Имали смо људе: ЈЕЛИСИЈЕ АНДРИЋ, ТЕОЛОГ, КЊИЖЕВНИК И ХУМАНИТАРАЦ
Јелисије Андрић (Ужице 1894 – Смедеревска Паланка 1922.) био је теолог, књижевник и хаманитарац. Рођен је у Ужицу 12. јула 1894. године у занатлијској породици као шесто дете Светозара и Сене. Први светски рат га је затекао као ученика Богословије „Свети Сава“ у Београду. Приликом повлачења војске кроз Албанију био је болничар у Моравској дивизији.
Са српском војском прешао је Албанију. Током 1915. и 1916. године водио је ратни дневник. На Крфу је у Српским новинама, уз чланке, објављивао родољубиве песме. Једна од њих сада је експонат у Српском музеју на том грчком острву. Уз дневник, чланке и песме, писао је есеје на етичке, духовне и књижевне теме, а објављивао их је махом, у црквеним гласилима.
Био је један од 28 богослова који су, уз подршку Николаја Велимировића, наставили школовање у Енглеској. Теологију и књижевност студирао је на Богословском факултету у Оксфорду. Ту је на енглеском језику, ишчитавајући доступну литературу до друге деценије 20. века и наводећи преко 300 фуснота, написао „Историју српске цркве од 1219 – 1463“. Та његова студија на објављивање у оригиналу и преводу у Србији чекала је читав век, а у руке читалаца стигла је тек 2019. године.
Приређивач Ангелина Чанковић Поповић пише да та Андрићева књига доноси рељефан приказ најсјајнијег периода државности, духовности и културе Србије и српског народа у средњем веку и додаје:
„Не знамо зашто није објављена за ауторовог живота или касније. Да ли није било воље у издавачким круговима (енглеским или домаћим) или је Андрић желео још да дотерује текст и додатно провери литературу, јер рукопис даје основа и за такву претпоставку.“
Она наводи да двојезичност овог издања представља надградњу ауторовог послања у тренутку када се Србија и српски народ, а са њима – као што је по природи ствари вазда било – Српска православна црква поново налази пред тешко пробојним и повисоким новоподигнутим зидом незнања и неразумевања на Западу, али и на источним просторима Европске уније. Ту оригинални текст на енглеском језику треба да помогне разграђивању тог зида. Превод на српски језик има сличну сврху – да прекорачи зид неразумевања нас самих за сопствене корене и припадајуће нам место у савременом свету у светлу нових, неповољних историјских околности на међународној политичкој и културној сцени.
„Књига која стиже пред читаоце наставак је и круна позвања и послања Јилисија Андрића, захваљујући решености његових потомака и издавача“ – подвлачи Ангелина Чанковић Поповић. „Мени као преводиоцу-приређивачу, свесном многодеценијског греха недовољног чињења или чак нечињења на плану афирмисања нашег културно-историјског наслеђа у иностранству, била је велика част и радост да поверени ми посао, у духу племенитог тумача, схватим и као лично послање.“
Занимљиво је и задивљујуће како је Јелисије Андрић, изврсно савладавши енглески језик, као младић у раним двадесетим годинама пожелео да своје знање важног језика стави у службу свог народа и прикаже његову далеку прошлост везану за настанак српске нације, српске државе и Српске цркве, те њихово опстајање у лавиринтима државно-политичких и верско-политичких интереса моћних сила средњега века. Као и позив богослова, Андрић је осећао и позив тумача у двострукој улози: онога који објашњава историјске околности, догађаје и одлуке те устројство и улогу Српске православне цркве и онога који преводи (термине и текстове) са свог и других језика на енглески.
По повратку из Енглеске оженио се, засновао породицу и запослио као учитељ у пожаревачком крају, у селу Ливадици. Затим је прешао у Чачак за секретара Окружног суда. У том граду био је и управник америчког Дома за српску сирочад. Са те дужности, кад је дом расформиран, отишао је за секретара Министарства за социјалну политику и народно здравље.
У Чачку је 1922. године, у издању Штампарије Стевана Митића, објавио поетску збирку под насловом „Књига песама“. У њој на предлисту пише: „Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце.“ Уводна песма носи наслов „Видо, острво мртвих“, коју је написао 1916. године.
