Nenad Vojčevski vođa palanačkih volontera: SPREČILI SMO HUMANITARNU KATASTROFU  

Postoji uverenje da se u ekstremnim situacijama jasno pokaže ko je ko. Krize i vanredna stanja obelodane od kakvoj je materijala neko napravljen, koliko napora može da izdrži, da li se rukovodi nekim univerzalnim načelima, ili ostaje samo u krugu svojih interesa. Dani poplave iznedrili su, zato, svoje heroje. Osim ljudi koji su, radeći svoj posao, doprineli da zaštita građana bude sprovedena na najefikasniji mogući način, značajan doprinos pružili su volonteri.

Nenad Vojčevski, naš sugrađanin, već prvih dana vanredne situacije u Palanci postao je nezvanični vođa volontera. Bio je doslovno sveprisutan, od jutra do mraka. Radio je, zajedno sa ostalima, uz to koordinisao, organizovao, raspoređivao – kako bi istovar robe i njena distribucija bili obavljeni što brže i efikasnije.

Palanačke: Kako je došlo do okupljanja i angažovanja volontera?

Vojčevski: U četvrtak, 15. maja, gledao sam nabujalu reku. Video sam da će tu da bude belaja. U međuvremenu, čuo sam da je i predsednik Opštine, Kena, pozvao sve ljude koji žele da pomognu. Ja sam se prijavio, ovde u opštini, i već oko pola četiri popodne su me zvali da dođem, da istovaramo krevete u Osnovnoj školi „Olga Milošević“. Otišao sam, i tako je krenula ova priča. To veče smo bili negde do tri ujutru, pakovali smo krevete iz Opšte biolnice „Stefan Visoki“ u fiskulturnu salu, koja je postala prihvatni centar za evakuisane iz poplavljenog područja. Zatim smo to isto radili u sali škole „Vuk Karadžić“. Bilo nas je petoro-šestoro starijih. Pošto smo videli da se nedovoljno ljudi odaziva na apele nadležnih, ja sam počeo da pozivam ljude preko društvene mreže „Fejsbuk“, i tako se jedan broj odraslih odazvao tom mom pozivu-apelu. Već od petka imali smo solidnu ekipu. Kada smo pakovali krevete u školi „Heroj Radmila Šišković“, priključila nam se i jedna grupa učenika te škole…

Palanačke: I tako je to postajalo sve masovnije?

Vojčevski: Upravo tako. Iz dana u dan bilo nas je sve više i više, kako dece, tako i odraslih. I tako je u jednom trenuitku, negde u sredu-četvrtak, to postala jedna velika grupa, sa mnogo volontera.

Palanačke: Dolazili su i ljudi iz drugih gradova.

Vojčevski: Znam da je jedna ekipa došla iz Mladenovca, dolazili su iz Velike Plane. Momci su dolazili i pomagali su u čišćenju grada, ne u ovim poslovima koje smo mi radili. Mi smo bili angažovani na pružanju pomoći građanima Palanke. U školi „HRŠ“ otvoren je punkt za primanje humanitarne pomoći koja je stizala sa svih strana. Voda, hrana, garderoba, sredstva za higijenu. Posle se to distribuiralo prema Crvenom krstu i prema punktu u Naselju, u Fudbalskom savezu, gde su radili volonteri, deleći hranu i vodu ljudima ugroženim od poplave.

Palanačke: Takođe, ekipe su išle gradom, deleći ljudima pakete flaširane vode.

Vojčevski: Tako je. Ljudi su se organizoivali. Ja sam lično svojim automobilom pravio krugove po gradu. Od subote poslepodne, kada su počele da pristižu veće količine flaširane vode, mi smo se organizovali. Ko je hteo i ko je mogao, taj je vozio robu u raznorazne delove grada, i tako su ljudi dobijali vodu. Mogu da kažem da je grupa volontera koja je bila stacionirana u u školi „HRŠ“, doprinela da se spreči humanitarna katastrofa. Da nije bilo tih dečaka koji su tamo istovarivali robu, nastavnika te škole i još nekoliko mojih prijatelja, to ne bi funkcionisalo. Nije imao ko drugi da radi taj težak posao. Svaka čast ljudima koji su dole čistili. Svaka čast policiji, vatrogascima, ljudima u opštini. Oni su radili neke druge poslove, i pomagali ljudima u nekom drugom smislu, ali ovaj životno značaj posao radili smo mi u školi „Heroj Radmila Šišković“.

Palanačke: Kako si ti postao nezvaniči vođa volontera? Tebe su svi slušali.

Vojčevski: Jesu, zato što sam najstariji. Imam 42 godine života i bio sam najstariji u toj grupi. Imam neko iskustvo iz vojske. Mene su slušali, iako ja nisam bio nikakav zvanični šef. Bilo je tu i incidentnih situacija, i ja sam stao na stranu mojih volontera. U mesnoj zajednici „Stara Čaršija“ bila je smeštena garderoba za sve ugrožene stanovnike naselja. U ponedeljak smo tri puta zvali policiju da interveniše, da naše ljude, volontere ne bi napadali i omalovažavali, i da neko nekoga, slučajno ne bi udario…

Palanačke: U ovoj teškoj situaciji pokazalo se da solidarnost nije izumrla.

Vojčevski: Jeste. A tako je bilo i ranije. Za vreme bombardovanja, pa poplave 1999., posle bombardovanja… Ljudi su jedni drugima pomagali. Ali, to se veoma brzo zaboravi. Najveći problem kod nas je ono što je i predsednik Opštine pomenuo na Skupštini: kod nas sistemi ne funkcionišu već dvadeset i više godina. Ukinuta je civilna zaštita, druge institucije, volontera nema, nema više doborovoljnih radnih akcija, nema angažovanja za opšte dobro. Ja sam se prijavio da bih pakovao džakove sa peskom, ali to je otišlo u neku drugu stranu. Videlo se da tu nedostaje viša organizacija. Nije za to kriv predsednik Opštine, takav je sistem u društvu. Sistem ne funkcioniše. Imamo žandarmeriju, policiju i vojsku, i više nikog iza toga. A oni ne mogu da obavljaju sve poslove. Treba da postoje još neke službe, da organizuju ljude, da pruže pomoć. Crveni krst je veoma slabo odreagovao u ovoj situaciji. Da nije bilo nas, oni ne bi mogli sve da postignu. Ja sam vozio dečake gore da pomognu prilikom istovaranja šlepera. U svim porama je škripelo. Ovi dečaci, vatrogasci, policija, lokalna samouprava, oni su uradili ogroman posao.

V.Ž.Đ.