ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Нож

PrintПитају ме, ових дана, суграђани, има ли реаговања на текст објављен у последњем броју „Паланачких“, о досадашњем „раду“ и доприносу општини коју представља у Народној скупштини Републике Србије, народног посланика Бомбице Нектаријевића.

Ако нема реаговања, коментаришу, значи да и нема шта да одговори.

Коментара има, најчешће одговарам, на друштвеним мрежама, од стране његових виртуелних напредних војника, али о томе је већ било речи, па се нећемо поново „бавити“ тим примитивизмима.

Значајније од тога је да је почело да се „кува“ у Општинском одбору Српске напредне странке, чији већи број чланова тражи смену прва два функционера, председника – посланика  Нектаријевића и његовог заменика Богдановића.

Тек да поменем, да је и директорски „учинак“ Богдановића у ОБ „Стефан Високи“ био тема у последњем броју нашег листа.

Елем, како тврде саговорници, 18 чланова надлежног органа Српске напредне странке у Смедеревској Паланци захтева смену, а 12 подржава председника и потпредседника огранка.

Изгледа да се већи број локалних Напредњака  стиди и ограђује од свега што су та двојица до сада учинила Паланчанима.

Сабрали су људи два и два и схватили да са њима на врху, неће добро проћи на предстојећим локалним изборима.

Е сад, политика је то, и питање је да ли ће утицај народног посланика и председника Општинског одбора бити јачи од снаге аргумената већине чланова тог органа.

Питање је и ко ће горе, у врху СНС-а, одлучивати о паланачком напредном случају, ко има јачи „лоби“. Упућени кажу да Бомбицу подржава његова чукаричка струја, али ни утицај предводника супротстављене групе није мали, јер га посебно уважава лидер странке.

Но, нисам баш сигуран ће се Вучић – у време почетка изградње „визионарског“ Београда на води, кризе са мигрантима и препуцавања са Хрватима, захтева за сменом Гашића, сукоба са Николићевом струјом у СНС-у…, нарастајућим сиромаштвом и свакодневним пласирањем демагогије као политичког програма – баш бавити паланачким Напредњацима и решавати локална питања у релативно малој општини.

Свакако, пратићемо дешавања на том пољу.

2015-09-26-2152Заправо, тема овог текста је нешто сасвим друго. А, вероватно, у директној вези са првим делом.

У суботу 26. септембра, усред бела дана, између 12 и 15 часова, на двадесет метара од куће у којој живим са породицом, непозната особа, веома оштрим ножем је посекла све четири гуме на мом аутомобилу.

Контактиран је тужилац, полиција је обавила свој део посла, и, истрага је у току.

Дао сам изјаву и изнео своје сумње у вези са мотивима починиоца тог вандализма.

Студирао сам права и знам да је мање зло „ослободити стотину кривих, него осудити једног невиног“, па и нисам никога конкретно оптужио за учињено, али нисам ни потценио здраву логику.

Никада у животу нисам био мета физичког напада, немам личних непријатеља, не бавим се „сумњивим“ пословима, немам пара више него што је неопходно за живот, али живим у држави у којој је све више „неостварених“, слободније речено ненормалних људи, и бавим се јавним послом. Указујем на одређене људе и догађаје из јавног живота, па стога, повремено трпим фејсбук – увреде заслепљених појединаца.

Интересантно, да ми никада нико нешто слично није саопштио уживо.

Није да ми не сметају неотесане увреде, али стекао сам неки посебан имунитет на „размишљања разних будала“, осим када то пређе, такозвану, црвену линију, као пре неколико дана, о чему је било речи.

Наравно, када бих писао о фарми, паровима или великом брату или бар ко кога „праши“ по естради, не би ми бушили гуме, а новине би се штампале у десетоструко већем тиражу.

Да се одмах изјасним – хвала, не!

Одлучио сам да се новинарством бавим на начин који у Србији – одумире.

У мањим срединама истина је ближа онима који желе да је виде. Зато су локални медији значајнији и квалитетнији од таблоидираних „великих“ новина које „живе“ од лоших вести,  лажи и аброва.

Зато још само поједини локални медији, како рече један угледни званичник, чувају част новинарске професије.

На крају, зато је и држава донела закон којим суфинансира њихов опстанак и рад.

Зато тврдим да онај наоштрени нож није забоден само у гуме једног аутомобила.

Та оштрица забијена је у потребу за нормалним животом, нас обичних људи.

То је нож који покушава да трасира пут најгорима , до позиција које им не припадају.

Размишљам и бринем, где ће та оштрица следећи пут завршити, ако кривац за ово дивљаштво не буде пронађен и показан јавности?

И још нешто: да ли је овај догађај уопште вест у држави у којој више ништа није немогуће?

 

 

 

 

 

 

One thought on “Нож

  • Boriša

    Po čemu su te četiri gume nešto posebno u odnosu na dvadesetak onih izbušenih na parkingu oko sale BIS, prošle subote? Samo više posla za vulkanizere.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *