Ako vrisne tišina…
To što Beograd nije srušen i zapaljen u vreme ovogodišnjeg PRAJDA dugujemo činjenici da su bivši rušitelji u međuvremenu pobedili na izborima i postali vlast.
Nije tajna da su NA ČELU svih ranijih napada na demokratske tekovine, evropske vrednosti i ambasade bili članovi i simpatizeri Srpske radikalne stranke.
Da li su oni zaista napredovali i postali nešto drugo ili je tačnija ona narodna da „vuk dlaku menja, ali ćud nikada“?
Lično verujem da jesu napredovali, a tome je nesumnjivo doprinela ljubav prema vlasti i moći, koju ne bi da dovode u pitanje zbog, tamo nekih, gejeva.
Nisu je dovodili u pitanje ni zbog, tamo nekog, Kosova.
Pa ni zbog, tamo nekih, penzionera i zaposlenih u javnom sektoru, u čiji su buđelar bez ustezanja zavukli ruku i pored zvučnih predizbornih obećanja da to nikada neće učiniti.
Preko svoje medijske „armade“ vlast svakodnevno širi hvalospeve o sopstvenim uspesima, dok narod tone u ambis nemoći da konačno počne da „živi kao sav normalan svet“.
Današnja Srbija, razapeta između prave i napredne istine, nema nikakve šanse da bude dobro mesto za život svih njenih građana, dok se ne suoči sa svojim zabludama.
Na žalost, skoro da nema aktera na srpskoj političkoj sceni koji nije izneverio očekivanja običnih, normalnih ljudi.
Bojim se da bi većinsko razočaranje, u umišljenog „poslednjeg Mohikanca“ ili poslednju šansu, moglo biti bolno i burno.
Petooktobarska revolucija mogla bi postati, tek naivna igrarija, ako se iz letargije probude „kuka i motika“.
Ako vrisne ova opštenarodna – tišina.
