Ивица и пет господара

Ивица је слика и прилика вишестраначке Србије.

Ивица је додатак свакој српској политичкој чорби у последњих 30 година.

У том периоду служио је пет господара, али му то није сметало да се осећа веома комфорно у својој кожи.

Са првим је владао из идеолошких разлога, другом је био неопходан за прелазну Владу, код трећег и четвртог је добројавао за већину, а пети га вероватно држи у тиму због ”малера” (јер потребну већину има и без њега).

Једноставно, у српској политици Ивица има неограничени рок трајања, током кога Србији није дао ништа добро, а лични иметак је, према речима неких његових бивших другара, умногостручио.

У јавном животу показао се као просечан у свему, дискутабилног вокабулара, склон алкохолу, новокомпонованом мелосу и тупавим коментарима. Биће упамћен и као човек који не држи дату реч, јер је на београдским изборима 2008. потписао подршку за градоначелника – Радикалу и преварио га подржавши – Демократу, да би исто поступио и на председничким изборима 2012. када се обећао Демократи па подржао Напредњака.

У званичној биографији му пише да је био ”дечко који обећава” и да је са три године научио да чита и пише. Наравно, представљен је као вундеркинд.

У престоницу је дошао из неке вукојебине, одмах укапирао (или добио топли родитељски савет) да политика нуди лагоднији живот и почео да прави каријеру, прво у Савезу комуниста, а потом и Социјалистичкој партији Србије.

Брзо је схватио да је Мама главна и експресно јој се ушлихтао, а све остало се догађало само од себе: журналистику је завршио са просечном оценом 10, а у партији се убрзано пео ка врху.

Наравно, своје политичке родитеље згазио је, без пардона, када му је то било потребно да би се уполтронисао новом господару.

Током минулих тридесетак година, Ивица је био председник Скупштине, премијер и министар свега и свачега, а ускоро ће обележити и две деценије на челу своје странке.

У деценијама његовог успона, изразито у првој, Србија је трагично пропадала.

Ратови, гробови, галопирајућа инфлација, санкције, бомбардовање и сиромаштво резултат су политике коју је спроводила његова партија до 2000. године.

Да смо нормална држава била би му одузета имовина и туцао би камен у неком каменолому бар десет година.

И у оваквој каква смо, бар васпитни ”ђулош” је заслужио, свакога дана – доживотно.

Међутим…

Уместо тога, он је у власти.

У Србији кажу, ”није коме је намењено, него коме је суђено”.

А овоме је, изгледа, суђено да влада.

”Ако смо пали, били смо паду склони”, написао је песник.