- У ЈНА,  у Марибору, био сам на радио-механичарском курсу. Ту сам оспособљен да обављам мајсторске послове за потребе војске. У Гарнизону у Словенској Бистрици, где сам 1956. године и упућен на одслужење војног рока, примио сам се послова и задатака у радионици у којој је вршена поправка телефона, телепринтера, радио-станица и других уређаја.

После повратка из војске 1958. године, размишљао је о отварању радио-механичарске радње у Селевцу. Ту шансу је искористио 1961. кад је Селевац изгубио статус општине, а њене ингеренције преузела  Азања. Радња се налазила у Дому културе, а посла је било и превише – поправљао је радио-апарате, електричне пегле, решое, млинове за кафу, шпорете, једном речју све што је радило на струју. Из дана у дан водио је дневник рада у који је уписивао шта је и коме поправио, какав је квар био у питању, које резервне делове је употребио… Ту евиденцију чува и данас. У то време није било много мајстора радио-механичарске струке; он у Селевцу и Аца Радовановић у Азањи. Лепо су сарађивали.

Радњу је држао до 1975. године, а затворио силом прилика после једне провале и пљачке. Занат је наставио да ради код своје куће, успут бавећи се и електричарским послом. Према његовој евиденцији, електричну инсталацију урадио је у 500 кућа и других објеката. Где год је уводио струју, цртао је комплетну шему електричне инсталације и то још чува. Са колегом Ранком  Камарићем и Томом Лазићем инсталирао је струју у приземљу парохијског дома  цркве-брвнаре и новом храму код Ладне воде, који је посвећен Светом Атанасију и то без икакве накнаде.

Занимљиво је да је „археолог“ постао пуком случајношћу. Орући трактором своју њиву у потесу Бубањац (Слатина) откривао је делове разног посуђа из далеке прошлости. Знајући вредност свега тога, скупљао је те ископине и „лагеровао“ у својој колиби. Присећа се да је разорао и прастаро огњиште, па чак и „радионицу“ за израду грнчарије. Плуг је, нажалост, оштетио локалитет, али је он имао прилику да векове држи на свом длану. Поручивао је музејским радницима да дођу и све то погледају и стручно оцене, али га још нико није посетио. Ископине се још налазе у дотрајалој колиби, која је склона паду. Нада се да ће некога све то, ипак, заинтересовати, поготово што је читав предео према Брдњаку археолошки неистражен, а сељаци су, рецимо у Дугачким њивама, наилазили на некрополе док су вадили  белу земљу да праве циглу и цреп.

-Ја сам велики љубитељ књига – износи наш саговорник. – Прво сам био заинтересован за оне које су се у основи бавиле мотористиком. Године 1953. купио сам шест књига из те области. Чувам их  и данас. Како није било  могућности да савладам градиво о бензинским моторима, отишао сам у Пожаревац на курс за радио-аматере. Тако сам  временом заволео радио-технику, набављао стручну литературу и тиме се  интензивно занимао све до одласка у Армију. Што се књига тиче, имам их о сатовима, алатима, из разних области… Годинама сам био претплаћен на загребачко издање часописа „Уради сам“. Двадесет година сам примао на кућну адресу „Техничке новине“ и  „Радио аматер“. Из стручне литературе имам преко 200 наслова. Нарочито волим лепу књижевност и књиге историјске тематике. Волим и литературу о географији. За географију сам, да се тако изразим, задунут до краја. У школи сам из тог предмета имао петицу, а и данас могу напамет да нацртам карту било које земље или континента.

У његовој породичној библиотеци налази се између 500 и 1.000 наслова, углавном су у питању романи, односно приповедачка проза. Тренутно сређује евиденцију, а до нових књига долази тако што их поручује директно од издавача. Неке је набавио и на Сајму књига. За нове наслове сазнаје и из медија. Поседује и многе речнике светских језика. Књигама га је снабдевао, или о њиховом изласку из штампе обавештавао Београђанин Воја Ђурђевић. Поседује и скоро 1.500 касета са видео записима о којима сада брине његов син Микица, који ради у смедеревској Железари. Он је „задужен“ и за скоро 1.500 дискова.