Краћу белешку о „Књизи стихова“ Јелисија Андрића објавио је Српски књижевни гласник у броју 8 од 16. августа 1922. године. Нешто дужа белешка штампана је у „Прегледу“ број 7 и 8 за јул и август исте године. Приказивач у Српском књижевном гласнику открио је у песнику одушевљеног читаоца наше старије поезије, од Јакшића до Дучића, и донео суд:
„И он је врло течно, са по негде топлијим осећањем и у понекој лепшој слици, а без снаге и оригиналности, добро уритмовао многе теме.“
Међутим, дневник који је Андрић водио од 23. октобра 1915. до 27. маја 1916. године (датуми су по старом календару) уистину је његово најбоље књижевно дело.
Повлачећи се са одељењем болничара преко Црне Горе, Андрић је био међу првим трупама, које су успеле да се повуку како-тако организовано, па зато није ни видео сав ужас колективног умирања од глади и изнемоглости. Из његовог ратног дневника лепо се види да је он човек сјајне осећајности, права песничка душа, са неком човекољубивом романтиком у свом односу према људима. Он има много разумевања за изнемоглог Мађара заробљеника; пун је искрене захвалности према Црногорцу који је њега и другове примио на конак и вечеру; његов опис несрећног касационог судије добар је у слици и уверљив у импресији; од газда-Агоша и Бибе, католичких Арнаута са којима је једно време радио у пекари, растаје се као стари пријатељ, „пољубивши се по аrнаутском обичају – додирујући се образима.“
Андрић има веома изоштрено осећање правде. Пише, на пример да је преноћио у кући неког Црногорца у Пећи „чија гостољубивост је била преко мере скупа.“ Али кад говори о управнику болнице, редовно је незадовољан његовим егоизмом и зато је пун ироничних алузија на управниково поступање са војницима. И даље, видео је пред Жљебом: „Један официр са коња туче своје коморџије мотком од шатора. Псује, пада с коња, седа и опет бије.“
„Андрићева опсервација је тачна, а детаљ изоштрен, експресиван“ – оцењује приређивач књиге дневника „Кад су војске пролазиле“ Драгутин Паунић. „Тако, веома упечатљиво слика страшне очи коња који изнемогао, скапава на путу. Или други детаљ: „Опет један во! Лежи са подигнутом главом. Пред њим стоји мало каљавог сена, он га не једе. Укочен поглед крупних очију поражава.“ И тада Андрић помишља да би Толстој, видећи ово, могао написати „један нов Рат и мир.“ Аутор дневника уме да депатетизује романтику јунаштва и да тачно представи призоре људске острвљености и анимализације, које прате сужавање свести: `Опет пуцњи. Јежим се. Знате зашто ? Овде те може свако да убије, наљућен можда што си га мало нагазио; у провалију одакле се не извуче да гурне; да те удари ножем што си му прошао испред коња или да те кундаком удари зато што си се очешао о њега и избио из руке цигару! Овде живот једног човека не значи ништа. Он мање вреди од једног гутљаја воде или парчета кукуруза куваног.` Андрићев дневник спада у занимљива, често снажна сведочанства о времену које је овај песник преживео на војиштима Првог светског рата. То је документ о патњи и људској суровости.“
Умро је од турбекулозе 1925. код своје сестре учитељице Јеле у Смедеревској Паланци, где је и сахрањен. Живео је 31. годину, а иза себе је уз збирку песама, оставио и ратни дневник кога је новинар и књижевник Драгутин Паунић уврстио у књигу „Кад су војске пролазиле.“ Андрић је и аутор је и неколико писаних беседа, које је изговорио у разним пригодама, као и прегршт књижевних приказа, штампаних у „Прегледу“, полуслужбеном листу Епархије жичке.
Давно заборављеним песником Јелисијем Андрићем, у време кад је раних шездесетих година минулог века био главни одговорни уредник листа „Гоша“, гласила истоимене Индустрије опреме и возила у Смедеревској Паланци, позабавио се Миодраг Тодоровић који је некако у то време постао и члан Удружења књижевника Србије. Љубазношћу др Малише Станојевића, дошло се до текста под насловом „Маховина преко лица“ кога је у „Борби“ од 6. априла 1965. године потписао Божо Булатовић скренувши пажњу читаоцима да је управо Тодоровић међу првима почео да скида покорицу заборава са имена и дела некадашњег теолога, ратника и књижевника Јелисија Андрића.
