2015. – година ваздуплохова, мржње и простаклука

У години која је иза нас на политичкој сцени у Србији доминирали су примитивизам, мржња и простаклук у режији истакнутих представника тренутно најјаче политичке странке.

То је, уочљиво, нај-тековина владавине напредног режима у Србији, у прошлој, па и у претходним годинама.

А изгледа да је то и био главни циљ организоване интересне групе која се налази на челу ове државе.

У то ме је уверило и видљиво лично задовољство којим су „зрачили“ у својим новогодишњим порукама функционери водеће политичке групације, уз апсолутну препознатљивост циљне група којој су се обраћали.

Биће и да је „пребачена норма“ у афирмацији општег простаклука, насилништва, самозаљубљености и безобразлука као сигурних средстава опстанка на власти у докусуреној Србији.

Не доводећи у питање легитимитет актуелног режима, који је базиран на резултатима избора, изражавам лични и професионални отпор том ужасу који нам се презентира као просперитет.

Свим атомима личне енергије супротстављам се актуелној глупости која експонира ваздуплохов као искључиво трансферно средство ка бољем животу грађана ове државе.

Модел понашања и систем вредности „нове напредне српске елите“ и нормалан живот базиран на здравом разуму – недодириве су супротности.

Таласи простаклука и безобразлука, којима су нас свакодневно „обарали са ногу“ напредни јуришници – Бечић, Гашић, Бабић, Стефановић, Ристичевић, Ђукановић, Селаковић, Мали, Јовичић и многи напредни „бетон-лигаши“ у локалним срединама …, заправо су пажљиво осмишљени стратешки кораци за добијање што већег броја гласова и њихов што дужи опстанак у фотељама на свим нивоима власти, од кућног савета до Немањине.

Радни назив тог гнусног политичког експеримента, који је од – некакве, направио – никакву Србију је: „исто се истом радује“.

За потпуну реализацију те идеје последња препрека им је паметна, образована и културна Србија, која, у највећем делу и није партијски опредељена.

У борби напредне елите за обесмишљавање значаја и утицаја тог дела друштва, сва средства су од почетка била дозвољена (самим тим што нису забрањена).

У режимским медијима, па и у укупном јавном животу експлоатисана је до бесвести  – промоција најгорих.

Криминалци, старлете, фолкери, клаберке, проститутке, неписмени функционери, острашћени партијаши…, квази новинари, шићарџије, али и озбиљно поремећене личности, постајали су, преко ноћи, свеприсутни и значајни чланови друштва. На тај начин перманентно је увећавано гласачко тело чије су језгро чинили безосноваци и основци којих је по званичним подацима око два и по милиона уписаних у бирачке спискове.

Број власника „партијских докумената“ свакодневно се увећавао, јер је напредна чланска карта постала важнија од личне.

Непрестана прича о успесима владајућег режима деловала је као опијум на одређене слојеве друштва и, такође, доприносила повећању броја потенцијалних гласача. Једноставно, постоје људи који више верују „новинама и телевизији“ него свом новчанику и животном стандарду.

Спровођен је план општег затупљивања нације, а паралелно са тим стимулисан је „извоз у иностранство“ паметних и образованих.

У јавности је заживело схватање да ће у Србији остати само они који немају где и како да оду.

Систем школства је максимално деградиран, а на највишем, факултетском нивоу, преферирано је мега-тренд-унион-сингидунум „образовање“.

Куповина диплома, по угледу на највише државне функционере, довела је до огромног броја факултетлија са званично важећим степеном образовања – али без стварног знања.

Србија је и током 2015. године наставила да тоне у бездан.

Елем, пре неколико недеља, на једном књижевном догађају у Атини, донедавни аташе амбасаде Грчке у Србији, господин Петрос Царухис, упитао ме је „уочавам ли, као странац, огромну кризу кроз коју пролази Грчка?“.

Одговорио сам, у духу посебности тренутка који сам управо проживљавао…. Било је то неколико куртоазних речи.

Касније смо, по окончању догађаја, сви заједно прошетали Колонакијем у правцу Плаке.

Улице су кључале од живота.

Атина је горела у претпразничном пламену и мирисала на поморанџе.

На огромној бини, на тргу Синтагма, смењивали су се бендови свирајући рок или џез музику.

Никада нисам видео толико Деда Мразова на једном месту.

Пси луталице, подгојени и крупни, дремали су по ћошковима.

Чинило ми се да на огромним ужареним лампионима видим ликове богова са Олимпа.

Не знате Ви шта је криза, господине Царухис, помислио сам.