Fejs-nasilnik

Od promene vlasti u Smederevskoj Palanci, koja se dogodila pre oko mesec dana, rad lokalne samouprave je transparentan i dostupan novinarima.

Poziv iz opštine, posle sedam meseci, stigao je i u redakciju „Palanačkih“.

Očekivao sam takav poziv i od prethodnog vrha opštinske vlasti, ali ga nije bilo. Jednostavno, ljudi koji su donedavno sedeli u opštinskim foteljama nisu imali šlifa za posao koji im je zapao i nikada nisu uspeli da savladaju put od partijskih funkcionera do opštinskih čelnika – dva potpuno različita pola političkog delovanja.

Sa druge strane, veoma držim do profesionalnosti i dostojanstva profesije, pa mi na pamet nije padalo da u opštinu idem nepozvan. Zakonska (i društvena) obaveza predstavnika vlasti je da svoje aktivnosti učine dostupnim javnosti i da upravo oni, u javnom interesu, iniciraju saradnju sa medijima, dok bilo kakvo naše nametanje vladajućim strukturama (a takvih primera ima) smatram ponižavanjem struke. U skladu sa takvim ličnim načelima dočekao sam poziv i rado mu se odazvao.

Ali zašto sve ovo želim, tako autentično, da vam prenesem?

U vremenu ekspanzije društvenih mreža veliki broj građana uključio se u javni život. Većina sa pozitivnim motivima, ali ima i pojedinaca koji taj proizvod internet-ere koriste za napade, omalovažavanje i vređanje svih onih koji se ne uklapaju u njihov životni šablon i potrebe.

Pojedinci, s manjkom moždanih ćelija a uz to poprilično zli, čak i ne kriju svoj identitet smatrajući blaćenje drugih svojevrsnom građanskom hrabrošću. Drugi, koji su brojniji, to čine prikriveni lažnim imenima.

Poznato je da čak i najveći praznoglavac sebe smatra esencijom pameti, jer ne poseduje kapacitet kojim bi mogao da shvati svoje realno mesto u društvu.

Ranije su takve osobe bile skoro nevidljive široj javnosti, ali je sa pojavom fejsbuka takav lik dobio sredstvo koje, „ušuškan“ između zidova svoje sobe, može da koristi u cilju eksponiranja najnižih poriva i mržnje, najčešće usmerenih prema uspešnim i u javnosti prepoznatljivim predstavnicima društvene zajednice.

U jednom ranijem komentaru napisao sam da je „glupost zagarantovana Ustavom Republike Srbije i zove se sloboda govora“.

Daljom razradom ove teze doći ćemo do zaključka da je glupost ustavna kategorija i demokratska tvorevina.

Na kraju, naći ćemo se pred dilemom da li je demokratija vladavina naroda ili vladavina gluposti.

Zaista, ima li razlike?

Elem, došlo je vreme da naučimo da živimo u takvoj stvarnosti, sa individualnim doživljajima slobode i prava na „mišljenje“ raznih fejs-nasilnika, kao i sa saznanjem da smo potencijalna „meta“ nekog takvog bezumnog skota.

Zbog posla kojim se bavim bio sam na nišanu takvih nekoliko i priznajem, čak i kada vas besmislenim lažima napada i vređa dokazana ništarija, čovek bez ikakvog značaja u društvenom okviru, osećaj nije prijatan. Nelagodnost postaje sve veća kada ostrašćeni stvor počne da vređa i vaše preminule pretke ili preti porodici. Retko je, skoro nemoguće, pronaći osobu koja bi na sve to ostala hladnokrvna.

Pomaže, u takvim slučajevima, iskustvo i samopouzdanje, svest o motivima za napad, saznanje o intelektualnom nivou napadača, ali…

Ovih dana prijatelj mi je poslao objavu jedne takve fejs-ništarije u kojoj sam, pored brojnih uvreda, targetiran kao novinar koji „ne sme da preživi“.

Povezao sam to, naravno, sa tekstovima koje smo objavljivali u poslednje vreme…, o pozitivnim vibracijama u vrhu opštinske vlasti…, o još uvek nedovršenim političkim podelama u okviru vladajuće stranke u Smederevskoj Palanci….

O neku od tih istina se „spotakao“ nasilnik, pa u sopstvenom ogledalu video mene, i opalio…

***

Verujte, mučno je bilo čitati sve te brđansko-došljačke prostakluke kojima je monstrum garnirao osnovnu pretnju.

Odlučio sam da podnesem tužbu. Kontaktirao sam advokata koji mi je saopštio da nema sumnje u pozitivan ishod procesa. Sudskom presudom „zaradio“ bih dvadesetak prosečnih srpskih plata.

A onda sam shvatio da bih tako pretnje i uvrede, zapravo, primio za određenu cenu.

I odustao sam od tužbe.

***

Na napušta me osećaj da sam pogrešio.

Krajnje je vreme da se i ja uselim u 21. vek.