„Овдашњи грађанин, песник и индустријски новинар Миодраг Тодоровић закорачио је у ово време (април 1965. године ) на паланачко Градско гробље“ – пише новинар „Борбе“. У листу „Свет“ појавио се низ чланака који су трагали за аутором једне песме која је, по атмосфери и мотиву, могла бити Бојићева, али се испоставило да ју је написао Јелисије Андрић, заборављени завереник стиха, грудоболни човек из ужичког краја, који је у Паланку дошао у посету сестри и ту му препукле груди од страшне бољке. Тако су се срела два песника, оба по мало заборављена. Тако је Паланка, захваљујући трагичном излету Јелисија Андрића упознала и прихватила једног песника. Тодоровић је скинуо маховину са Андрићеве фотографије на споменику, почупао траву са гроба и отишао да трага за потомством заборављеног поете.“
Месец дана касније у Паланци је одржано комеморативно вече заборављеног песника на коме је прочитан есеј, а глумци Аматерског позоришта рецитовали његове стихове. У првом реду седеле су две старије жене и плакале: песникова мајка Сена и сестра Јела. Плакали су и глумци.
Булатовић пише да је са те вечери објављена репортажа у листу који издаје фабрика „Гоша“ и да од тада на гробу који је припадао Јелисију Андрићу стоји букет цвећа. Он вели да Андрић није песник формата Диса, Бојића и Васиљева али им се придружује судбински и поетски.
„Са првом двојицом везује га трагика наших народа у Првом светском рату када се албанска одисеја надовезала на Бојићеву `Плаву гробницу` и Дисове `Утопљене душе`. Видели су њих тројица сву ужас рата и посртали од туге за далеком отаџбином. Бојић је умро у туђини. Дис се тамо утопио, а Јелисије Андрић баш као и Васиљев – оба учитељи и грудоболници – подлегли првих година после рата…“
Јелисије Андрић, дете бројне породице ужичког ковача и богослов, због бесплатног школовања, написао је још у том лику и чину „Химну богословском пасуљу“ због чега је имао и неприлика. Написао је и у једном војном листићу објавио песму „Смрт ратника“. У Светском пожару, како је писала „Борба“, био је добровољни ватрогасац. По завршетку рата ради као учитељ у једном селу пожаревачког краја, где на прозор учионице ставља војничко ћебе да сакрије кашаљ од радозналаца у времену када је грудобоља била неизлечива и срамна болест.
Три године пред смрт, у Чачку је објавио збирку песама „Књига стихова.“ У њој је потресан запис о људима који се у немоћи обраћају немоћном небу:
„Чека нејач на свога бабајка.
Срца мала јецају у тузи
док их плаше опустели лузи.
Чека нејач на свога бабајка.
Моли мајка, а бог вечно ћути.”
Једна друга Андрићева краћа песма имала је одјек на солунски дозив „Тамо далеко“ иако је та популарна мелодија зачела своје стихове у њој па се после дописала од многих непознатих:
”Тамо где руже сунчани ките крај
тамо је земља моја, мој мили завичај.”
Аутор текста у „Борби“ подсећа да се за песму „Видо, острво мртвих“ није знало да ли је Бојићева или Андрићева. Утицај Бојића је очевидан мада је висока патетика „Плаве гробнице“:
”Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео
и прозирно море непрекидно снива
ваки од нас жудно одмора би хтео
нико од нас жељу
за миром не скрива
А гле, поред уског усамљена пута
овде онде сенке сусталих јунака
згрчена им тела, крв им замрзнута
и умрла мушкост моравских сељака…”
Тако је Паланка пронашла песника који је дошао у њу да падне у заборав и као човек и као аутор једне збирке песама. Борба“ је тог 6. априла пре 59 година објавила да ће на кућу у којој је умро Јелисије Андрић бити постављена спомен – плоча. Поред тога, известила је своје читаоце да у Паланци живи лекар Миливоје Васић од кога је песник тражио лек од бољке, али се пензионер у поодмаклим годинама у мноштву својих пацијената није могао сетити Јелисија Андрића.
Драгољуб Јанојлић