Umro je profesor Ivan Vasiljević: BIO JE SPREMAN I ZA TAJ ČIN

Umro je Ivan Vasiljević. Od prošlog leta spremao se za taj čin. Kako je teška boljka napredovala, tako je pojačavao tempo. Odlazio je u rodnu Malu Planu, najčešće na seosko groblje.  Nije tajio da tamo sprema mesto za svoj hum. „Počivaću pod starom kruškom“ – govorio je. Iz dana u dan je svodio životne račune. I radio je kao da se ono što je njega snašlo dešavalo nekom drugom.

Poslednjih mesec-dva života, sve do odlaska u bolnicu, užurbavao je radove na knjizi o Živku Pavloviću. Iz „Srpskog književnog glasnika“ preuzeo je tekstove koji su se ticali tog generala i akademika. U tome je imao podršku ljudi iz „Matice srpske“, ali i nekolicine prijatelja. Tekstovi su složeni onako kako su svojevremeno objavljivani. Nedostajao je samo uvodni tekst pa da rukopis uđe u štampu.

Očekivao je da će ga napisati prijatelj, nekadašnji đak Palanačke gimnazije, dekan jednog fakulteta u Beogradu.  Ali kako je vreme odmicalo, a naručenog teksta nije bilo, zamolio je da pomognem. Pristao sam i zbog toga što mi je, dok sam radio na knjizi „Spomenici i ličnosti zavičajne istorije“, ustupio  obimnu dokumentaciju, koja se odnosila na podizanje spomenika slavnom  Bašincu – generalu Pavloviću.

Tekst za koji bi se moglo reći da je uvodno slovo za knjigu koju je dugo i strpljivo priređivao, nije dovršen. Hteo je da doda još nešto što je u međuvremenu „otkrio“ i što je smatrao da bi bilo dobro da se nađe u tom istorijskom mozaiku.

Dan-dva pred odlazak u bolnicu u kojoj se i ugasio njegov život, svratio je u „Pab“. Iz kese u kojoj je uvek nosio važne beleške i po neku fotografiju,  izvadio je upravo taj uvodni tekst. „Evo ti ovo, nek bude kod tebe, čuvaj to što si radio, nek imaš“ – kazao mi je i otišao. I on je čuvao mnoge stvari.

Dok je još mogao da ode do roditeljske kuće u Maloj Plani, ne retko i pešice, pretraživao je porodičnu „arhivu“. Jesenas mi je u bašti „Trezora“ pokazao očev rukopis. „Da li bi ovo mogao da prirediš za štampu?“ – upitao je. „Uzmi pročitaj pa mi vrati…videću šta ću s tim.“ Pažljivo sam pročitao lepim  rukopisom ispisanu celu svesku. Vraćajući rukopis, rekao sam da bi ga bilo korisno objaviti kao retko svedočanstvo o dobrovoljnom radu. Nekoliko dana posle toga predomislio se. „Neka ostane ovo tamo gde je bilo, a moj brat i moji sinovi, ako to žele da publikuju, neka rade kako im volja.“

U toku jeseni sreo se dvaput, triput sa Vidom Ibrahimpašić -Pavlović, unukom generala Živka Pavlovića i njenim mužem. Radovao se što je urađeno reprint izdanje jedne od više generalovih istorijskih knjiga. Bio je pun novih ideja za dodatno  osvetljavanje ličnosti i dela generala Živka, čije ga je rodno selo proglasilo za počasnog građanina.

U susret sudnjem času  pokazivao je svoju darežljivost. Istraživačkoj stanci Petnica poklonio je mnogo toga što je bilo vezano za predmet koji je predavao – fiziku. „Neka nose, tamo će to neko koristiti“ – govorio je. Dok je to radio, opraštajući se tiho od ovozemaljskog života, nikad nije izgovorio reč „smrt“.

Ona jednostavno nije bila u njegovom rečniku.

D. Janojlić