Ненад Војчевски вођа паланачких волонтера: СПРЕЧИЛИ СМО ХУМАНИТАРНУ КАТАСТРОФУ  

Постоји уверење да се у екстремним ситуацијама јасно покаже ко је ко. Кризе и ванредна стања обелодане од каквој је материјала неко направљен, колико напора може да издржи, да ли се руководи неким универзалним начелима, или остаје само у кругу својих интереса. Дани поплаве изнедрили су, зато, своје хероје. Осим људи који су, радећи свој посао, допринели да заштита грађана буде спроведена на најефикаснији могући начин, значајан допринос пружили су волонтери.

Ненад Војчевски, наш суграђанин, већ првих дана ванредне ситуације у Паланци постао је незванични вођа волонтера. Био је дословно свеприсутан, од јутра до мрака. Радио је, заједно са осталима, уз то координисао, организовао, распоређивао – како би истовар робе и њена дистрибуција били обављени што брже и ефикасније.

Паланачке: Како је дошло до окупљања и ангажовања волонтера?

Војчевски: У четвртак, 15. маја, гледао сам набујалу реку. Видео сам да ће ту да буде белаја. У међувремену, чуо сам да је и председник Општине, Кена, позвао све људе који желе да помогну. Ја сам се пријавио, овде у општини, и већ око пола четири поподне су ме звали да дођем, да истоварамо кревете у Основној школи „Олга Милошевић“. Отишао сам, и тако је кренула ова прича. То вече смо били негде до три ујутру, паковали смо кревете из Опште биолнице „Стефан Високи“ у фискултурну салу, која је постала прихватни центар за евакуисане из поплављеног подручја. Затим смо то исто радили у сали школе „Вук Караџић“. Било нас је петоро-шесторо старијих. Пошто смо видели да се недовољно људи одазива на апеле надлежних, ја сам почео да позивам људе преко друштвене мреже „Фејсбук“, и тако се један број одраслих одазвао том мом позиву-апелу. Већ од петка имали смо солидну екипу. Када смо паковали кревете у школи „Херој Радмила Шишковић“, прикључила нам се и једна група ученика те школе…

Паланачке: И тако је то постајало све масовније?

Војчевски: Управо тако. Из дана у дан било нас је све више и више, како деце, тако и одраслих. И тако је у једном тренуитку, негде у среду-четвртак, то постала једна велика група, са много волонтера.

Паланачке: Долазили су и људи из других градова.

Војчевски: Знам да је једна екипа дошла из Младеновца, долазили су из Велике Плане. Момци су долазили и помагали су у чишћењу града, не у овим пословима које смо ми радили. Ми смо били ангажовани на пружању помоћи грађанима Паланке. У школи „ХРШ“ отворен је пункт за примање хуманитарне помоћи која је стизала са свих страна. Вода, храна, гардероба, средства за хигијену. После се то дистрибуирало према Црвеном крсту и према пункту у Насељу, у Фудбалском савезу, где су радили волонтери, делећи храну и воду људима угроженим од поплаве.

Паланачке: Такође, екипе су ишле градом, делећи људима пакете флаширане воде.

Војчевски: Тако је. Људи су се организоивали. Ја сам лично својим аутомобилом правио кругове по граду. Од суботе послеподне, када су почеле да пристижу веће количине флаширане воде, ми смо се организовали. Ко је хтео и ко је могао, тај је возио робу у разноразне делове града, и тако су људи добијали воду. Могу да кажем да је група волонтера која је била стационирана у у школи „ХРШ“, допринела да се спречи хуманитарна катастрофа. Да није било тих дечака који су тамо истоваривали робу, наставника те школе и још неколико мојих пријатеља, то не би функционисало. Није имао ко други да ради тај тежак посао. Свака част људима који су доле чистили. Свака част полицији, ватрогасцима, људима у општини. Они су радили неке друге послове, и помагали људима у неком другом смислу, али овај животно значај посао радили смо ми у школи „Херој Радмила Шишковић“.

Паланачке: Како си ти постао незваничи вођа волонтера? Тебе су сви слушали.

Војчевски: Јесу, зато што сам најстарији. Имам 42 године живота и био сам најстарији у тој групи. Имам неко искуство из војске. Мене су слушали, иако ја нисам био никакав званични шеф. Било је ту и инцидентних ситуација, и ја сам стао на страну мојих волонтера. У месној заједници „Стара Чаршија“ била је смештена гардероба за све угрожене становнике насеља. У понедељак смо три пута звали полицију да интервенише, да наше људе, волонтере не би нападали и омаловажавали, и да неко некога, случајно не би ударио…

Паланачке: У овој тешкој ситуацији показало се да солидарност није изумрла.

Војчевски: Јесте. А тако је било и раније. За време бомбардовања, па поплаве 1999., после бомбардовања… Људи су једни другима помагали. Али, то се веома брзо заборави. Највећи проблем код нас је оно што је и председник Општине поменуо на Скупштини: код нас системи не функционишу већ двадесет и више година. Укинута је цивилна заштита, друге институције, волонтера нема, нема више доборовољних радних акција, нема ангажовања за опште добро. Ја сам се пријавио да бих паковао џакове са песком, али то је отишло у неку другу страну. Видело се да ту недостаје виша организација. Није за то крив председник Општине, такав је систем у друштву. Систем не функционише. Имамо жандармерију, полицију и војску, и више никог иза тога. А они не могу да обављају све послове. Треба да постоје још неке службе, да организују људе, да пруже помоћ. Црвени крст је веома слабо одреаговао у овој ситуацији. Да није било нас, они не би могли све да постигну. Ја сам возио дечаке горе да помогну приликом истоварања шлепера. У свим порама је шкрипело. Ови дечаци, ватрогасци, полиција, локална самоуправа, они су урадили огроман посао.

В.Ж.Ђ.