Споменик гошином Раднику

Колапс српске привреде, односно носећих предузећа и компанија, који се догодио деведесетих година прошлог века, докрајчила је катастрофална „буразерска“ приватизација, двехиљадитих.
Тако се догодио злочин, вероватно незабележен у историји, да су једна држава и њени грађани опљачкани по закону.
Нисам од оних који људска недела наплаћују речима „бог све види…“ (јер и ако га има, не би му приличило да до правде долази осветом), али прижељкујем неког будућег Чегевару (који ће се појавити кад-тад).
Ових дана, роба на бувљаку некадашњих вредности, постаће и Музеј „Гоша“, непрофитабилни, али непроцењиво вредан, сегмент уништеног Гиганта.
У овој држави камионџије и месари су куповали медије, па зашто не би пазарили и Музеј?
Појавиће се неки „баја“, пун народних – опљачканих пара, и поиграће се историјом, као дете звечком.
Или му то, ипак, нећемо дозволити?
Вест која је стигла из локалне самоуправе, после састанка председника Општине и директора Народног музеја, наговештава да ће музејски експонати бити премештени на сигурно место, а потенцијаном купцу ће остати објекат.
Добро је, да нам се догодило, да о тој важној ствари одлучују људи који разумеју значај теме.
Не смем ни да помислим шта би било да о Музеју одлучује некадашњи председник Општине који је, својевремено, на фудбалској утакмици бетон лиге скинуо шорц и публици показао задњицу.
Ових дана из локалне самоуправе потекла је и идеја да се подигне Споменик гошином Раднику. Предлог је у етар пласирао председник Општине и то је резултирало многобројним коментарима на друштвеним мрежама. Уочљиво је да се мали број коментатора бавио директно темом, већ су мишљења изношена у складу са субјективним односом према аутору објаве. Траги-комичан је утисак, да би противници критиковали председника чак и кад би, мерлиновски, Паланку претворио у Париз, а следбеници би га, чини се, хвалили и да живе у мочвари.
Ниједна, од те две заслепљености, неће допринети општем бољитку.
Јавна сцена, коју нам је донела интернет ера, требало би да буде место размене идеја и пристојне комуникације, а не бојно поље.
Јер, сваки појединачни допринос општем добру је мали празник живота.
Свечаност здравог разума.
Томе бих допринео идејом, или предлогом, да нови Музеј „Гоша“ буде отворен у згради старог „Јединства“, а да се на одговарајућем месту у граду, на оригиналним шинама, постави гошин Вагон, у форми споменика, као симбол некадашње Фабрике.
Морамо да заштитимо прошлост, да би ослободили садашњост и заслужили будућност.
Постоји путоказ – „љубав је најјача, слобода најлепша, а истина најоштрија“.
Потребно је само да умијемо мамурлук који нас, често, спречава да видимо лепоту и непоновљивост сопственог присуства.
Jedinstvena ideja spomenika kao i sam tekst. Nadam se da će nekom stići do zdravog razuma ukoliko takav postoji. U svakom slučaju PODRŠKA.