Племенита понуда сина београдског вајара Мише Поповића: БЛИСТАЋЕ ОПЕТ „ЖЕНА НА СУНЦУ“

-Академски сликар и магистар сликарства Александар Поповић вољан је да уступи гипсани одливак скулптуре која је нетрагом нестала са фонтане ресторана „Башта“ 2012. године

Реалне су шансе да ће „Жена на сунцу“, скулптура београдског вајара Мише Поповића која је 1961. године постављена испред ресторана „Башта“, одакле је нетрагом нестала за време Крстовданског вашара 2012., поново красити изабрани простор у Смедеревској Паланци. Уметников син, академски сликар и магистар сликарства, Александар који ових дана излаже  слике у Галерији модерне уметности Народног музеја, вољан је да уступи сачувани гипсани одливак ради поновног изливања поменуте скулптуре у бронзи. Племениту намеру  обелоданио је и у писму председнику Скупштине општине Славољубу Ђурићу, напомињући да је „Жена на сунцу“ била део културне баштине Смедеревске Паланке и више од пола века  украшавала фонтану ресторана, који је некада припадао УТРО „Паланка“.

-Мој отац је ту скулптуру радио на основу расписаног конкурса и она је требало да буде постављена  на Тргу хероја – предочава Александар Поповић. – Средином деведесетих година прошлог века, пошто је вар био попустио, „Жена на  сунцу“ је  заузимањем тадашњег директора угоститељства Мирољуба Возића, рестаурирана и поново патинирана. Као син њеног аутора, веома сам заинтересован да се нађе начин и поново излије, а верујем да ће се томе обрадовати и многи Паланчани, као житељи града са значајном историјом и културном традицијом.

Миша Поповић, на жалост, умро је 2005., а три године касније у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду постхумно је приређена изложба његових дела и штампана монографија. Он је, поред осталих, аутор монументалног споменика Васи Пелагићу, који је у југословенској престоници откривен 1952. године. С обзиром да је добио прву награду на јавном конкурсу за тај споменик, сама та чињеница може се разумети и као највиша оцена његовог вредног и педантног рада на студијама, али и као признање за његова скулпторска умећа у духу традиције реализма. Он је до средине педесетих година прошлог века потписао  још неколико јавних споменика, међу којима су: споменик устанку у Меленцима, споменик палим борцима у Куману, споменик отпору у Перлезу и др.

Креативно искуство обликовања у контексту реалистичког и традиционалног израза, кад је реч о раду Мише Поповића, трајало је свега неколико година, а окончано је импресивном анималистичком скулптуром Бели медвед из 1954. Она је најпре изведена у Паризу, а 30  година касније у Београду. Он је, да и то кажемо, био студент у класи Сретена Стојановића, а од 1954. године асистент, да би као професор ту исту класу водио све до 1990.

Драгољуб Јанојлић