„Biti slavuj, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj…“

Izbegavajući susret sa g-đom Koronom, u kućnom karantinu na četrnaestom spratu oblakodera, slušam pesmu komšije slavuja koji se udvara potencijalnoj dragoj i pojma nema o patnji koja je spopala ljudski rod.

Iskreno mu zavidim što ne prepoznaje naše nevolje.

Divnoća je, ovih dana, „biti slavuj, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj…“.

I dok nadahnuti zavodnik proizvodi čarobne tonove iz svog ljubavnog repertoara, počinjem da tipkam po tastaturi  i švrljam po internetu.

Veliki je to „buvljak“, često i deponija, ali ima i dovoljno korisnih strana.

Pored ostalog, na društvenim mrežama sam stvarno upoznao mnoge koje „poznajem“ godinama.

U društvu sa računarom ili telefonom neki ljudi se zanesu prividnom samoćom, pa napišu i objave i ono što bi u realnom životu prećutali, možda.

Ima i onih, koji su „hrabriji“ kada su sami, pa koriste baš tu priliku da se „ispričaju“ sa zamišljenim ili poznatim likovima.

Poseban slučaj su „buzdovani“ koji na fejsbuku eksponiraju svoju pravu (buzdovansku) prirodu uvereni da ih „čita“ cela planeta, i da su njihove fejsbuk-tviter „poruke“ jedini životni putokaz. To su isti oni koji, dok međusobno razgovaraju na šetalištu (ili bilo gde), govore preglasno (i povremeno pogledaju oko sebe), želeći da ih čuju i svi u okolini.

Znate takve?

Ti su mi najdraži…

Za izbegavanje.

Ali, evo priče.

U Srbiji je postala veoma „popularna“ podela na pametne i glupe.

Ova pojava je najvidljivija u komunikaciji političkih neistomišljenika na društvenim mrežama, ali se odomaćila i u ostalim segmentima javnog života.

Takozvani, pametni, potpuno uvereni u svoju dominantnost, omalovažavaju ljude sa suprotnim  mišljenjem nazivajući ih glupim i tako sebe „hrane“ samopouzdanjem, koje nije utemeljeno na argumentima.

Naime, kvalitet neke osobe nije zasnovan na onome šta ona misli ili govori o sebi, već na konkretnim delima koja je usadila u lični i opšti napredak.

Nije teško nabrojati osnovne kriterijume koji pametnog čoveka razlikuju od budale. Oni su sadržani u jasno vidljivim životnim i radnim rezultatima, svakodnevnom ponašanju, opštoj kulturi, poštovanju drugih…

Dobronamernost, skromnost i upitanost otkriće vam, na prvu loptu, pametnog čoveka, dok će budala eksponirati bahatost, ići „glavom kroz zid“ i uživati u toj „slobodi“.

Stepen obrazovanja je veoma važan, ali nikako se ne podrazumeva da su visoko obrazovani ljudi po pravilu pametni, a oni sa manje škole – glupi. To, jednostavno, nije tačno.

Kao što nije tačno da se galama dalje čuje od šapata, jer nije bitna „jačina“ nego suština onoga što se kaže.

Da li ste primetili da oni koji vas vole i poštuju obično to rade tiho ili u sebi, dok oni drugi po pravilu vrište i „hvataju na galamu“?

Uočljivo je da najpametnijima sebe smatraju upravo osobe koje nemaju konkretne, jasno vidljive rezultate u svojim biografijama, pa uvrede koriste da bi nadoknadili lične  nedostatke, a galamu kao jedini način komunikacije koji mogu da plasiraju.

Oni su istinu i argumente proglasili lažnim vestima.

Njihova subjektivnost je žestoki protivnik realnosti.

A ljudi jesu subjektivna bića. Naša razmišljanja, govor i dela su, skoro uvek, usmerena ka ličnom dobitku.

Razliku između pametnog i budale čini put kojim prolaze da bi ostvarili tu dobit.

U nastajanju pametnog čoveka ne treba zanemariti uticaje okruženja i radoznalost.

Pamet se razvija i umetnošću, sportom, informisanošću…, osmehom i dobrotom.

Ne postoji pametan pokvarenjak, jer je zlo utemeljeno na gluposti.

Zlo uvek rađa nasilje.

Ne postoji pametan nasilnik, jer je nasilje „najbliža familija“ gluposti.

Otežavajuća okolnost je, da budala ne zna da je budala, i pomislićete da to ovu priču čini besmislenom.

Ali, ona i nije napisana da bi opametila budale.

Njen cilj je da ukaže na pojavu.

Njen cilj je da se normalni prepoznaju i ohrabre.

Oni tihi, neprimetni, čiji tragovi ulepšavaju svet u kome živimo.