Naš gost  Jovan Jove Mratinković, fudbaler koji je igrao na četiri kontinenta: PONOSAN NA OCA RATNIKA I SRPSKO POREKLO  

Na Krstovdan, vidno raspoložen, u našu Redakciju ušao je elegantan gospodin okićen ratnim  odličjima. Među njima veličinom,  značajem i naročito sjajem, izdvajala se Karađorđeva zvezda.

-Ovo je Jovan Jove Mratinković, sin našeg  Azanjca, starog ratnika – predstavio nam ga je Žarko Talijan.

Rukujemo se  srdačno.

-Njegov otac Milutin imao je samo  13 godina i četiri meseca kad se 19. februara  1913. dobrovoljno priključio borcima drugog eskadrona  četvrtog konjičkog puka – dodaje Žarko Talijan.

Gost  Jovan Jove Mratinković  pokazuje  očevu sliku.

-Ovo na meni su njegova ratna odlikovanja – kaže s ponosom .

Žarko Talijan nastavlja priču o  ratniku  Milutinu Mratinkoviću:

-U ratu se isticao neverovatnom hrabrošću. Kao vodnik u četvrtoj četi prvog bataljona sam je zarobio četiri bugarska mitraljeza, po jednog kapetana i poručnika i 75 bugarskih vojnika. U borbama je 14 puta ranjavan, ali nikad nije bio zarobljen…

Jovan precizno popunjava  ratni mozaik svog oca:

-Nosilac je najviših odlikovanja. Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima  lično ga je odlikovao kralj Aleksandar Karađorđević.

-Ukaz je nosio broj 35600, a izdat je 2. januara 1918. godine – precizira  Žarko Talijan.

Jovan Jove Mratinković ređa ostala odličja svog oca:

-Nosilac je zlatne i srebrne medalje za hrabrost Miloš Obilić, Albanske spomenice, Albanske spomenice Drugog balkanskog rata, srebrnog Grčkog krsta…

Fotografišemo gosta u našoj redakciji, a potom krećemo na osveženje u „Pab“. U Glavnoj ulici vri. Reka  naroda se probija između prepunih bašti kafića. Sa „buvljaka“ čuje se vašarska muzika. Jovan Jove Mratinković  kao da je iznenađen prizorom. U Srbiji svi govore o krizi, a kafići  puni… Ne komentariše aktuelnu zbilju.

-Ovde sam pre rata igrao fudbal – vraća se sopstvenoj fudbalskoj karijeri.- Sećam se sjajnog tima  „Bauka s Kiseljaka“ i braće koji su imali nadimak Krompiri. Oni su bili vrlo talentovani, prave tobdžije…

Dok konobar  prima porudžbinu, Žarko Talijan kao da se boji da će zaboravi nešto važno, žuri da   saopšti još koji podatak  iz živopisa  Milutina Mratinkovića. Tako saznajemo da je, po završetku Prvog svetskog rata, bio aktivni narednik u trećoj četi drugog bataljona 18.  pešadijskog puka „Suvoborski“ u  Bitolju.

-Tu sam se i ja rodio 1932. godine – iznosi Jovan Jove Mratinković.- Moji roditelji, Milutin i Fanija, imali su desetoro dece. Pred Drugi svetski rat doselili smo se u Kragujevac, a za vreme okupacije neko  vreme  živeli smo u Kolarima…

Žarko Talijan, koji je ratnika Mratinkovića i njegove upoznao kroz arhivsku građu, radeći na knjizi „Miris tamjana – Azanjci u ratovima od 1912. do 1918.“ otkriva i ovo:

-Poslednje prebivalište Milutina Mratinkovića  bilo je na novobeogradskoj adresi (Džona Kenedija 17), gde je umro 19. maja 1980. godine, a sahranjen je u Kragujevcu uz sve vojne počasti…

Posle osveženja krećemo do Narodnog muzeja  s namerom da gost vidi izložene pogače i upozna  Azanjke  koje su ih umesile. Usput se neplanirano zaustavlja, zdravi  sa svima, ženama ljubi ruke… Kod pošte nas sustiže Vasko Vukadinović, nekadašnji fudbaler „Mladosti“. Kolegi „po fudbalu“  pokazuje knjigu o palanačkom sportu, a potom mu poklanja primerak „Bauka s Kiseljaka“, sportskog lista iz 1943. Jovan Jove Mratinković ne može da poveruje da je neko „na brdovitom Balkanu“ sačuvao novine iz ratnih godina i još da mu ih velikodušno poklanja.

Žarko Talijan ga predstavlja Azanjcima. Jovan Jove znatiželjno posmatra pogače.

-Ja bih  da kupim neku – bira očima i interesuje se za cenu.

Objašnjavaju da pogače nisu za prodaju, ali Jovan Jove je uporan, insistira da kupi. Na kraju mu poklanjaju jednu. Zbunjen je, ovolika pažnja, pa još u jednom danu, ne biva često. Emocije rade i teško ih kontroliše – čas se smeje, čas plače. Stičemo utisak da se u  sebi pita: ko je sve ovo režirao, Žarko Talijan i njegovi prijatelji, ili Onaj gore? Radoznalo razgleda štand Zavičajnog udruženja „Glavaš“, zatim prilazi štandu Vlaškodolaca. Ne zna u šta pre da pogleda. Približava mu se harmonikaš i počinje da peva: „Jovane, Jovo, jedini sine“, a potom „Odakle si sele“. I sve kao da je naručeno. Krećemo u „Proleće“ na ručak. U torbu stavlja gomilu fotografija.

-Lep je ovo grad – iznosi lični utisak.

Za ručkom beležimo: Igrao je fudbal za 104 kluba ili selekcije  na četiri kontinenta. Živi u Brizbejnu, u Australiji.  Imao je samo 33 godine kad je obukao dres Jugoslovenskog ujedinjenog fudbalskog  tima u Melburnu. Slede klubovi:  „Triestini“, „Polonija“, „Slovan“, „Olimpiks“, „Herkules“… Igrao je i sa svetskom fudbalskom legendom Peleom. Poslednju utakmicu je odigrao 1978. Trenirao je više klubova. U „kući slavnih“ australijskog fudbala nalazi se i ploča s njegovim imenom.

U Azanji, rodnom mestu oca Milutina, još nije bio.

-Došao bih na nedelju dana, nađi mi smeštaj, plaćam šta košta  – zadužuje Žarka Talijana.

Kasno posle podne ispraćamo ga za Kragujevac.

-Vidimo se u Azanji – obećava na rastanku.

Dragoljub Janojlić