ПРЕНОСИМО: На спорт из окружења грицкалица

У јавности увелико траје расправа о изменама програма физичког васпитања у школама. Преносимо интервју са професором Факултета спорта и физочког васпитања БУ, Душаном Митићем, новинара Бранислава Паровића, који је објавио Недељни Експрес.

Министарство просвете покушава да пронађе модел у којем ће се повећати обим физичке активности ученика, пре свега кроз ванчасовне активности. Обављена је серија дебата и ускоро очекујемо званичан предлог, а надамо се да је министарство одустало од намере да смањи број обавезних часова физичког васпитања.

Шта очекивати од генерације која не диже ништа теже од компјутерског миша и кесице помфрита? Без обзира на разне акције чији је циљ повећање свести о значају бављења физичком активношћу, бројке о порасту деформитета коштано-зглобног система и гојазности код деце добијају забрињавајуће размере.
Доктор Душан Митић, шеф Одсека за рекреацију на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, у разговору за „Експрес” каже „да родитељи оног тренутка кад су помислили да децу укључе на вежбање, већ су закаснили” и говори о улози и задацима осталих учесника у ланцу физичког културе младих, пре свега школа, локалних самоуправа и државних институција, наводећи занимљиве модалитете из европских земаља.

Професоре Митићу, били сте председник Комисије за унапређивање наставе физичког васпитања у Националном просветном савету, учествовали сте у изради Стратегије развоја спорта у Републици Србији за период 2014-2018. Како у Србији сад функционише област школске физичке културе? Ученици имају укупно три часа физичких активности: два су физичко васпитање, а трећи је физичко васпитање – изабрани спорт.
– Физичко васпитање је област у којој смо успели да сачувамо три организована часа вежбања. Тренутно у структури имате два часа физичког, плус трећи час, који се зове изабрани спорт. Ту би можда могло да буде неких срећнијих решења, али то много зависи и од подршке спортских организација, које би можда могле да отворе своје капије и своје термине, те од подршке локалне самоуправе. Школа може да понуди само оно што има на располагању. Мука је јер ни једни ни други немају довољно средстава. Пре неких четврт века је кренуло издавање фискултурних сала. Тада је било децидирано наведено да тај новац иде за њихово реновирање и набавку спортске опреме. А онда је у неком тренутку распада друштва или економске немоћи то постао динар који деле сви који су у школи. И то је отишло на потпуно другу страну – деца из школе не могу да користе школску салу јер су тамо неки који су је закупили. Колико знам, Министарство просвете се бори да се ствар регулише на другачији начин. Дакле, тек по завршеној настави, а у наставу спада и обавеза организације секција, школска спортска такмичења, могуће је издавати термине трећим лицима.
Деца у Србији трећа су у Европи по учесталости деформитета стопала и кичме. Драматични подаци говоре да је број гојазне деце од 2006. до 2013. године у Србији порастао са 8,5 на 13,7 процената. Чега је све то последица?
– Начина живота, као и онога што се дешава у оквиру породице. Сада ређе виђамо децу која се играју на улици. То сада није модерно, није деци интересантно. Не постоји нешто што се зове вршњачка подршка физичкој активности. Покушавамо кроз неке друге ствари и пројекте да дођемо до таквог вида подршке. Вршњаци одлучују шта ће се радити, где ће се ићи, мање је важно шта кажу родитељи и где их усмеравају васпитачи. То је оно чега морамо да будемо свесни. Морају да се негују пројекти који ће бити вршњачка подршка бављењу физичком активношћу. У оквиру нечег што је Закон о спорту, кад се погледа акциони план, једна од мера јесте да ученици постану репортери са спортских дешавања. Да се покрену литерарна или музичка такмичења о темама које су везане за представљање спорта и физичке активности. То је начин да се добије њихова додатна подршка и да се гради позитиван став према физичкој активности и вежбању.
Европска комисија за образовање формирала је са Европском асоцијацијом професора физичког васпитања у Будимпешти јуна 2016. године комисију за повећање броја часова физичког васпитања у Европи. Примера ради, пет часова физичког васпитања уведено је у Мађарској и Словенији, а у Руској Федерацији је враћен број часова физичког на три. Шта је на том плану урађено код нас?
– Министарство просвете покушава да пронађе модел у којем ће се повећати обим физичке активности ученика, пре свега кроз ванчасовне активности. Обављена је серија дебата и ускоро очекујемо званичан предлог, а надамо се да је министарство одустало од намере да смањи број обавезних часова физичког васпитања. Код нас је Закон о спорту из 1996. године укинуо друштвени значај спорта. То значи да локалне самоуправе нису имале обавезу суфинансирања ове делатности, него је остављено све на „може и не мора”. С друге стране, изашло се из доба самоуправних интересних заједница кад се за спорт одвајало четири одсто од укупног буџета. То су била озбиљна средства. Кад се изгуби стабилност у финансирању, изгуби се и стабилност у укупном функционисању. Већи део општина није пристао на ту варијанту, људи су задржали финансирање спорта скоро у две трећине општина.
Као општине које су знале да нађу права решења на том плану помињу се Сомбор, Панчево и Врбас.
– Оне су до данас сачувале акцију „Здрав и способан” из седамдесетих година прошлог века, где сва деца другог разреда основне школе науче да пливају. А то је јако важно као вештина и као једна здрава животна навика. На тај начин се прави реална основа и за дружење и за даље бављење спортским пливањем.
Да ли је један од примарних циљева часа слободних активности тај да као модел буде секција по детету?
– Јесте, сад имамо секцију по професору. Професор има обавезу да уради један час секције недељно у оквиру свог фонда часова. Ако се иде према томе да се повећа број часова, остаје питање ко то финансира? Јасно је наведено Министарство омладине и спорта, локалне самоуправе и посебно формирани фондови. Остављена је законска могућност да се формирају фондови на нивоу локалне самоуправе, као и на нивоу државе, који ће ићи према томе да постоји секција по детету. За средњошколце и студенте предвиђена је могућност издавања посебних ваучера за вежбање.
Нешто слично је урађено у Словачкој?
– И то је ушло у нашу стратегију развоја спорта код деце, посебно код средњошколаца и студената. Иде се ка моделу да они бирају активност: код свог професора физичког васпитања, фитнес тренера или код тренера у спортском клубу. Он када дође с ваучером – у вредности од 1.200 или 1.500 динара – током месеца добија два пута недељно вежбања. Идеја је да ученик или студент може да бира, а да онај ко ће радити с њим буде награђен.

