Фејс-насилник
Од промене власти у Смедеревској Паланци, која се догодила пре око месец дана, рад локалне самоуправе је транспарентан и доступан новинарима.
Позив из општине, после седам месеци, стигао је и у редакцију „Паланачких“.
Очекивао сам такав позив и од претходног врха општинске власти, али га није било. Једноставно, људи који су донедавно седели у општинским фотељама нису имали шлифа за посао који им је запао и никада нису успели да савладају пут од партијских функционера до општинских челника – два потпуно различита пола политичког деловања.
Са друге стране, веома држим до професионалности и достојанства професије, па ми на памет није падало да у општину идем непозван. Законска (и друштвена) обавеза представника власти је да своје активности учине доступним јавности и да управо они, у јавном интересу, иницирају сарадњу са медијима, док било какво наше наметање владајућим структурама (а таквих примера има) сматрам понижавањем струке. У складу са таквим личним начелима дочекао сам позив и радо му се одазвао.
Али зашто све ово желим, тако аутентично, да вам пренесем?
У времену експанзије друштвених мрежа велики број грађана укључио се у јавни живот. Већина са позитивним мотивима, али има и појединаца који тај производ интернет-ере користе за нападе, омаловажавање и вређање свих оних који се не уклапају у њихов животни шаблон и потребе.
Појединци, с мањком можданих ћелија а уз то поприлично зли, чак и не крију свој идентитет сматрајући блаћење других својеврсном грађанском храброшћу. Други, који су бројнији, то чине прикривени лажним именима.
Познато је да чак и највећи празноглавац себе сматра есенцијом памети, јер не поседује капацитет којим би могао да схвати своје реално место у друштву.
Раније су такве особе биле скоро невидљиве широј јавности, али је са појавом фејсбука такав лик добио средство које, „ушушкан“ између зидова своје собе, може да користи у циљу експонирања најнижих порива и мржње, најчешће усмерених према успешним и у јавности препознатљивим представницима друштвене заједнице.
У једном ранијем коментару написао сам да је „глупост загарантована Уставом Републике Србије и зове се слобода говора“.
Даљом разрадом ове тезе доћи ћемо до закључка да је глупост уставна категорија и демократска творевина.
На крају, наћи ћемо се пред дилемом да ли је демократија владавина народа или владавина глупости.
Заиста, има ли разлике?
Елем, дошло је време да научимо да живимо у таквој стварности, са индивидуалним доживљајима слободе и права на „мишљење“ разних фејс-насилника, као и са сазнањем да смо потенцијална „мета“ неког таквог безумног скота.
Због посла којим се бавим био сам на нишану таквих неколико и признајем, чак и када вас бесмисленим лажима напада и вређа доказана ништарија, човек без икаквог значаја у друштвеном оквиру, осећај није пријатан. Нелагодност постаје све већа када острашћени створ почне да вређа и ваше преминуле претке или прети породици. Ретко је, скоро немогуће, пронаћи особу која би на све то остала хладнокрвна.
Помаже, у таквим случајевима, искуство и самопоуздање, свест о мотивима за напад, сазнање о интелектуалном нивоу нападача, али…
Ових дана пријатељ ми је послао објаву једне такве фејс-ништарије у којој сам, поред бројних увреда, таргетиран као новинар који „не сме да преживи“.
Повезао сам то, наравно, са текстовима које смо објављивали у последње време…, о позитивним вибрацијама у врху општинске власти…, о још увек недовршеним политичким поделама у оквиру владајуће странке у Смедеревској Паланци….
О неку од тих истина се „спотакао“ насилник, па у сопственом огледалу видео мене, и опалио…
***
Верујте, мучно је било читати све те брђанско-дошљачке простаклуке којима је монструм гарнирао основну претњу.
Одлучио сам да поднесем тужбу. Контактирао сам адвоката који ми је саопштио да нема сумње у позитиван исход процеса. Судском пресудом „зарадио“ бих двадесетак просечних српских плата.
А онда сам схватио да бих тако претње и увреде, заправо, примио за одређену цену.
И одустао сам од тужбе.
***
На напушта ме осећај да сам погрешио.
Крајње је време да се и ја уселим у 21. век.