Ljudi i njihovi dani: VEKOVI NA DLANU, ISTORIJA U GLAVI

-Milorad Mile Vojinović je živa enciklopedija Selevca, vredan hroničar tog sela i ličnost koja uživa divljenje i poštovanje svih koji su imali priliku da ga upoznaju i s njim razgovaraju

Ljubitelj istorije, radio i TV mehaničar, električar po potrebi, radio – amater,  istraživač prošlosti sela, fotograf, snimatelj, ratar, voćar,  vinogradar, knjigoljubac,  slučajni arheolog i etnolog  – sve je to Milorad Mile Vojinović iz Selevca. Nema oblasti za koju ovaj 79-godišnjak, uzorni roditelj dvoje odrasle dece i nežni muž, ne pokazuje interesovanje. Jedan je od retkih svojih vršnjaka, koji pomno prati izdavačku produkciju i redovno naručuje nove knjige iz oblasti tehnike, publicistike i beletristike. U evidenciji svojih vernih mušterija imaju ga i neke izdavačke kuće iz inostranstva, „Mladinska knjiga“ iz Ljubljane, na primer.

Rođen je u Badljevici 1936. godine, a odrastao i formirao se kao ličnost u Selevcu, gde  danas živi sa suprugom Brankom i sinom Mikicom. Njegov otac, Dragoljub Goša Vojinović, građevinski limar, bio je otišao u kuću Vukosavi Vuki  Bojić, ali se iz tazbine vratio na očevinu i do kraja života bavio  svojim zanatom. Sina jedinca upisao je u  selevačku osnovnu školu pri  kojoj je među prvima u ovom delu Šumadije proradila Niža gimnazija. S dubokim epitetom seća se svojih učitelja i nastavnika, posebno razrednog starešine, sveštenika Tihomira Pantića, koji je predavao ruski jezik i istoriju.

-Nakon osnovne škole, pošto nisam voleo zanat mog oca, otišao  sam u Požarevac i upisao se u Klub radio-amatera i tamo završio A tečaj – priča nam Milorad Mile Vojinović.- U JNA,  u Mariboru, bio sam na radio-mehaničarskom kursu. Tu sam osposobljen da obavljam majstorske poslove za potrebe vojske. U Garnizonu u Slovenskoj Bistrici, gde sam 1956. godine i upućen na odsluženje vojnog roka, primio sam se poslova i zadataka u radionici u kojoj je vršena popravka telefona, teleprintera, radio-stanica i drugih uređaja.

Posle povratka iz vojske 1958. godine, razmišljao je o otvaranju radio-mehaničarske radnje u Selevcu. Tu šansu je iskoristio 1961. kad je Selevac izgubio status opštine, a njene ingerencije preuzela  Azanja. Radnja se nalazila u Domu kulture, a posla je bilo i previše – popravljao je radio-aparate, električne pegle, rešoe, mlinove za kafu, šporete, jednom rečju sve što je radilo na struju. Iz dana u dan vodio je dnevnik rada u koji je upisivao šta je i kome popravio, kakav je kvar bio u pitanju, koje rezervne delove je upotrebio… Tu evidenciju čuva i danas. U to vreme nije bilo mnogo majstora radio-mehaničarske struke; on u Selevcu i Aca Radovanović u Azanji. Lepo su sarađivali.

Radnju je držao do 1975. godine, a zatvorio silom prilika posle jedne provale i pljačke. Zanat je nastavio da radi kod svoje kuće, usput baveći se i električarskim poslom. Prema njegovoj evidenciji, električnu instalaciju uradio je u 500 kuća i drugih objekata. Gde god je uvodio struju, crtao je kompletnu šemu električne instalacije i to još čuva. Sa kolegom Rankom  Kamarićem i Tomom Lazićem instalirao je struju u prizemlju parohijskog doma  crkve-brvnare i novom hramu kod Ladne vode, koji je posvećen Svetom Atanasiju i to bez ikakve naknade.

Zanimljivo je da je „arheolog“ postao pukom slučajnošću. Orući traktorom svoju njivu u potesu Bubanjac (Slatina) otkrivao je delove raznog posuđa iz daleke prošlosti. Znajući vrednost svega toga, skupljao je te iskopine i „lagerovao“ u svojoj kolibi. Priseća se da je razorao i prastaro ognjište, pa čak i „radionicu“ za izradu grnčarije. Plug je, nažalost, oštetio lokalitet, ali je on imao priliku da vekove drži na svom dlanu. Poručivao je muzejskim radnicima da dođu i sve to pogledaju i stručno ocene, ali ga još niko nije posetio. Iskopine se još nalaze u dotrajaloj kolibi, koja je sklona padu. Nada se da će nekoga sve to, ipak, zainteresovati, pogotovo što je čitav predeo prema Brdnjaku arheološki neistražen, a seljaci su, recimo u Dugačkim njivama, nailazili na nekropole dok su vadili  belu zemlju da prave ciglu i crep.

-Ja sam veliki ljubitelj knjiga – iznosi naš sagovornik. – Prvo sam bio zainteresovan za one koje su se u osnovi bavile motoristikom. Godine 1953. kupio sam šest knjiga iz te oblasti. Čuvam ih  i danas. Kako nije bilo  mogućnosti da savladam gradivo o benzinskim motorima, otišao sam u Požarevac na kurs za radio-amatere. Tako sam  vremenom zavoleo radio-tehniku, nabavljao stručnu literaturu i time se  intenzivno zanimao sve do odlaska u Armiju. Što se knjiga tiče, imam ih o satovima, alatima, iz raznih oblasti… Godinama sam bio pretplaćen na zagrebačko izdanje časopisa „Uradi sam“. Dvadeset godina sam primao na kućnu adresu „Tehničke novine“ i  „Radio amater“. Iz stručne literature imam preko 200 naslova. Naročito volim lepu književnost i knjige istorijske tematike. Volim i literaturu o geografiji. Za geografiju sam, da se tako izrazim, zadunut do kraja. U školi sam iz tog predmeta imao peticu, a i danas mogu napamet da nacrtam kartu bilo koje zemlje ili kontinenta.

U njegovoj porodičnoj biblioteci nalazi se između 500 i 1.000 naslova, uglavnom su u pitanju romani, odnosno pripovedačka proza. Trenutno sređuje evidenciju, a do novih knjiga dolazi tako što ih poručuje direktno od izdavača. Neke je nabavio i na Sajmu knjiga. Za nove naslove saznaje i iz medija. Poseduje i mnoge rečnike svetskih jezika. Knjigama ga je snabdevao, ili o njihovom izlasku iz štampe obaveštavao Beograđanin Voja Đurđević. Poseduje i skoro 1.500 kaseta sa video zapisima o kojima sada brine njegov sin Mikica, koji radi u smederevskoj Železari. On je „zadužen“ i za skoro 1.500 diskova.

Vojinović već godina, i pored velikih obaveza na imanju i u kući, kamerom snima važnije događaje u svom selu i drugim mestima. Tako je ovekovečio svetosavske svečanosti, proslave Vaskrsa, Vidovdana i drugih velikih praznika. Redovno je radio video zapise sa  obeležavanja značajnih istorijskih datuma, među njima i okupljanje boraca i njihovih simpatizera kod spomenika u Ranđića zabranu (Brdnjak) gde je formirana Kosmajska narodnooslobodilačka udarna brigada. Veliki je ljubitelj prirode, koja je i najčešći  motiv na preko 2.000 fotografija.

-Za sve ovo što radim dugujem veliku zahvalnost supruzi Branki, koja je uvek pokazivala  iskreno  razumevanje – napominje  naš sagovornik Milorad Mile Vojinović.- Podršku sam imao, a imam je i danas, od ćerke Milice koja živi i radi u Beču. Dosta vremena sam provodio van kuće dok sam sarađivao sa pukovnikom JNA Momom Madžićem dok je radio na knjizi „Naše selo Selevac“. Bio sam istrajan u sakupljanju građe za tu hroniku. Izuzetnu zahvalnost dugujem i mojim zemljacima s kojima sam razgovarao, a neke i ubeđivao kako je korisno da se pojavi knjiga o našem selu.

Vojinović je, nema sumnje, živa enciklopedija Selevca i okoline. Lično je zaslužan za mnogo toga što se dešavalo u kulturi sela. Kad su se nekad subotom i nedeljom uveče prikazivali filmovi, uvek bi se našao blizu kinooperatera da priskoči u pomoć kad zatreba. Često je popravljao kinoprojektor, a danas dok sabira lični učinak u kulturi i drugim aktivnostima sela, ne zaboravlja da spomene ljude koji su profesionalno ili kao amateri u tome učestvovali. Tako podseća da je više godina filmove prikazivao Toma Branković koga je kasnije nasledio Ljubiša Madžić. Filmske predstave gledalo je najmanje sto, a nekad je u sali bilo i 500 ljudi. Lično je uradio oglasnu tablu, koja je bila izvor najrazličitijih informacija. Preko nje su meštani obaveštavani i o filmskom repertoaru.

-Informisanju je u našem selu oduvek posvećivana velika pažnja – naglašava Vojinović.- Posle rata, na primer, na električnim stubovima bilo je instalirano 15 velikih zvučnika preko kojih je išao program razglasne stanice, smeštene na spratu Doma kulture, a njom je rukovodio Gojko Lazić. Naše selo često je ugošćavalo radio-pevače i glumce. U Domu kulture nastupali su Radojka i Tine Živković, Miodrag Todorović – Krnjevac, frulaš Sava Jeremić,  mnogi pevači, glumci  Mija Aleksić i Čkalja. Dolazili su nam gosti iz celog sveta, među njima i predsednik Tanzanije Džulijus Njerere, zatim zvaničnici Srbije i Jugoslavije, narodni heroji kao što je bila Božidarka Damnjanović – Kika. O kulturi je brinuo prosvetni radnik Raja Đurić, a kasnije i Ljubiša Madžić. Imali smo i veliku biblioteku koju je vodila Olivera Novaković. Fudbalski klub „Zadrugar“ bio je na dobrom glasu, a stariji meštani se još živo sećaju dvojice njegovih vatrenih navijača: učitelja Miloša Mikana Janojlića i prote Rake Milanovića.

Još štošta bi imao da kaže Milorad Mile Vojinović. Možda će jednog dana svoja sećanja smestiti među korice knjige o svom i životu Selevca uopšte. U njoj će svakako biti mesta i za Dragoljuba Gošu Lazića, višegodišnjeg  direktora Zemljoradničke zadruge, čija se reč poštovala i van granica mesta u kome je živeo i radio.

Dragoljub Janojlić

DROTAR

Milorad Mile Vojinović ne propušta da kaže i koju reč o nadimku svog oca Dragoljuba. Još dok je sa ženom i sinom živeo u tazbini dobio je nadimak Drotar. Naime, kao dobar majstor, uspešno je pravio drotove (mutilice za torte ) koje su uglavnom naručivale žene.

-Ljubomorni muževi su hteli da mu se osvete pa su ga prozvali Drotar – otkriva njegov sin Milorad.- On na to nije  davao dve pare, već je porudžbine Badljevčanki izvršavao sa zadovoljstvom. Svaka žena, kad bi se prihvatila mutilice, morala bi da se seti njegovih zlatnih, majstorskih ruku.

Dragoljub Goša Vojinović je do kraja života s ponosom nosio nadimak koji su mu nadenuli ljubomorni Badljevčani.