Како објашњавате податак да је на такмичењу школских екипа у малом фудбалу у Београду не тако давно наступило свега 11 екипа?
– Била је то кап која је прелила чашу! После тога градска управа није желела да има тако лошу ситуацију. Направљено је привремено решење које предвиђа Закон о спорту када нешто не функционише. Не финансира се више Савез за школски спорт Београда, него је посао привремено поверен Спортском савезу Београда, који је успео да врати већи део такмичења. Главни град још увек има различит модел такмичења у односу на друге градове у Србији.
На шта треба ставити акценат у предшколском и млађем школском узрасту? Тада се формира база за развој свих осталих активности?
– Фокус је на општем моторичком развоју. Развој опште моторике је нешто што провоцира развој синапси, а на развојима синапси се све заснива. Кад развијете хардвер, ви после тога можете ставити различит софтвер јер иза добро развијене моторике постоји основа за развој опште интелигенције. Показало се у дугорочном праћењу да су наша деца која су ишла на рану спортску специјализацију успешнија него њихови вршњаци из других земаља на узрасту од осам, 10, 12, 14 година. Али кад дођемо до узраста 18 и 20 година, нема те доминантности. Кроз тај специфични развој, ви сте постали бољи у том спорту у том тренутку, али кад треба да остварујете озбиљније резултате, ви у ствари немате озбиљан темељ. А озбиљан темељ подразумева развој опште моторике. За врхунски резултат је потребна квалитетна личност, а квалитет се заснива на развоју моторике, на општем образовању и на васпитању, јер једино комплетно развијена личност може да оствари врхунски спортски резултат.
Деца до 12 година, по школском програму, у већини европских земаља морају да науче да пливају.
– Пливање је фина сложена моторика која се заснива на техници кретања и дисања, где су укључене све мишићне групе, растерећен је коштано-зглобни систем јер делује и сила потиска. Инвестиција у пливање чува све друге инвестиције! Ако, рецимо, паднете с брода, неће вам помоћи ниједан факултет ако не знате да пливате.
Када би деца требало да крену на базен?
– Други разред основне школе је период када то деца могу да науче за 12 до 15 термина, да савладају основе одржавања и пливања, а даље од инвестиције друштва и родитеља зависи колико ће се то претворити у спортско пливање и колико ће једна таква навика трајати.