Војиновић већ година, и поред великих обавеза на имању и у кући, камером снима важније догађаје у свом селу и другим местима. Тако је овековечио светосавске свечаности, прославе Васкрса, Видовдана и других великих празника. Редовно је радио видео записе са  обележавања значајних историјских датума, међу њима и окупљање бораца и њихових симпатизера код споменика у Ранђића забрану (Брдњак) где је формирана Космајска народноослободилачка ударна бригада. Велики је љубитељ природе, која је и најчешћи  мотив на преко 2.000 фотографија.

-За све ово што радим дугујем велику захвалност супрузи Бранки, која је увек показивала  искрено  разумевање – напомиње  наш саговорник Милорад Миле Војиновић.- Подршку сам имао, а имам је и данас, од ћерке Милице која живи и ради у Бечу. Доста времена сам проводио ван куће док сам сарађивао са пуковником ЈНА Момом Маџићем док је радио на књизи „Наше село Селевац“. Био сам истрајан у сакупљању грађе за ту хронику. Изузетну захвалност дугујем и мојим земљацима с којима сам разговарао, а неке и убеђивао како је корисно да се појави књига о нашем селу.

Војиновић је, нема сумње, жива енциклопедија Селевца и околине. Лично је заслужан за много тога што се дешавало у култури села. Кад су се некад суботом и недељом увече приказивали филмови, увек би се нашао близу кинооператера да прискочи у помоћ кад затреба. Често је поправљао кинопројектор, а данас док сабира лични учинак у култури и другим активностима села, не заборавља да спомене људе који су професионално или као аматери у томе учествовали. Тако подсећа да је више година филмове приказивао Тома Бранковић кога је касније наследио Љубиша Маџић. Филмске представе гледало је најмање сто, а некад је у сали било и 500 људи. Лично је урадио огласну таблу, која је била извор најразличитијих информација. Преко ње су мештани обавештавани и о филмском репертоару.

-Информисању је у нашем селу одувек посвећивана велика пажња – наглашава Војиновић.- После рата, на пример, на електричним стубовима било је инсталирано 15 великих звучника преко којих је ишао програм разгласне станице, смештене на спрату Дома културе, а њом је руководио Гојко Лазић. Наше село често је угошћавало радио-певаче и глумце. У Дому културе наступали су Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, фрулаш Сава Јеремић,  многи певачи, глумци  Мија Алексић и Чкаља. Долазили су нам гости из целог света, међу њима и председник Танзаније Џулијус Њерере, затим званичници Србије и Југославије, народни хероји као што је била Божидарка Дамњановић – Кика. О култури је бринуо просветни радник Раја Ђурић, а касније и Љубиша Маџић. Имали смо и велику библиотеку коју је водила Оливера Новаковић. Фудбалски клуб „Задругар“ био је на добром гласу, а старији мештани се још живо сећају двојице његових ватрених навијача: учитеља Милоша Микана Јанојлића и проте Раке Милановића.

Још штошта би имао да каже Милорад Миле Војиновић. Можда ће једног дана своја сећања сместити међу корице књиге о свом и животу Селевца уопште. У њој ће свакако бити места и за Драгољуба Гошу Лазића, вишегодишњег  директора Земљорадничке задруге, чија се реч поштовала и ван граница места у коме је живео и радио.

Драгољуб Јанојлић

ДРОТАР

Милорад Миле Војиновић не пропушта да каже и коју реч о надимку свог оца Драгољуба. Још док је са женом и сином живео у тазбини добио је надимак Дротар. Наиме, као добар мајстор, успешно је правио дротове (мутилице за торте ) које су углавном наручивале жене.

-Љубоморни мужеви су хтели да му се освете па су га прозвали Дротар – открива његов син Милорад.- Он на то није  давао две паре, већ је поруџбине Бадљевчанки извршавао са задовољством. Свака жена, кад би се прихватила мутилице, морала би да се сети његових златних, мајсторских руку.

Драгољуб Гоша Војиновић је до краја живота с поносом носио надимак који су му наденули љубоморни Бадљевчани.