„Човек мора да зна своје границе“ (2)
Глупост и незнање су прве две речи у свакодневном животу Србије.
Опростите, трећа и четврта су…
Прве две речи су име и презиме једног човека.
Дакле, ништа нас никада није коштало скупље од сопствене глупости и незнања.
Али право на глупост је демократска тековина.
Заправо, загарантована је највишим правним актима, и у „редовном“ животу зовемо је слобода мишљења и говора.
Демократија нам је наметнула и једнакост у изборном циклусу.
Принцип „један човек-један глас“ од сваке крхке државе, баш овакве каква је ова наша, за тили час направи оазу за најгоре.
Прогресивна мањина која има потенцијала да друштво „повуче“ напред, често је немоћна у надметању са вишеструко бројнијом „другом страном“.
„Плитак“ човек „гута“ демагогију и слатка обећања.
А покварени манипулатор своју вештину развио је до савршенства.
Тако се и у политичким партијама множе грамзиве незналице са једним циљем – да се ушушкају у кожне фотеље.
Способни, каквих наравно и у овим организацијама има, понекад и понегде успевају да се наметну, али такви примери су ретки.
Дефинитивно, у данашњој Србији недостаје простора за паметне људе са пуним и конкретним радним биографијама и видљивим резултатима.
Али зато паметњаковића, уверених у сопствену генијалност, има на сваком кораку.
Чак и површном анализом разноразних коментара на друштвеним мрежама увидећемо да су у Србији сви постали „овлашћени“ да држе лекције и пресуђују.
Правила понашања, друштвене вредности, па чак и законе ће тумачити како ко стигне…
Наравно – субјективно.
Општенародна памет свој врхунац доживљава за столом какве локалне биртије.
Време седења и количина унете течности геометријском прогресијом осведочену будалу претварају у „генија“ који је завршио бар осам факултета и чије је свако слово – божја заповест.
У таквим околностима и са тачке гледишта таквих људи – све и сви су испод њих.
Наступило је доба у коме не постоје општи критеријуми успешности и устаљене вредности према којима ће се мерити људи и догађаји.
Мој професор у некадашњој Гимназији, Јован Цветановић, волео је каже: „може да нам се допадне ова или она књига, али коме се не свиђа Достојевски тај не разуме књижевност“.
Дакле, питање чврстих животних вредности – није лична ствар.
Морају да постоје стандарди у рангу дефиниција.
На пример, мрзео сам Дуција када је Партизану „забио“ 59 кошева, али никада нисам доводио у питање његову врхунску спортску вредност.
Елем, „човек мора да зна своје границе“, рекао је у култном филму Прљави инспектор Хари.
На жалост, ми у Србији, још дуго ћемо тражити све оно што смо почели да губимо још деведесетих.