Шта се дешава са школским спортскимдруштвима?
– Законодавац је у стратегији спорта оставио могућност њихове ревитализације. Школско спортско друштво функционише као организација која нема пуну самосталност. У финансијском смислу, оно би требало да иде преко школског рачуна, а да се реализацијом догађаја бави школа уз помоћ људи из спортских клубова. Ту се вероватно добија или губи централна битка кад су у питању деца! Најважнија такмичења јесу та која се дешавају на нивоу разреда и школе, јер нас касније представљају они који су већ у спорту. Конкретно, 85 одсто деце која представљају школу на регионалном такмичењу су већ у клубу и само облаче школски дрес. И то је оно што представља проблем. Законодавац из области просвете је свестан тога јер имате члан који дефинише обавезу школе да два пута годишње – у пролећном и јесењем циклусу – организује Недељу школског спорта. То је школски пројекат који се организује заједно са општином и спортским организацијама у циљу промовисања свих могућих модалитета спорта. За тих недељу дана, настава се одвија нормално, али се седмица проглашава за Недељу спорта, што значи да ће бити промотивних такмичења, можда између родитеља и деце, наставника и деце или ће бити промоција спортова и слично.
Направљен је буквар физичког васпитања, односно уџбеник да сваки родитељ зна шта дете треба да научи кад да прави колут или звезду.
– Буквар за први, други, трећи и четврти разред је управо ишао на страну да програм постане видљивији деци, родитељима и учитељима. Просто да се зна шта је то што треба да се уради. Оно што би најзад требало да реши ситуацију јесу исходи који треба да постоје после четвртог и после осмог разреда. Практично, кроз те исходе треба да се види шта је дете научило кроз процес: понашање, кретање, вежбање и слично.
У Стратегији развоја спорта у Републици Србији за период 2014-2018. издвојена су четири задатка. Омасовљење спортског покрета је на челу те листе.
Стратегија је поставила приоритете:
– повећање обухвата грађана који имају редовну физичку активност
– повећање броја и активности садржаја предшколског и школског узраста
– побољшање спортске инфраструктуре и
– одржавање или евентуално побољшање достигнутог спортског резултата.
Кад је у питању локална самоуправа и квалитетни спорт, све остале ствари су отишле у други план у односу на повећање броја људи који вежбају. То је преузети модел из Европе. У Бриселу, у јуну 2010. године, присуствовао сам расправи с посланицима Европског парламента о важности редовне физичке активности и спорта. Из тога је пола године касније Европска комисија донела одлуку да се нових сто милиона Европљана до 2020. покрене на редовну физичку активност. За тај пројекат је примарно издвојено 235 милиона евра. Сад се у то укључују додатни фондови који иду из пројекта „Еразмус плус”, где је у фокусу омасовљење рекреативног и школског спорта. Закон о спорту, такође, у први план поставља обавезу локалних самоуправа да примарно финансирају прва три приоритета, али још увек у реалности имамо доминантно финансирање такмичарских амбиција спортских клубова иза којих стоје традиционалне спортске вредности и моћни чланови клупских управа.

Победа је важна, али су и победа и пораз оптерећење које превазилази способност и капацитет деце предшколског и млађег школског узраста. Многи су одустали од спорта у периоду одрастања. Спорт их је потрошио на психолошком и менталном плану

