На вест о смрти Љубивоја Миљковића: БИО ЈЕ РЕТКО ДАРОВИТ ЧОВЕК

Вест о његовој смрти, иако је дуго лежао у болници, код свих који су га познавали, изазвала је шок. Знао је од чега болује, али се до последњег даха није одрекао свог порока – цигарете. И кад су га пријатељи добронамерно упозоравали колико је то за његово нарушено здравље штетно, само је одмахивао десном руком, хватајући се левом за табакеру. Ни од лекара се, који су такође саветовали да се  мане дувана, није претерано скривао. Уверио сам се у то и лично кад сам га са заједничким пријатељем Лазаром Петковићем Крчединцом посетио у болници. Нашли смо га на тераси са цигаретом у руци.

Љубивоја Миљковића, Љубу Белог, како смо га звали, знам још из дана детињства, које сам често проводио код бабе и деде по мајци у крају, где је он живео са родитељима и братом. Он је у себи носио вишеструки дар, посебно према уметничком изражавању, а његову склоност ка музици открио је наставник Вељко Бачујков кад је у нашој школи („Ђорђе Јовановић“ у Селевцу) кратко предавао музичко васпитање те га је први узео у ђачки оркестар. И баш на почетку десило се нешто што се спепелило у кори памћења. Једном сам пролазио поред отвореног прозора просторије у којој је наставник, који је сваког дана из Паланке бициклом долазио у Селевац, имао пробу оркестра. У том тренутку на школском игралишту „пао“ је гол на међуразредној фудбалској  утакмици, па се његов стрелац пуним гласом продерао: „Гол,гол!“  Наставник Вељко је као попарен излетео из директорове канцеларије, где се одржавала проба, и тако се  веома љут нашао очи у очи са мном. Таман се спремио да ме повуче за ухо, а веровано и ошамари (што је тада било дозвољено наставницима) кад се на прозору речене просторије појавио мој спаситељ: контрабасиста Љуба Миљковић. „Немојте њега, наставниче, није он викао,  бранио ме и тако  поштедео батина.

Овог догађаја нисам се случајно сетио. Љубивоје је, после много година од тада, остао без посла. Срели смо се у граду. Пожалио се да више не може да ради на градском базену где је, како је касније причао, био једини управник који није умео да плива. „Нађи ми неки посао“ – био је очајнички директан. Покушаћу, наћи ће се ваљда неко радно место. По изразу његовог лица видео сам да није задовољан мојим обећањем. „Шта има да гледаш, прими ме код тебе.“ Био  сам тада главни и одговорни уредник у Центру за информације „Гоша“. И пре него што сам хтео да му кажем да ујутру дође да разговарамо о томе, предухитрио ме: „Време је да ми вратиш за оно што сам те поштедео батина кад смо били основци.“.

Пријем је текао много лакше него што смо се обојица надали. Предложио сам му да почне да пише и обећао да ћемо касније разговарати о евентуалним новим задужењима у Центру за информације. Брзо је ушао у посао, сам је учио, а није се устручавао и да потражи савет кад му устреба. Радио је углавном теме из културе, јер му је та област као глумцу-аматеру, сликару-аматеру и редитељу-аматеру, била у генима. Напредовао је и у Центру за информације „Гоша“   укњижио најдужи стаж до тада. Често је умео да каже: „До сада сам напуштао посао због других, сада нек то раде други због мене“. С „Гошином“ стипендијом завршио је Новинарску школу – смер техничко уређивање. Одлично је радио тај посао, дао је лични печат техничком изгледу листа „Гоша“. А када смо  припремали свечани, стоти број листа, износећи своје утиске о раду у новинама, искрено је написао: „Кад сам први пут дошао на посао у Редакцију листа „Гоша“, осећао сам се као ђак кад не научи лекцију, а дође на час“.

Љубивоје је припадао оној новинарској екипи на коју сам као главни и одговорни уредник, веома рачунао. За „Гошу“, као ондашњу водећу фабрику српске и југословенске машиноградње, био је вишеструко користан и употребљив на многим другим пословина. Био је активни „кудовац“ и вредан истраживач културног живота фабрике. У комплетима листа „Гоша“  остало је толико његових текстова и белешки на основу којих би се могле направити две-три подебље књиге. Једном док смо пили кафу у  граду потсетио сам га на то и напоменуо да размишља да све те записе преточи у књигу. Сложио се да би то било корисно и на томе се све завршило.

Отишао је рано са животне позорнице. У укориченим комлетима листа „Гоша“ остало је много тога што је написао и нацртао. Остале су рубрике које је сам покретао и осмишљавао. Печат тог његовог рада не може да избледи.  Нама  који смо са њим  радили  остале су успомене и сећања на нашег колегу, на Бабејића, како га је једном  кад се „одметнуо“ из Редакције и узео собу на Кисељаку, назвао  Неша  Ристић. Није се љутио. И увек кад се, после краћег одсуствовања с посла, враћао у редакцију, пришао би уредничком столу и тихо упитао: „Шта треба да радим?“  Оно што ниси за ово време кад те није било – одговорио бих му. Знао је да у новинарству нема класичног радног , али и што сам често понављао на редакцијским састанцима, нема ни слободног времена.

Знам да нисам све рекао о њему као што сам сигуран да он сада у небеском пространству, тражи свог професора из Новинарске школе Стеву Вујкова, да му захвали на знању које му је несебично даривао. Путеве вечите тајне, надам се, осветлиће му колеге из некадашње Редакције: Милутин Бајић и Ђурађ Гавриловић. За утеху тешим се ипак да се трајно настанио у неком бољем свету.

Д. Јанојлић