ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ (пише: Драгољуб Јанојлић)

Имали смо људе: МИЛОСАВ МИХАЈЛОВИЋ, OСНИВАЧ ВОДОПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ „ПАЛАНКА“

Кажу да је обожавао Превера. Многе његове песме знао је напамет. Говорио их је махом у пригодним приликама. Најчешће ону о води. Природно, јер  је струком био везан за реке и језера. Уређивао их је и кротио безмало целог радног века. Уживао је посматрајући их у распеваном наручју природе.

Погађате, реч је  Милосаву Михајловићу ( Милошево 1927 –            )  инжењеру и вансеријском стручњаку.  Дипломирао је  на хидротехничком одсеку Грађевинског факултета у Београду. У бившој Југи и шире био је стручњак на гласу и експерт у својој струци. Специјалност му је, уз крштено име, наденула надимак. Звали су га Миле Водењак. Тако су га ословљавали радници, пословни партнери, рођаци, комшије… И поштовали сви од реда као крсну славу. Заслужено, наравно!

Запослени у фирми имали су солидне зараде, чак веће него радници у другим предузећима. Михајловић је поштовао и ценио рад, ред и оданост фирми.  У колективу је био омиљен лик. То је боло очи злурадој чаршији, по неком политичару и њиховим подрепашима. Али, о томе касније.

У Смедеревску Паланку је, на градилиште у Фабрици вагона и металних конструкција „Гоша“, дошао из добростојећег београдског предузећа „Рад“. Пажњу околине скренуо је изванредним руководећим способностима и иницијативом која је пленила. Једна од њих, која је у почетку личила на сан, убрзо је постала стварност: 1956. године формирана је Водна заједница на челу с њим.  Директорске послове обављао је до 1972. године када је прешао у београдску „Мораву.“

Поседовао је невероватну радну енергију. Управљао је колективом и озбиљно се бавио инжењерском струком. Аутор је преко 140 стручних радова, које је саопштавао на стручним скуповима у земљи и иностранству. Објавио је 12 књига које су и данас незаобилазна литература у пракси. Његови радови односе се на микро акумулације, мале хидроцентрале, врећасте бране,  инжењеринг малих акумулација…

Био је руководилац од речи, привредник за пример, визионар…  По његовој замисли, 1964. године дошло је до преоријентације у раду Водне заједнице. На годишњој скупштини одлучено је  да се даља пословна политика усмери на  послове наводњавања, одводњавања, изградњу водовода,  заштиту водних токова од загађења… Водна заједница је у тим активностима постала пионир у Србији и уживала велико углед у пословном свету.

Михајловић је вукао смеле потезе. Руковођење је одвојио од управљања и на тај начин добио широки простор за деловање. Од органа управљања је претходно затражио да му препусте управљање фирмом, а ако такав начин рада не даје резултате што ће се видети по  завршном рачуну, понудио је  оставку на свој положај. Власт  на то није баш благонаклоно гледала.

Једног дана су га позвали у Општински комитет и отворено упитали зашто Водна заједница нема партијску организацију? Пре свог одговора упитао је сме ли да буде довољно  искрен? Гледали су га зачуђено. А онда је наступио шок кад је казао да нико у Водној заједници не жели организацију Савеза комуниста!  Био је чак спреман да напусти директорско место ако партијска врхушка на томе инсистира. У томе је остао  чврст и истрајан до краја јер је, кад је водопривредна делатност у питању, био неприкосновени ауторитет.

Његова улога у  пројектовању неких објеката  у сливу Јасенице, Кубршнице, Великог Луга и других водотокова била је изузетно плодна. У периоду од 1956. до 1972. године  велика пажња била је усмерена на заштиту од поплава. Обимни радови изведени су у сливу више  река. Истовремено су урађени и мостови преко Јасенице на путу  Наталинци – Сараново – Рача, а подигнут је и дрвени мост на путу Паланка – Водице код Института за повртарство.

Изузетан допринос дао је водоснабдевању становништва.  У његово време водовод су,  захваљујући трудбеницима Водне заједнице и средствима грађана и  државне касе,  добили Свилајнац, Петровац на Млави, Параћин, Сопот, многа места на Пештерској висоравни, Радовање… Тада је потекла и идеја о међуопштинском пројекту  водоснабдевања „Морава 68“. Тај систем био је предвиђен да поји Велику Плану, Смедеревску Паланку и Младеновац.

