Spomenik gošinom Radniku

Kolaps srpske privrede, odnosno nosećih preduzeća i kompanija, koji se dogodio devedesetih godina prošlog veka, dokrajčila je katastrofalna „burazerska“ privatizacija, dvehiljaditih.

Tako se dogodio zločin, verovatno nezabeležen u istoriji, da su jedna država i njeni građani opljačkani po zakonu.

Nisam od onih koji ljudska nedela naplaćuju rečima „bog sve vidi…“ (jer i ako ga ima, ne bi mu priličilo da do pravde dolazi osvetom), ali priželjkujem nekog budućeg Čegevaru (koji će se pojaviti kad-tad).

Ovih dana, roba na buvljaku nekadašnjih vrednosti, postaće i Muzej „Goša“, neprofitabilni, ali neprocenjivo vredan, segment uništenog Giganta.

U ovoj državi kamiondžije i mesari su kupovali medije, pa zašto ne bi pazarili i Muzej?

Pojaviće se neki „baja“, pun narodnih – opljačkanih para, i poigraće se istorijom, kao dete zvečkom.

Ili mu to, ipak, nećemo dozvoliti?

Vest koja je stigla iz lokalne samouprave, posle sastanka predsednika Opštine i direktora Narodnog muzeja, nagoveštava da će muzejski eksponati biti premešteni na sigurno mesto, a potencijanom kupcu će ostati objekat.

Dobro je, da nam se dogodilo, da o toj važnoj stvari odlučuju ljudi koji razumeju značaj teme.

Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da o Muzeju odlučuje nekadašnji predsednik Opštine koji je, svojevremeno, na fudbalskoj utakmici beton lige skinuo šorc i publici pokazao zadnjicu.

Ovih dana iz lokalne samouprave potekla je i ideja da se podigne Spomenik gošinom Radniku. Predlog je u etar plasirao predsednik Opštine i to je rezultiralo mnogobrojnim komentarima na društvenim mrežama. Uočljivo je da se mali broj komentatora bavio direktno temom, već su mišljenja iznošena u skladu sa subjektivnim odnosom prema autoru objave. Tragi-komičan je utisak, da bi protivnici kritikovali predsednika čak i kad bi, merlinovski, Palanku pretvorio u Pariz, a sledbenici bi ga, čini se, hvalili i da žive u močvari.

Nijedna, od te dve zaslepljenosti, neće doprineti opštem boljitku.

Javna scena, koju nam je donela internet era, trebalo bi da bude mesto razmene ideja i pristojne komunikacije, a ne bojno polje.

Jer, svaki pojedinačni doprinos opštem dobru je mali praznik života.

Svečanost zdravog razuma.

Tome bih doprineo idejom, ili predlogom, da novi Muzej „Goša“ bude otvoren u zgradi starog „Jedinstva“, a da se na odgovarajućem mestu u gradu, na originalnim šinama, postavi gošin Vagon, u formi spomenika, kao simbol nekadašnje Fabrike.

Moramo da zaštitimo prošlost, da bi oslobodili sadašnjost i zaslužili budućnost.

Postoji putokaz – „ljubav je najjača, sloboda najlepša, a istina najoštrija“.

Potrebno je samo da umijemo mamurluk koji nas, često, sprečava da vidimo lepotu i neponovljivost sopstvenog prisustva.