Наш гост Јован Јове Мратинковић, фудбалер који је играо на четири континента: ПОНОСАН НА ОЦА РАТНИКА И СРПСКО ПОРЕКЛО
На Крстовдан, видно расположен, у нашу Редакцију ушао је елегантан господин окићен ратним одличјима. Међу њима величином, значајем и нарочито сјајем, издвајала се Карађорђева звезда.
-Ово је Јован Јове Мратинковић, син нашег Азањца, старог ратника – представио нам га је Жарко Талијан.
Рукујемо се срдачно.
-Његов отац Милутин имао је само 13 година и четири месеца кад се 19. фебруара 1913. добровољно прикључио борцима другог ескадрона четвртог коњичког пука – додаје Жарко Талијан.
Гост Јован Јове Мратинковић показује очеву слику.
-Ово на мени су његова ратна одликовања – каже с поносом .
Жарко Талијан наставља причу о ратнику Милутину Мратинковићу:
-У рату се истицао невероватном храброшћу. Као водник у четвртој чети првог батаљона сам је заробио четири бугарска митраљеза, по једног капетана и поручника и 75 бугарских војника. У борбама је 14 пута рањаван, али никад није био заробљен…
Јован прецизно попуњава ратни мозаик свог оца:
-Носилац је највиших одликовања. Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима лично га је одликовао краљ Александар Карађорђевић.
-Указ је носио број 35600, а издат је 2. јануара 1918. године – прецизира Жарко Талијан.
Јован Јове Мратинковић ређа остала одличја свог оца:
-Носилац је златне и сребрне медаље за храброст Милош Обилић, Албанске споменице, Албанске споменице Другог балканског рата, сребрног Грчког крста…
Фотографишемо госта у нашој редакцији, а потом крећемо на освежење у „Паб“. У Главној улици ври. Река народа се пробија између препуних башти кафића. Са „бувљака“ чује се вашарска музика. Јован Јове Мратинковић као да је изненађен призором. У Србији сви говоре о кризи, а кафићи пуни… Не коментарише актуелну збиљу.
-Овде сам пре рата играо фудбал – враћа се сопственој фудбалској каријери.- Сећам се сјајног тима „Баука с Кисељака“ и браће који су имали надимак Кромпири. Они су били врло талентовани, праве тобџије…
Док конобар прима поруџбину, Жарко Талијан као да се боји да ће заборави нешто важно, жури да саопшти још који податак из живописа Милутина Мратинковића. Тако сазнајемо да је, по завршетку Првог светског рата, био активни наредник у трећој чети другог батаљона 18. пешадијског пука „Сувоборски“ у Битољу.
-Ту сам се и ја родио 1932. године – износи Јован Јове Мратинковић.- Моји родитељи, Милутин и Фанија, имали су десеторо деце. Пред Други светски рат доселили смо се у Крагујевац, а за време окупације неко време живели смо у Коларима…
Жарко Талијан, који је ратника Мратинковића и његове упознао кроз архивску грађу, радећи на књизи „Мирис тамјана – Азањци у ратовима од 1912. до 1918.“ открива и ово:
-Последње пребивалиште Милутина Мратинковића било је на новобеоградској адреси (Џона Кенедија 17), где је умро 19. маја 1980. године, а сахрањен је у Крагујевцу уз све војне почасти…
После освежења крећемо до Народног музеја с намером да гост види изложене погаче и упозна Азањке које су их умесиле. Успут се непланирано зауставља, здрави са свима, женама љуби руке… Код поште нас сустиже Васко Вукадиновић, некадашњи фудбалер „Младости“. Колеги „по фудбалу“ показује књигу о паланачком спорту, а потом му поклања примерак „Баука с Кисељака“, спортског листа из 1943. Јован Јове Мратинковић не може да поверује да је неко „на брдовитом Балкану“ сачувао новине из ратних година и још да му их великодушно поклања.
Жарко Талијан га представља Азањцима. Јован Јове знатижељно посматра погаче.
-Ја бих да купим неку – бира очима и интересује се за цену.
Објашњавају да погаче нису за продају, али Јован Јове је упоран, инсистира да купи. На крају му поклањају једну. Збуњен је, оволика пажња, па још у једном дану, не бива често. Емоције раде и тешко их контролише – час се смеје, час плаче. Стичемо утисак да се у себи пита: ко је све ово режирао, Жарко Талијан и његови пријатељи, или Онај горе? Радознало разгледа штанд Завичајног удружења „Главаш“, затим прилази штанду Влашкодолаца. Не зна у шта пре да погледа. Приближава му се хармоникаш и почиње да пева: „Јоване, Јово, једини сине“, а потом „Одакле си селе“. И све као да је наручено. Крећемо у „Пролеће“ на ручак. У торбу ставља гомилу фотографија.
-Леп је ово град – износи лични утисак.
За ручком бележимо: Играо је фудбал за 104 клуба или селекције на четири континента. Живи у Бризбејну, у Аустралији. Имао је само 33 године кад је обукао дрес Југословенског уједињеног фудбалског тима у Мелбурну. Следе клубови: „Триестини“, „Полонија“, „Слован“, „Олимпикс“, „Херкулес“… Играо је и са светском фудбалском легендом Пелеом. Последњу утакмицу је одиграо 1978. Тренирао је више клубова. У „кући славних“ аустралијског фудбала налази се и плоча с његовим именом.
У Азањи, родном месту оца Милутина, још није био.
-Дошао бих на недељу дана, нађи ми смештај, плаћам шта кошта – задужује Жарка Талијана.
Касно после подне испраћамо га за Крагујевац.
-Видимо се у Азањи – обећава на растанку.
Драгољуб Јанојлић