Михајловић је имао и кључну улогу у пројекту  н а в о д њ а в а њ е, а у склопу тога и у реализацији система „Азања“. За  изградњу акумулације Влашки  До, која је ометана  са више страна,  лавовски се борио директор азањске Земљорадничке задруге Александар  Бата Марковић:

„Ја сам сељак за бране и језера, технички неписмен, али имам осећај да ће се изградити брана и формирати акумулација којом ћемо се поносити“ – бранио је свој наум и пројекат Водне заједнице.

На припремном  састанку неки су добацивали и говорили како је он лаик и не разуме се у акумулације, али се он није дао и обећао да је спреман ставити у залог све што је постигао у животу ако у Влашком Долу крај задружног воћњака не „прогледа“ језеро.

Брану је, разуме се, пројектовао Миле Водењак, акумулација се преко зиме напунила, а директор Задруге га је позвао да дође у Влашки До и на лицу места се увери да је подухват успео. У Влашки До је дошао и директор  Института за кукуруз др Владимир Трифуновић који се интересовао за запремину акумулације, висину бране, сливно подручје…  Професор Трифуновић и његови сарадници били су пријатно изненађени како је на благо нагнутом сливном терену  саграђена акумулација запремине преко 700 хиљада кубних метара воде.

Приликом тог сусрета директор Марковић је челнику Водне заједнице понудио новчану награду, коју је  он одбио рекавши да највећом наградом сматра пуно језеро. Ипак, Задружни савет задруге је  14. јуна 1965. године донео  одлуку да му се  у знах захвалности  за инжењерску смелост изда трајна дозвола за пецање на Влашкодолском језеру. То је са задовољством прихватио и доживео  као  највеће признање  за инжењерски рад који је трајао пуних 50 година.

Изградњи акумулације Кудреч на профилу Попова чесма, која се налази на периферији Смедеревске Паланке, претходила је јунска поплава 1948. године у којој је једна особа изгубила живот и причињена велика материјална штета.  Ревизија пројекта рађена је на неколико нивоа: од општине преко среза до републике. И сви су указивали на проблем количине воде, јер готово нико није веровао  да се акумулација  од милион кубних метара може напунити са тако мале сливне површине. 

Изградња бране и формирање акумулације Кудреч, како су писале локалне новине, спасили су 1970. године  Смедеревску Паланку од поплаве, сличне оној која се десила 1948.  Изградња брана,  нарочито малих акумулација, било је инжењерско опредељење Милосава Михајловића читавих пола века његовог рада. Био је и остао убеђен да у Шумадији  само мале акумулације, посебно у сливу Јасенице, Кубршнице и Великог Луга с притокама, могу у првој фази  да обезбеде довољно воде за наводњавање. Осим тога, оне су и одлична брана од поплава, јер су у стању да задрже поплавни талас.

Он се срчано залагао за изградњу  водопривредног музеја на отвореном простору, а за читав слив Велике Мораве. Било је замишљено   да се на површини од неколико хехтара у потесу Кудреч, поставе макете објеката које је градила Водна заједница. То би био јединствен музеј под отвореним небом. Била је остављена могућност да се на том простору изграђеним објектима представе и друга водопривредна предузећа, а у „поставци“ би биле воденице, ваљаонице сукна, стругаре и мале хидроцентрале.

Средина, заправо појединци у њој почели су да подмећу ногу  инжењеру Милосаву Михајловићу. У Служби друштвеног књиговодства, наиме, потрудили су се да га зауставе у реализацији заиста сјајних идеја каква је била ова, али и друге. Смишљена је, наиме, прича о његовој великој плати и лансирана преко новина.  Неки новинари из Смедерева и Смедеревске Паланке, који су знали о чему се овде ради,  нису пристали да  буду увучени у прљаву политичку игру. Међутим, у њу је ушао НИН, пишући како неки директор Водопривредног предузећа, сваког првог у месецу прима већи лични доходак (чак дупло) од председника Савезне скупштине, а готово исто колико и Драгослав Дража Марковић, Миленко Бојанић и Бранко Пешић заједно.

