ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: МИОДРАГ ТОДОРОВИЋ, ПРВИ ПАЛАНЧАНИН СА ЗВАЊЕМ КЊИЖЕВНИКА

Миодраг Тодоровић ( Кусадак 1930 – Београд 1994.) први је Паланчанин који је стекао звање књижевник. Потекао је у породици сеоских учитеља,  а живео у више места: Приштини, Вршцу, Новом Саду, Зрењанину, Блажеву, Никшићу, Подгорици и Смедеревској Паланци. Од 1966. настанио се у Београду, где се и завршио његов живот. Био је члан Удружења књижевника и Удружења драмских писаца Србије. Писао је поезију и прозу, бавио се књижевном критиком и преводилаштвом, али  и новинарским радом (био је први главни и одг. уредник листа „Гоша“). Уз хумор и сатиру, писао је и неговао књижевност за децу.

Крајем 1991. године у Музеју позоришне уметности Србије у Београду обележио је 40 година књижевног рада. Објавио је четрдесетак књига најразличитије садржине. У његовој књижевној заоставштини налази се на десетине необјављених књига: од публицистике до романа и песничких збирки. Његова дела превођена су на руски, украјински, турски, чешки, пољски, румунски, мађарски, словачки, албански и друге језике. Његова литерарна активност је толика да је 1990. године основао Кућно издаваштво „Промоција“ за штампање властитих дела, а штампао је и књиге колега и талентованих младих писаца.

Обележавање 40-годишњице књижевног деловања био је повод за сусрет и разговор с „Политикиним“ новинаром Љубомиром Тешићем  који је у том листу потписао шири текст с насловом: „Време свођења књижевних рачуна“. Томе је претходила колажирана приредба Тодоровићевих тестова, која је извођена на Радију, Телевизији и Атељеу 212, уз учешће београдских глумаца  Жике Миленковића, Павла Минчића и Љиљане Шљапић и писаца окупљених око „Јежа“ Радивоја Бојичића и  Душка М. Петровића.

Упитан како доживљава свој јубилеј уз подсећање да је праунук Петронија Пере Тодоровића и да га публика нарочито памти по јунаку, сеоском шерету Радисаву Првом, Другом, Трећем и Четвртом, који је годинама засмејавао на горко шаљиви начин публику у Атељеу 212, на Радију и Телевизији, Тодоровић је одговорио:

„Чудно, зачуђено и помало са неверицом. Себе сам физички, у млађаном добу, сећајући се судбине Бранка Радичевића, био већ отписао. Као млад човек разболео сам се од турбекулозе. Своју судбу сам већ видео: бољка, у оно време тешка и непреболна; живећу кратко, као и многи наши списатељи. Али десило се чудо: волео сам живот и та воља за животом, чини ми се, бољку је победила.“

На крају ширег интервјуа за „Политику“, као неку врсту свога „вјерују“, Тодоровић је изјавио:

„Где ћу бити међу нашим хумористима и сатиричарима ко ће и у коју антологију, уврстити моје афоризме (објавио сам их неколико хиљада)  данас ме много не брине. Можда моја судбина неће бити судбина мога прадеде Пере. Књижевност је увек ризик: некога после смрти васкрсну, некога забораве. Морам да кажем да сам свој дуг према књижевности часно  одужио, а када ће то што сам објавио бити вредновано – о томе није моје да размишљам.“

Миодраг Тодоровић је, поред осталог, аутор књиге „Пера Тодоровић – живот и дело“, коју је у 3.000 примерака објавило некадашње Предузеће „Ђурђевдан 229“  рано преминулог паланачког предузетника Радосава Бунтића. Ово дело као уредник потписао је новинар, публициста  и књижевник Драгољуб Јанојлић, а ширу рецензију  дао гимназијски професор, књижевник и књижевни критичар Милутин Срећковић из које издвајамо:

„Писана као новинарско штиво, једноставна и информативна, она тече из године у годину живота свог јунака, трудећи се да поред његовог живота изрази и време које му је припадало. Читалац који се по први пут сусреће са животом овог јединственог човека биће задовољан: у Тодоровићевој монографији наћи ће време, људе и догађаје, који су одредили судбинске стазе Пере Тодоровића. Њена сврха није била да разјасни „случај Пере Тодоровића“ у историјском  и културном контексту, већ да укаже на профил свог јунака и његов значај. Читалац ће прошетати кроз једно време, кроз његов врвеж и метеж, неоптерећен дилемама и антиномијама које намеће студиозни историјски приступ овој личности.“

Миодраг Тодоровић  је о славном претку  у часопису „Књижевност“, у двоброју 1 – 2  за јануар – фебруар 1960. године објавио Перин Дневник  из 1901. До њега је дошао случајно  у породици др  Милана Тодоровића, школског лекара из Крушевца, свог даљег рођака, који му је уступио рукопис да га препише, прокоментарише и објави.

Тих година упознао је старијег „Политикиног“  новинара и једно време професора Новинарске школе ЈИН у Београду Живана Митровића, који је био заинтересован да заједно напишу фељтон о Пери Тодоровићу, који је објављен у том некада угледном југословенском листу. Живот је удесио да Митровићев син Велимир  режира Миодрагов кабаретски текст „Радисав трећи“ у  београдском Театру на Сави.

Миодраг Тодоровић је био и аутор поеме „Црвени барјак“ коју је посветио сени оца модерног српског новинарства, романсијера, политичара, писца полемичких текстова и хроничара дневних догађаја Петронија Пере Тодоровића. Он је био незаобилазна тема многих његових текстова, па и своје необјављене књиге „Три листа детињства“ у којој пише:

„Постојала је у нашем стану  и књига – реликвија. И на зиду – слика реликвија. Већ тада сам знао да је један мој предак био писац и да је та књига реликвија  – његова. Он је, заправо, написао више књига, али смо ми имали само једну.“

Миодрагов интелектуални рад подстицали су родитељи, Вука и Пера. То је потврдио и у интервјуу новинару Другог програма Радио Београда Милошу Јевтићу, рекавши да су они потајно желели да се после Петронија Пере Тодоровића појави још један писац у породици.

У књизи „Пера Тодоровић – живот и дело“, Миодраг пише да му је отац, кад је 1949. године пошао на студије књижевности у Београду, рекао да обавезно наврати у Светосавску улицу и потражи кућу у којој је живео Петроније, а у којој је тада становала његова свастика.

„Кажи јој да се интересујеш за личност Петронија Пере Тодоровића, да као студент књижевности идеш његовим путем, и замоли ако још поседује неке његове рукописе нека ти да на коришћење“ – посаветовао га отац. Послушао га је и о томе оставио запис:

„Имао сам срећу да прекорачим праг те куће у којој је мој предак живео, радио, волео, радовао се и патио:  у кући коју често помиње у свом Дневнику, а који је у моје руке дошао знатно касније. Старица ме примила доста топло и љубазно. Није, нажалост, имала ништа од Периних рукописа, али ме је упутила на Завод за заштиту споменика културе и њеног управника и песника Милорада Панића – Сурепа.“

Миодрагу је још рекла:

„ Дошли су једног дана џипом и покупили све Перине рукописе које су нашли.  Дали су ми реверс, а ја га уступам теби. Иди и тражи рукописе у име породице. Ако ти дају, твоји су. Ја сам сувише стара да би могла да водим бригу о њима.“

Једног дана се окуражио и дошао у Завод за заштиту споменика културе, где га је примио управник Суреп.

„Перини рукописи? Прегледали смо их и нисмо нашли ништа особито занимљиво. Можете да их носите.“

На иницијативу АРС форума, озбиљнија иницијатива за оживљавање успомена на Петронија Перу Тодоровића почела су 1990. године. Миодраг је на њему изложио тему:  „Пера Тодоровић и његово дружење с песницима – његовим савременицима.“

Књига коју је Миодраг  дуго и стрпљиво писао, круна је  његовог вишегодишњег проучавања животног пута Петронија Пере Тодоровића, а писана је са циљем да се о том знаменитом човеку  и веома плодном ствараоцу, како је то непрестано  истицала др Латинка Перовић, зна нешто више.

Миодраг Тодоровић је био добитник Књижевне награде „Пера Тодоровић“, коју је додељивало Предузеће „Ђурђевдан  229“. Био је и члан екипе паланачког КУД „Абрашевић“, која је учествовала на  „Турниру духовитости“ дневног листа „Политика Експрес“.  Смрт га је затекла кад је у пуном јеку била Лига смеха. Приредба у Смедеревској Паланци одржана је у сали Биоскопа „1. мај“ дан уочи његове сахране на Градском гробу, где почива са  својим родитељима Вуком и Пером.

Драгољуб Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *