„Čovek mora da zna svoje granice“ (2)

Glupost i neznanje su prve dve reči u svakodnevnom životu Srbije.

Oprostite, treća i četvrta su…

Prve dve reči su ime i prezime jednog čoveka.

Dakle, ništa nas nikada nije koštalo skuplje od sopstvene gluposti i neznanja.

Ali pravo na glupost je demokratska tekovina.

Zapravo, zagarantovana je najvišim pravnim aktima, i u „redovnom“ životu zovemo je sloboda mišljenja i govora.

Demokratija nam je nametnula i jednakost u izbornom ciklusu.

Princip „jedan čovek-jedan glas“ od svake krhke države, baš ovakve kakva je ova naša, za tili čas napravi oazu za najgore.

Progresivna manjina koja ima potencijala da društvo „povuče“ napred, često je nemoćna u nadmetanju sa višestruko brojnijom „drugom stranom“.

„Plitak“ čovek „guta“ demagogiju i slatka obećanja.

A pokvareni manipulator svoju  veštinu razvio je do savršenstva.

Tako se i u političkim partijama množe gramzive neznalice sa jednim ciljem – da se ušuškaju u kožne fotelje.

Sposobni, kakvih naravno i u ovim organizacijama ima, ponekad i ponegde uspevaju da se nametnu, ali takvi primeri su retki.

Definitivno, u današnjoj Srbiji nedostaje prostora za pametne ljude sa punim i konkretnim radnim  biografijama i vidljivim rezultatima.

Ali zato pametnjakovića, uverenih u sopstvenu genijalnost, ima na svakom koraku.

Čak i površnom analizom raznoraznih komentara na društvenim mrežama uvidećemo da su u Srbiji svi postali „ovlašćeni“ da drže lekcije i presuđuju.

Pravila ponašanja, društvene vrednosti, pa čak i zakone će tumačiti kako ko stigne…

Naravno – subjektivno.

Opštenarodna pamet svoj vrhunac doživljava za stolom kakve lokalne birtije.

Vreme sedenja i količina unete tečnosti geometrijskom progresijom osvedočenu budalu pretvaraju u „genija“ koji je završio bar osam fakulteta i čije je svako slovo – božja zapovest.

U takvim okolnostima i sa tačke gledišta takvih ljudi – sve i svi su ispod njih.

Nastupilo je doba u kome ne postoje opšti kriterijumi uspešnosti i ustaljene vrednosti prema kojima će se meriti ljudi i događaji.

Moj profesor u nekadašnjoj Gimnaziji, Jovan Cvetanović, voleo je kaže: „može da nam se dopadne ova ili ona knjiga, ali kome se ne sviđa Dostojevski taj ne razume književnost“.

Dakle, pitanje čvrstih životnih vrednosti – nije lična stvar.

Moraju da postoje standardi u rangu definicija.

Na primer, mrzeo sam Ducija kada je Partizanu „zabio“ 59 koševa, ali nikada nisam dovodio u pitanje njegovu vrhunsku sportsku vrednost.

Elem, „čovek mora da zna svoje granice“, rekao je u kultnom filmu Prljavi inspektor Hari.

Na žalost, mi u Srbiji, još dugo ćemo tražiti sve ono što smo počeli da gubimo još devedesetih.