Нечујни одлазак Сретена Владисављевића: МИНИСТАР ИЗ КУПЕА ДРУГЕ КЛАСЕ
Отишао је са животне сцене тихо, готово нечујно. Многи који су га познавали и поштовали, сазнали су за његову смрт тек пошто је све било завршено. Сахрањен је на Градском гробљу, шест месеци после млађег брата Николе.
Сретен Владисављевић је био личност каква се ретко среће. Живео је и радио ван строгих протокола. Лако се одрицао много тога на шта је као вишегодишњи функционер имао право. За време министарског мандата није имао службене пратиоце. Кретао се без обезбеђења, а државне аутомобиле користио ретко и само у посебним приликама. На посао, од Паланке до Београда, најчешће је путовао возом. Седео је углавном у купеу друге класе, с радницима који су као и он ишли или се враћали с посла.
Пензионерске дане трошио је по неком свом распореду. Увек у исто време сретао сам га у главној градској улици. С торбицом у десној руци „одрађивао“ је своју дневну руту пешачења: од свог стана до Кисељака. Била је то његова свакодневна стаза здравља.
Моја упорност допринела је да се упише међу „Познате Паланчане“. Избегавао је да говори о себи и дужностима које је обављао. А имао је шта да каже. Можда више него други који су до октобра 2009. гостовали у „Паланачким“. У новембарском броју овог листа, објављена је прича о њему. Наслов „Председник чија се дела памте“, изражавао је суштину.
Сретен је рођен у Паланци. У њој је завршио Гимназију, а студије права у Сарајеву. С дипломом факултета стигао је у „Гошу“. На прво радно место. Потом је све ишло узлазном линијом; биран је за одборника, потом за потпредседника па за председника Општине. На највишој дужности остао је три мандата, пуних 13 година!
У „његове време“ зачео се покрет који је села око Паланке чупао из блата. Азањци су први у Србији почели да граде бетонске стазе. Мериле су се километрима и километрима. И све захваљујући улагању „динар на динар“. Азањски „пелцер“ убрзо су прихватила и друга сеоска насеља. Сретен их је походио у војном џипу, с чизмама у гепеку.
Тако се 1973. године обрео у Ватошеву, засеоку Ратара. А тамо блато до колена и дотрајала звонара. Неко је лупањем звона најавио његов долазак и договор о изградњи пута. Био је први и последњи председник Општине који је дочекан на тај начин.
Велики је његов допринос и развоју културе. Посебно кад је реч о Музеју. Формирање збирке српског сликарства с краја 19. и почетка 20. века, везује се за његово име. „Музеј је“ – сведочио је – „настајао помало спонтано са свешћу неких људи да треба формирати ликовну збирку.“ Међу првим сликама купљени су „Аутопортрет“ и „Женски акт“ – дела Моше Пијаде. После је то био незаустављиви процес.
Изузетно је ценио и поштовао људе који су пружали помоћ Паланци. Из мноштва је издвајао Петра Муњаса и жалио што му није подигнут споменик на Кисељаку. Готово половину пара за све оно што је тамо саграђено обезбедио је управо он, Петар Муњас.
Сретен је у тишини написао и у скромном тиражу објавио књигу „Другари“. Био је велики заљубљеник у шах и приљежни хроничар града у коме је поникао и коме је много дао. Данас, кад се преселио у вечност, заслужио је да га се с поштовањем сећамо и помињемо.
Д. Јанојлић