А каква су искуства у Европи?
– Ван било ког система, на нашем континенту вежба 60 одсто људи. Дакле, нису чланови никаквих клубова, него су то схватили као део културе живљења.
Када би требало дете увести у спорт?
– Родитељи оног тренутка кад помисле да децу укључе на вежбање, већ су закаснили! С децом треба вежбати од рођења. Развојна саветовалишта за бебе већ имају разрађене моделе и примере активности и вежби које треба да се раде за павилан раст и развој. Ми то напросто гурамо у страну, мислимо да за то увек има времена. Потребно је да стварамо амбијент који их подстиче на активност и да стварамо амбијент у којем могу да трче, скачу, играју се. Треба да их подстичемо да се провлаче, пењу, експериментишу, истражују… јер тако подстичемо развој опште моторике и развој менталних капацитета.
Ученици од првог до четвртог разреда у основним школама у Србији, заједно са својим учитељима, треба сваког дана да вежбају по 15 минута, што је предвиђено протоколом о реализацији програма „Покренимо нашу децу”, потписаним половином фебруара. Шта то заправо значи?
– То је нешто што превазилази наставну обавезу која произилази из наставног плана и програма по којем учитељи треба да реализују три часа физичког васпитања. Сада, 15 минута вежбања у учионици, школском дворишту или где се већ стекну услови јесте нешто што је додато у програм, и зато се и радила додатна едукација учитеља, где се укључило Српско друштво педагога физичког васпитања. Сви смо ту на добитку, јер је то оно што се зове стварање амбијента и стварање навике. Да код деце негујемо вежбање као здравствено-хигијенску навику, као што је јутарње умивање или прање зуба. Није то ништа посебно ново. Професор Живановић је радио докторски и магистарски рад, а ја сам тада, као студент, био укључен у процес реализације у Основној школи „Филип Кљајић” на Бановом брду, која се и сада помиње као експериментална за програм вежбања активног одмора. По тој замисли требало би да постоје два велика одмора. Један који је предвиђен за храну и један који је намењен за вежбање. Ишао сам крајем 70-их година као студент на праксу у ту школу и доказало се да се кроз активности не само одлаже умор него и диже ниво ефикасности. Значи, смањује се грешка, повећава се концентрација, што олакшава процес учење.
Какви су услови за остварење тих планова?
– Иако то није директно исказано у стратегији образовања, која је урађена још пре четири године, записано је да сва деца у школу иду само у једној смени. Деца и професори ће од 8 до 16 часова бити заједно у школи те ће кроз часове физичког васпитања и кроз организоване слободне активности практично имати свакодневну физичку активност. Ако будемо успели у замисли да деца имају три часа физичког, плус два часа секције, то ће бити оно што и препоручује савремена наука, од 120 до 150 минута организованог вежбања. Под овим појмом организованог мисли се, пре свега, на систем просвете.
Колико амбијент утиче на стварање навика код деце?
– Дете се често бави спортом из окружења грицкалица. Родитељ га аутомобилом довезе на спорт, сат времена дете проведе тамо, и онда га на крају родитељ врати аутомобилом кући. Колико год да се оно труди, не може да достигне ниво физичке способности деце која су, само пре једне генерације, била укупно дневно много физички активнија па су у скромнијем спортском окружењу могла да постигну бољи развој.
Слободне активности имају велику улогу у формирању деце. Шта би све требало оне да обухватају?
– Рецимо, секцију по детету, курсне облике наставе, учење вожње бицикла, ролера, пливање, веслање… Заправо, зависи од онога чиме школа и локална самоуправа располажу. Спадају ту и ваучери за вежбање, Недеља школског спорта, па и летовање и зимовање. Имамо и модел који смо још пре двадесетак година поставили као теоријски и неколико пута доказали његову ефикасност. То је модел СПРЕТ (спортско-рекреативних такмичења), који се заснива на јавној евиденцији учествовања. Победи онај ко има највише учесника. Деца проналазе сјајне модалитете. У Кикинди је, рецимо, цело одељење ученика отишло ујутру, у пола седам, на пецање. Већ сутрадан је њихов разредни старешина ишао с њима јер је хтео да повећа ниво безбедности поред воде, а с друге стране, добио је могућност да са својим ученицима прича и обави час разредног старешинства много квалитетније него иначе.
Колико су деца жртве високих амбиција родитеља, који често кроз спорт предвиђају драстичну промену материјалног и друштвеног статуса?
– Победа је важна, али су и победа и пораз оптерећење које превазилази способност и капацитет деце предшколског и млађег школског узраста. Многи су одустали од спорта у периоду одрастања. Спорт их је потрошио на психолошком и менталном плану. Из разговора са студентима схватам колико је присутно лигаментопластике, што је последица превише спорта у млађем узрасту. Они су били потрошна роба! Спорт се заснива на жељи некога да успе. Тренер је у стању да подстиче родитеља јер му је дете талентовано, да то треба озбиљније финансијски да подржи, а с друге стране, родитељ често није у стању да направи разумну меру па дете сам подстиче или инсистира на победи по сваку цену.

(Фотографије: Немања Јовановић)