Оружје пропуштених прилика
Мржња лако постаје оружје пропуштених прилика. За њом посежу губитници, а посебно они који су лично допринели свом губитку и зато остaли ускраћени за све оно што су мислили да им припада. Тада, у таквим ситуацијама, мржња достиже врхунац.
Тако је у свакодневном животу обичних људи. Са пуно страсти мрзе се бивши пријатељи, љубавници, саборци на многим животним фронтовима. У политици, на пример…
Нарочито у политици.
Просто је несхватљиво колико се мрзе и међусобно нападају бивши супартијаши и истомишљеници када, због сопствених животних потреба, такозваних „личних интереса“, промене „политичко одело“.
Иако сматрам да је демократија погубан систем (посебно у економски мање развијеним државама) јер афирмише ПРОСЕЧНОСТ, односно интелектуално-образовно-културно-васпитни ниво гласачке већине, и није огледало елите која би морала да има водећу улогу у сваком друштву, подржавам мишљење да народ никада није крив за свој избор јер „исто се истом радује“ и „свако верује у оно што разуме“, па тако и највећи број бирача гласа за сличне себи.
И увек се тужно насмешим када са „новим“ поверењем заокружују „тазе прелетача“, у исто време критикујући и оцењујући као апокалиптично оно што су радили његови дојучерашњи партијски другари, чему је баш он здушно доприносио.
Да заиста, биће то кампања најагресивније мржње – прво је што сам помислио имајући у виду предстојеће ванредне локалне изборе у Смедеревској Паланци, граду који је и бог заборавио, а врховна власт га се сетила тек када је „пала“ демократија и уведена „Принудна управа“.
Биће то надметање у правоверности и поштењу бивших ОНИХ који су у међувремену постали ОВИ, и обрнуто, који много знају једни о другима и снажно се мрзе.
Биће то препуцавање „лопова“, „будала“, „алкоса“, „глупана“, „неспособних“… како називају једни друге, али и осуђиваних криминалаца, коцкара, ђилкоша, лезилебовића, простака и ни по чему значајних грађана малог града на Јасеници.
Свакако, међу свима њима наћи ће се и један број образованих, вредних и способних људи са искреним намерама да покушају да допринесу напретку средине у којој живе – после много година, од којих је свака наредна била лошија од претходне.
Скоро све те године обележили су локални политичари, различитих страначких боја, окупљени под плаштом демократских институција, перманентно потврђујући да не знају шта ће са градом у коме су се, тако погубно по његове житеље, бахатили и играли властодржаца.
У актуелној паланачкој политичкој реалности, увођење „Принудне управе“, тог својеврсног нокаута демократије, показало је пут којим се може у бољи живот. Неопходно је да што мање политичара учествује у вршењу власти (да буде близу буџета), па тако данас овом општином – уместо 49 одборника, 11 чланова Општинског већа и партијских лидера – управља ПЕТ чланова „Принудне управе“, заправо ТРИ, или најтачније ЈЕДАН уз потпуну подршку „више силе“ која се у овом случају зове „координација из врха“.
На овај начин елиминисано је задовољавање „и курте и мурте“ зарад опстанка власти.
Коначно, паланачки нож и погача нашли су се на једном столу и успостављен је систем у коме је сама власт много јефтинија, а то је у протеклих неколико месеци донело много већа улагања у инфраструктуру и примарне потребе грађана.
Али „Принудна управа“, као казна самозаљубљеним политичарима и најбоља опција за грађане, на жалост ограниченог је рока трајања. Веома брзо Паланчани ће поново бити под окупацијом демократски изабране власти, а разни пратећи паразити сешће у фотеље и фотељице.
Да, одлучиће тако гласачи који ће и овога пута, уместо за опште добро, гласати за себе – за мрву нечега што мисле да ће добити ако победи „њихов човек“.