Na vest o smrti Ljubivoja Miljkovića: BIO JE RETKO DAROVIT ČOVEK
Vest o njegovoj smrti, iako je dugo ležao u bolnici, kod svih koji su ga poznavali, izazvala je šok. Znao je od čega boluje, ali se do poslednjeg daha nije odrekao svog poroka – cigarete. I kad su ga prijatelji dobronamerno upozoravali koliko je to za njegovo narušeno zdravlje štetno, samo je odmahivao desnom rukom, hvatajući se levom za tabakeru. Ni od lekara se, koji su takođe savetovali da se mane duvana, nije preterano skrivao. Uverio sam se u to i lično kad sam ga sa zajedničkim prijateljem Lazarom Petkovićem Krčedincom posetio u bolnici. Našli smo ga na terasi sa cigaretom u ruci.
Ljubivoja Miljkovića, Ljubu Belog, kako smo ga zvali, znam još iz dana detinjstva, koje sam često provodio kod babe i dede po majci u kraju, gde je on živeo sa roditeljima i bratom. On je u sebi nosio višestruki dar, posebno prema umetničkom izražavanju, a njegovu sklonost ka muzici otkrio je nastavnik Veljko Bačujkov kad je u našoj školi („Đorđe Jovanović“ u Selevcu) kratko predavao muzičko vaspitanje te ga je prvi uzeo u đački orkestar. I baš na početku desilo se nešto što se spepelilo u kori pamćenja. Jednom sam prolazio pored otvorenog prozora prostorije u kojoj je nastavnik, koji je svakog dana iz Palanke biciklom dolazio u Selevac, imao probu orkestra. U tom trenutku na školskom igralištu „pao“ je gol na međurazrednoj fudbalskoj utakmici, pa se njegov strelac punim glasom proderao: „Gol,gol!“ Nastavnik Veljko je kao poparen izleteo iz direktorove kancelarije, gde se održavala proba, i tako se veoma ljut našao oči u oči sa mnom. Taman se spremio da me povuče za uho, a verovano i ošamari (što je tada bilo dozvoljeno nastavnicima) kad se na prozoru rečene prostorije pojavio moj spasitelj: kontrabasista Ljuba Miljković. „Nemojte njega, nastavniče, nije on vikao, branio me i tako poštedeo batina.
Ovog događaja nisam se slučajno setio. Ljubivoje je, posle mnogo godina od tada, ostao bez posla. Sreli smo se u gradu. Požalio se da više ne može da radi na gradskom bazenu gde je, kako je kasnije pričao, bio jedini upravnik koji nije umeo da pliva. „Nađi mi neki posao“ – bio je očajnički direktan. Pokušaću, naći će se valjda neko radno mesto. Po izrazu njegovog lica video sam da nije zadovoljan mojim obećanjem. „Šta ima da gledaš, primi me kod tebe.“ Bio sam tada glavni i odgovorni urednik u Centru za informacije „Goša“. I pre nego što sam hteo da mu kažem da ujutru dođe da razgovaramo o tome, preduhitrio me: „Vreme je da mi vratiš za ono što sam te poštedeo batina kad smo bili osnovci.“.
Prijem je tekao mnogo lakše nego što smo se obojica nadali. Predložio sam mu da počne da piše i obećao da ćemo kasnije razgovarati o eventualnim novim zaduženjima u Centru za informacije. Brzo je ušao u posao, sam je učio, a nije se ustručavao i da potraži savet kad mu ustreba. Radio je uglavnom teme iz kulture, jer mu je ta oblast kao glumcu-amateru, slikaru-amateru i reditelju-amateru, bila u genima. Napredovao je i u Centru za informacije „Goša“ uknjižio najduži staž do tada. Često je umeo da kaže: „Do sada sam napuštao posao zbog drugih, sada nek to rade drugi zbog mene“. S „Gošinom“ stipendijom završio je Novinarsku školu – smer tehničko uređivanje. Odlično je radio taj posao, dao je lični pečat tehničkom izgledu lista „Goša“. A kada smo pripremali svečani, stoti broj lista, iznoseći svoje utiske o radu u novinama, iskreno je napisao: „Kad sam prvi put došao na posao u Redakciju lista „Goša“, osećao sam se kao đak kad ne nauči lekciju, a dođe na čas“.
Ljubivoje je pripadao onoj novinarskoj ekipi na koju sam kao glavni i odgovorni urednik, veoma računao. Za „Gošu“, kao ondašnju vodeću fabriku srpske i jugoslovenske mašinogradnje, bio je višestruko koristan i upotrebljiv na mnogim drugim poslovina. Bio je aktivni „kudovac“ i vredan istraživač kulturnog života fabrike. U kompletima lista „Goša“ ostalo je toliko njegovih tekstova i beleški na osnovu kojih bi se mogle napraviti dve-tri podeblje knjige. Jednom dok smo pili kafu u gradu potsetio sam ga na to i napomenuo da razmišlja da sve te zapise pretoči u knjigu. Složio se da bi to bilo korisno i na tome se sve završilo.
Otišao je rano sa životne pozornice. U ukoričenim komletima lista „Goša“ ostalo je mnogo toga što je napisao i nacrtao. Ostale su rubrike koje je sam pokretao i osmišljavao. Pečat tog njegovog rada ne može da izbledi. Nama koji smo sa njim radili ostale su uspomene i sećanja na našeg kolegu, na Babejića, kako ga je jednom kad se „odmetnuo“ iz Redakcije i uzeo sobu na Kiseljaku, nazvao Neša Ristić. Nije se ljutio. I uvek kad se, posle kraćeg odsustvovanja s posla, vraćao u redakciju, prišao bi uredničkom stolu i tiho upitao: „Šta treba da radim?“ Ono što nisi za ovo vreme kad te nije bilo – odgovorio bih mu. Znao je da u novinarstvu nema klasičnog radnog , ali i što sam često ponavljao na redakcijskim sastancima, nema ni slobodnog vremena.
Znam da nisam sve rekao o njemu kao što sam siguran da on sada u nebeskom prostranstvu, traži svog profesora iz Novinarske škole Stevu Vujkova, da mu zahvali na znanju koje mu je nesebično darivao. Puteve večite tajne, nadam se, osvetliće mu kolege iz nekadašnje Redakcije: Milutin Bajić i Đurađ Gavrilović. Za utehu tešim se ipak da se trajno nastanio u nekom boljem svetu.
D. Janojlić
