Ако врисне тишина…

То што Београд није срушен и запаљен у време овогодишњег ПРАЈДА дугујемо чињеници да су бивши рушитељи у међувремену победили на изборима и постали власт.

Није тајна да су НА ЧЕЛУ свих ранијих напада на демократске тековине, европске вредности и амбасаде  били чланови и симпатизери Српске радикалне странке.

Да ли су они заиста напредовали и постали нешто друго или је тачнија она народна да „вук длаку мења, али ћуд никада“?

Лично верујем да јесу напредовали, а томе је несумњиво допринела љубав према власти и моћи, коју не би да доводе у питање због, тамо неких, гејева.

Нису је доводили у питање ни због, тамо неког, Косова.

Па ни због, тамо неких, пензионера и запослених у јавном сектору, у чији су буђелар без устезања завукли руку и поред звучних предизборних обећања да то никада неће учинити.

Преко своје медијске „армаде“ власт свакодневно шири хвалоспеве о сопственим успесима, док народ тоне у амбис немоћи да коначно почне да „живи као сав нормалан свет“.

Данашња Србија, разапета између праве и напредне истине, нема никакве шансе да буде добро место за живот свих њених грађана, док се не суочи са својим заблудама.

На жалост, скоро да нема актера на српској политичкој сцени који није изневерио очекивања обичних, нормалних људи.

Бојим се да би већинско разочарање, у умишљеног „последњег Мохиканца“ или последњу шансу, могло бити болно и бурно.

Петооктобарска револуција могла би постати, тек наивна играрија, ако се из летаргије пробуде „кука и мотика“.

Ако врисне ова општенародна – тишина.