Da li smo tada, poslednji put, bili hrabri?

Prošlo je već 15 godina od najznačajnijeg datuma u novijoj istoriji Srbije, 5. oktobra 2000. godine. Šanse koje nam je pružio nismo iskoristili.

Tačnije, iskoristili smo tek nekoliko.

Ono što je najznačajnije za život običnih građana, nije urađeno. Nisu sprovedene reforme i popravljen životni standard. Iz godine u godinu sve je više siromašnih i nezaposlenih u Srbiji.

Ali, nikada se neću složiti sa stanovištem, koje se poslednjih godina žestoko eksploatiše u prorežimskim medijima i od strane predstavnika dve vodeće partije aktuelne vladajuće koalicije, da su tekovine petooktobarske revolucije isključivo negativne.

Takva razmišljanja plasiraju upravo oni protiv kojih je i organizovan taj veliki narodni bunt, jer je osnovni cilj petooktobarske revolucije i bio rušenje režima Slobodana Miloševića, Mire Marković, Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

U subjektivnom pamćenju tog događaja, autora kataklizme devedesetih, postoje samo rušitelji i lopovi, a zaboravljeno je da su baš oni tadašnju državu svojim delovanjem uvukli u nekoliko lokalnih ratova, obračun sa celim svetom, da smo izbačeni iz članstva u Ujedinjenim nacijama i preživeli jednu od najvećih inflacija u istoriji čovečanstva.

Zaboravljeno je da su društveno-političke i ekonomske reforme, u koje se krenulo posle preuzimanja vlasti od strane Demokratske opozicije Srbije, brutalno zaustavljene ubistvom prvog demokratski izabranog premijera Srbije, dr Zorana Đinđića.

I pored toga što je potpuno tačno da je u godinama posle 5. oktobra 2000. bilo krađa, uništenih preduzeća, lopovske privatizacije, i gro ološa na najvišim funkcijama – čemu smo izgleda kao narod oduvek bili skloni – neosporno je da je svet podržao nastale promene i ponovo počeo da nas tretira kao normalnu državu.

Temelj koji je podigao 5. oktobar 2000. godine, i pored brojnih razočaranja, čvrsto nosi Srbiju ka članstvu u Evropskoj uniji i, verujem, trajnijoj stabilnosti, koja bi u budućnosti trebala sve manje da zavisi od naših slabosti.

Zato i ovog puta, na 15. godišnjicu petooktobarske revolucije, ističem da sam ponosan na značajno  učešće velikog broja Palančana u tom sudbonosnom događaju. Divim se, i danas, hrabrosti sugrađana koji su, koliko god to nekome možda zvučalo patetično, bukvalno jurišali na suzavac, bojne otrove i kordone „robokapova“ postrojenih ispred Narodne skupštine tadašnje Jugoslavije, dok su iznad glava leteli helikopteri spremni da pucaju u masu.

I pitam se samo, u ime svega što danas tako jako boli: da li smo tada, poslednji put, bili hrabri?