После објављивања те лажне информације, посланици су већ на првој седници Скупштине од председника Бранка Мирковића Пуше затражили  исцрпну информацију о томе,  знајући да је Смедеревска Паланка била његова изборна база. Мирковић је телефоном назвао Михајловића и упитао да ли чита НИН? Одговорио је да га чита  али повремено , па се Мирковић потрудио да му прочита онај део текста у коме се каже да има већу плату од Марковића, Бојанића и Пешића. Михајловић је био сигуран  да је таква информација злонамерно пуштена у јавност да би га компромитовали.

После паузе од десетак минута, поново га је назвао Мирковић и казао како је Служба друштвеног књиговодства погрешила те да им је наредио  да одмах ураде исправку  и доставе тачну информацију пре почетка послеподневног заседања Скупштине.

„Није то грешка, Пушо“ – казао је у телефонску слушалицу Михајловић. „То је злонамерно. Ако су погрешили  око плате, како су могли да погреше око моје стручне спреме. И сам знаш да сам дипломирао на Грађевинском факултету, а започињем и постдипломске студије.“

Међутим , НИН  у наредном броју у тексту  под насловом „Врх плате није на врху“ коментарише висину примања појединих функционера у Федерацији и при поређењу истиче да директор Водопривреде из Смедеревске Паланке има месечни лични доходак од  17.085 динара, далеко више од савезних функционера, уз нагласак да је завршио само средњу школу.

Милосав Михајловић је пресавио табак и поводом објављеног чланка затражио да НИН демантује писање новинара Вука Драшковића. Уредништво није имало куд објавило је деманти у коме већ у првој реченици стоји:

„Пре свега извињавамо се другу Милосаву Михајловићу за наводне грешке. На жалост, дешава се и то у новинама. Ако за нас ипак има неког оправдања, податке о просеку прошлогодишњих зарада у предузећима Србије које смо објавили приликом писања о платама савезних руководилаца, добили смо у Служби друштвеног књиговодства, тачније у њеној централи за Србију… Накнадним проверавањем, а на тражење републичког Секретаријата за рад, установљено је да је СДК направила грешку, када је срачунала да је генерални директор Здруженог водопривредног предузећа из Смедеревске Паланке, минуле године примио плату од 17.085 динара…“

Био је то почетак краја радног ангажмана дипломираног грађевинског инжењера Милосава Михајловића у Смедеревској Паланци. Решио  је да спакује и кофере и са женом крене у Београд да тражи нови посао. Било је узалудно  да из дана у дан доказује супротно од онога што су други писали и говорили. Тих дана се сетио савета  дипл. инжењера  Милана Шишковића, првог председника Управног одбора Водне заједнице:

„Ви сте колега млади и имате резултате и сви Вас хвале. Ако будете опрезни, може доћи време да они који Вас хвале, забораве све оно што сте добро учинили и почну да вичу уа, уа…“

Михајловић је слегао раменима и упитао:

„Па шта ја тада да радим?“

Шишковић га је посаветовао:

„Прво, немојте случајно да се браните, јер ће бити све горе и горе…“

Заћутао је на тренутак па додао:

„Најбоље је да се том приликом придружите тим букачима и да почнете да вичете: уа, уа…. И тако напустите борбу, а најбоље је да напустите место становања.“

Изабрао је ово последње. Дао је отказ Водној заједници, узео одмор и пошао у Београд код старог познаника, генералног директора Здруженог предузећа „Морава“ Исидора Чоловића. Чим је крочио у његову канцеларију и испричао шта му се све десило у Смедеревској Паланци, Чоловић је позвао секретарицу и рекао јој да оде у кадровско одељење и каже  да сада већ бившем директору Водне заједнице „Паланка“ напишу решење којим се поставља за шефа Самосталног одељења за водопривредни развој „Мораве“.

Чим је стигло решење, Чоловић је устао, пружио му руку и казао:

„Иди сада и поздрави се са Паланчанима заувек! Одавно сам ти говорио да их напустиш, не знам шта си толико чекао?“

Драгољуб Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *