„Свако верује у оно што разуме“
Један од највећих модерних мислилаца, радикални филозоф-песник, Фридрих Вилхелм Ниче, тврдио је, својевремено, да „не постоји истина, већ постоје само тумачења“.
Велики писац, политичар, песник, научник и филозоф, Јохан Волфганг фон Гете, написао је „свако верује у оно што разуме“.
Тако мало речи – за сва времена.
Изгледа да баш у „том грму лежи зец“ и двадесетчетворогодишње вишестраначке агоније у Србији.
Такозвана, владавина народа омогућила је да о власти и вођама одлучује квантитет, а не квалитет.
Како, у том контексту, разумети Гетеову или Ничеову мисао?
На пример, возач камиона, зидар или вулканизер са једне, и књижевник, учитељ или програмер са друге стране, не доживљавају на исти начин одређене животне ситуације и околности.
Оно што је за камионџију успутна станица или одмориште, за књижевника би могла бити природна лепота или инспирација.
Оно што вулканизер зове рупом за учитеља би могао бити поглед или дубина.
Сфере интересовања, обим знања и образовања, животне потребе и навике просечног камионџије, са изузетком специфичности „ужитака“ које конзумирају у друмским кафанама, на неки начин су у једнакости са истим таквим особинама прилично широких слојева друштва.
Заправо, они, по дефиницији, представљају синоним за већинско мишљење.
Уз то, стравично „одјекује“ и податак да је на последњим Ванредним парламентарним изборима у Србији право гласа имало нешто преко 2,5 милиона неписмених или полуписмених грађана. Ради се о људима без основне школе, или само са завршеним тим степеном образовања.
Када ово схватимо никада више нећемо бити болно разочарани другачијим, или са наше тачке гледишта „погрешним“, политичким избором од стране друштвене већине.
Имајући у виду овакве ставове, а у складу са поменутом Гетеовом мудрошћу, ни наша очекивања, после било којих избора, не би требала да буду нереална.
Ако овим констатацијама додамо и стих „најбоље певају заблуде“ или народну мудрост „исто се истом радује“, ето одговора на питање свих питања српске демократије и вишестраначја: Када ће нам бити боље?
То је темељ друштвеног система у коме живимо, а све остало је сплет различитих индивидуалних интереса.
Интереси доприносе и да се често, „на истој страни барикаде“, нађу представници потпуно различитих друштвених слојева, нивоа образовања или коефициента интелигенције.
Доминантност личног интереса потпуно јасно је видљива на друштвено-политичкој сцени у Србији.
Та епидемија, узрокована опасним вирусом познатим под називом „вишепартизам – боље ја него ти“ траје већ исувише дуго, па је стекла имунитет на све познате „лекове“.
Устаљени клише „калиф уместо калифа“, у нашем народу познатији као „сјаше Курта да узјаше Мурта“, на најодговорнија места у држави доводи нам, углавном, Изногуд-е (Is no good).
Ето, то су „слике“ вишедеценијске владавине разних политичких групација на овим просторима.
Догађало се, да се кроз кукољ пробије и који клас жита, али то су „изузеци, а не правила“.
Излаз из такве ситуације „демократским средствима“ – није могућ.
Али зато сигурно, на одређени рок, помаже, „кука и мотика“.
Александар Македонски је, давне триста двадесет и неке године пре нове ере, Гордијев чвор „одвезао“ мачем, а не „ноктима“.
Назив за такав чин, у овом нашем времену, могао би бити револуција.
Петог или неког другог октобра, новембра, децембра…, ове или било које године…, одлучите сами.
Ја бих, ипак, радије у добровољно изгнанство, у неке топлије крајеве.
Својих, минулих, пар револуција понећу са собом – за успомену.