ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Да ли смо тада, последњи пут, били храбри?

PrintПрошло је већ 15 година од најзначајнијег датума у новијој историји Србије, 5. октобра 2000. године. Шансе које нам је пружио нисмо искористили.

Тачније, искористили смо тек неколико.

Оно што је најзначајније за живот обичних грађана, није урађено. Нису спроведене реформе и поправљен животни стандард. Из године у годину све је више сиромашних и незапослених у Србији.

Али, никада се нећу сложити са становиштем, које се последњих година жестоко експлоатише у прорежимским медијима и од стране представника две водеће партије актуелне владајуће коалиције, да су тековине петооктобарске револуције искључиво негативне.

Таква размишљања пласирају управо они против којих је и организован тај велики народни бунт, јер је основни циљ петооктобарске револуције и био рушење режима Слободана Милошевића, Мире Марковић, Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића.

У субјективном памћењу тог догађаја, аутора катаклизме деведесетих, постоје само рушитељи и лопови, а заборављено је да су баш они тадашњу државу својим деловањем увукли у неколико локалних ратова, обрачун са целим светом, да смо избачени из чланства у Уједињеним нацијама и преживели једну од највећих инфлација у историји човечанства.

Заборављено је да су друштвено-политичке и економске реформе, у које се кренуло после преузимања власти од стране Демократске опозиције Србије, брутално заустављене убиством првог демократски изабраног премијера Србије, др Зорана Ђинђића.

И поред тога што је потпуно тачно да је у годинама после 5. октобра 2000. било крађа, уништених предузећа, лоповске приватизације, и гро олоша на највишим функцијама – чему смо изгледа као народ одувек били склони – неоспорно је да је свет подржао настале промене и поново почео да нас третира као нормалну државу.

Темељ који је подигао 5. октобар 2000. године, и поред бројних разочарања, чврсто носи Србију ка чланству у Европској унији и, верујем, трајнијој стабилности, која би у будућности требала све мање да зависи од наших слабости.

Зато и овог пута, на 15. годишњицу петооктобарске револуције, истичем да сам поносан на значајно  учешће великог броја Паланчана у том судбоносном догађају. Дивим се, и данас, храбрости суграђана који су, колико год то некоме можда звучало патетично, буквално јуришали на сузавац, бојне отрове и кордоне „робокапова“ постројених испред Народне скупштине тадашње Југославије, док су изнад глава летели хеликоптери спремни да пуцају у масу.

И питам се само, у име свега што данас тако јако боли: да ли смо тада, последњи пут, били храбри?

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *