Април под Акропољем

Као што написах у једном од претходних текстова, непрестано понављање лажи је најуспешнији политички патент у актуелном политичком тренутку Србије. Уз то, круцијално важно је да лаж буде баш онаква какву воле да чују уши просечног грађанина-гласача. Односно, да буде добра вест.

Ту вештину до самог врхунца усавршио је Он и ја му се, због тога, дивим. Он је пронашао уску стазу до срца нације и по њој маршира убедљивије него ико – још од времена Баба Јулиног мужа.

Осећам стид због свега што сам, у неком другом контексту, икада раније, написао о Њему, и спреман сам на покајање.

Нека ми се јасно каже колико треба да не пишким – не једем – и не гледам омиљену серију, колико да ћутим да бих анулирао све погрешно што сам говорио, а чиме да се и, преко тога, сам казним? Треба ли, а хоћу ако је и то доказ мог преображаја, да устанем и стојим мирно када год се на екрану појави Он?

Хоћу и то!

Па ваљда је боље да напредујем него да паметујем.

Боље да слушам него да размишљам.

Ево, и заборавићу све што знам.

Шта ће ми знање када Он све зна!

***

Елем…

Из објективних разлога нисам присуствовао последњој седници паланачке Скупштине, али сам неколико пута у редакцији гледао снимак најзанимљивијих делова тог заседања.

Посебно, баш онај део у коме одборник Ђорђе Мајсторовић, обавештава јавност да је искључен из Српске напредне странке и да ће убудуће наступати самостално, а потом и његов дијалог са  дојучерашњим колегом одборником СНС-а, извесним Марком Вемићем, кога, искрено, до сада нисам приметио за говорницом у раду овог сазива Скупштине.

Сви који су пратили, макар и површно, досадашње седнице, морали су да примете да је уз др Бошка Војновића и Радослава Симића, Ђорђе Мајсторовић био најгласнији критичар рада локалне власти, заправо најактивнији одборник странке из које је искључен, уз образложење, како рече тај Вемић, да је заступао личне интересе.

Ружно, тужно и, пре свега, нетачно од стране одборника Вемића, али, исто пише и у званичном образложењу за искључење Мајсторовића које је потписао председник Извршног одбора те партије…, па онда не чуди и такав коментар локалног активисте.

Заправо, „видела жаба да се коњ поткива па и она подигла ногу“.

Но, ради истине, додаћу реч више: можете политичком ангажману Ђорђа Мајсторовића замерити што шта…, лично, нисам био „на линији“ већине његових дискусија на седницама Скупштине, често нисам ни разумео шта је имао намеру да каже урлајући у микрофон који, му, онако грлатом, заправо и није био потребан…, али да је заступао личне интересе, што ће рећи шићарио, ловио у мутном, окористио се… То никада.

Познајем човека – одувек. Не дружимо се, али смо другари. Суграђани.

Вредан је, простодушан, препоштен, добричина, увек спреман да помогне.

Да ме је питао, а није, рекао бих му да се не дотиче политике, али ето…

Занеле су га (лажне) добре вести, понављане до бесвести.

Претпостављам и да је био љут на многе претходне режиме који нису успели, што из објективних или субјективних разлога, да живот у Србији унапреде.

Ухватио се за једину, тада доступну и вешто пресвучену, „сламку спаса“.

Он му се ушетао у главу и ту заживео.

Није ми тешко да разумем Ђорђа Мајсторовића и многе друге који су Му поверовали. Сви ми, понекад, упаднемо у сличну замку – живимо у свакојаким заблудама.

Али не могу и нећу да разумем гњиде без позитивне прошлости, које би згазиле све само да се домогну свог малог плена.

Нећу и не могу да пристанем да нам поколења одрастају окружена гмизавцима и неспособним полтронима којима је света само сопствена корист и не презају ни од чега да је остваре.

Ужасава ме да гледам и слушам колико може човек да се понизи и да за то добије громогласан аплауз 150 и кусур – изабраних.

***

Наравно – не, нисам се преобразио, и нећу да заборавим све оно што знам. Много је борбе, смеха и суза, у тој „торби“ коју свуда са собом носим.

Био ми је само преко потребан један литерарни – рицинус.

На крају, могла би то бити и мала пролећна шала на сопствени рачун.

Разумећете: будио сам се овог априла под Акропољем.

Тамо где се живи од историје, сунца и таласа.

Тамо где је Сириза.

И даље сам у Ципрасовом комшилуку, у чудесном стану дивних пријатеља.

Још се нисам вратио.