ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

IN MEMORIAM

Умро је професор Иван Васиљевић: БИО ЈЕ СПРЕМАН И ЗА ТАЈ ЧИН

IVAN-VASILJEVICУмро је Иван Васиљевић. Од прошлог лета спремао се за тај чин. Како је тешка бољка напредовала, тако је појачавао темпо. Одлазио је у родну Малу Плану, најчешће на сеоско гробље.  Није тајио да тамо спрема место за свој хум. „Почиваћу под старом крушком“ – говорио је. Из дана у дан је сводио животне рачуне. И радио је као да се оно што је њега снашло дешавало неком другом.

Последњих месец-два живота, све до одласка у болницу, ужурбавао је радове на књизи о Живку Павловићу. Из „Српског књижевног гласника“ преузео је текстове који су се тицали тог генерала и академика. У томе је имао подршку људи из „Матице српске“, али и неколицине пријатеља. Текстови су сложени онако како су својевремено објављивани. Недостајао је само уводни текст па да рукопис уђе у штампу.

Очекивао је да ће га написати пријатељ, некадашњи ђак Паланачке гимназије, декан једног факултета у Београду.  Али како је време одмицало, а нарученог текста није било, замолио је да помогнем. Пристао сам и због тога што ми је, док сам радио на књизи „Споменици и личности завичајне историје“, уступио  обимну документацију, која се односила на подизање споменика славном  Башинцу – генералу Павловићу.

Текст за који би се могло рећи да је уводно слово за књигу коју је дуго и стрпљиво приређивао, није довршен. Хтео је да дода још нешто што је у међувремену „открио“ и што је сматрао да би било добро да се нађе у том историјском мозаику.

Дан-два пред одлазак у болницу у којој се и угасио његов живот, свратио је у „Паб“. Из кесе у којој је увек носио важне белешке и по неку фотографију,  извадио је управо тај уводни текст. „Ево ти ово, нек буде код тебе, чувај то што си радио, нек имаш“ – казао ми је и отишао. И он је чувао многе ствари.

Док је још могао да оде до родитељске куће у Малој Плани, не ретко и пешице, претраживао је породичну „архиву“. Јесенас ми је у башти „Трезора“ показао очев рукопис. „Да ли би ово могао да приредиш за штампу?“ – упитао је. „Узми прочитај па ми врати…видећу шта ћу с тим.“ Пажљиво сам прочитао лепим  рукописом исписану целу свеску. Враћајући рукопис, рекао сам да би га било корисно објавити као ретко сведочанство о добровољном раду. Неколико дана после тога предомислио се. „Нека остане ово тамо где је било, а мој брат и моји синови, ако то желе да публикују, нека раде како им воља.“

У току јесени срео се двапут, трипут са Видом Ибрахимпашић -Павловић, унуком генерала Живка Павловића и њеним мужем. Радовао се што је урађено репринт издање једне од више генералових историјских књига. Био је пун нових идеја за додатно  осветљавање личности и дела генерала Живка, чије га је родно село прогласило за почасног грађанина.

У сусрет судњем часу  показивао је своју дарежљивост. Истраживачкој станци Петница поклонио је много тога што је било везано за предмет који је предавао – физику. „Нека носе, тамо ће то неко користити“ – говорио је. Док је то радио, опраштајући се тихо од овоземаљског живота, никад није изговорио реч „смрт“.

Она једноставно није била у његовом речнику.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *