Da bi (muzej) vaskrsao mora najpre da umre
Prema nacrtu strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017-2027. godine, planirana je izgradnja sedam novih muzeja. Porpilično čudna strategija, imajući u vidu stanje „starih“ baštinskih ustanova ovakvog tipa širom naše zemlje.
Ovo je ujedno i smisao teksta koji je 21. 07. osvanuo u „Politici“. I ništa tu ne bi bilo čudno da nisam pronašao izvesne simetrije u tome da me opet podstakne Politikin tekst o otvaranju novih muzeja, baš kao što me je prethodni put inspirisao tekst u istom mediju koji je govorio o zatvaranju (određenih) muzeja („„Tri u jedan“ za buđenje kulture i turizma“, Palanačke novine, 12. 10. 2016.). Zaista, ko bi odoleo prilici da se zapita – da li ja to pogrešno čitam – ili u nešto vulgarnijem tonu – ko je ovde lud? Jer, ili su ova dva fenomena nespojiva, ili nisu? Istina je, zapravo, negde (tamo) između.
Bez potrebe da se ovaj put osvrćem na bolno pitanje fizičkog, ali i možda važnijeg kadrovskog stanja naših muzeja, bilo bi nefer ignoristi dugogodišnje postojanje konkursa Ministarstva kulture i informisanja koji omogućava investiciona održavanja, ulaganja u same zgrade, nabavku opreme itd. Čak je i naš, palanački muzej, koristio, nekada slavno, nekada ne, blagodeti ovih sredstava. Istina, brojne afere vezane za pomenute konkurse, počev od toga da se prema važećim zakonima sredsta uplaćuju opštinama ili gradovima, a ne ustanovama, što dovodi do toga da u nebrojanim slučajevima novac ne završi kod korisnika, preko nejasnih kriterijuma za raspodelu novca, na šta su ukazivala pojedina likovna udruženja stvaraoca, dovodio je u pitanje sam konkurs i sistemsko ulaganje u kulturu.
Ono što je svakako interesantije jeste paradoksalnost strategije ulaganja u nove muzeje. Naime, s jedne strane se ide u korak savremenim konceptima koji kažu da je 21. vek vek muzeja. Kriza samorazumevanja čitave svetske civilizacije vremenom je vodila raspračavanju velikih (nacionalnih) identiteta, što je značilo pravo raznih etničkih, seksualnih, verskih, rasnih ili socijalno-ugroženih manjina na „svoj“ muzej. Idući u korak s vremenom, strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2017-2027. godine je predvidela osnivanje Muzeja Nemanjića, Muzeja Dvorskog kompleksa na Dedinju, Muzeja televizije, Muzeja arhitekture, Muzeja Fotografije, Muzeja plovidbe, Muzeja fantastike. S druge strane, statistički podaci koji se mogu pronaći i u samoj Strategiji govore da se za sredstva za kulturu izdvaja tek 0,42 odsto ukupnog budžeta Republike Srbije. Poređenja radi, zemlje u okruženju su daleko ispred nas – Republika Hrvatska 0,78 odsto, preko 1 odsto u Crnoj Gori i zanimljivo, 2,2 odsto u BJR Makedoniji. Polako počinje da biva sve jasnije da je dihotomija unutar srpske kulture vidljiva ne samo na konceptualnom planu, planu kulturne politike, već i na realnim, statističkim osnovama. Država koja ima ogormnih problema unutar svog nasleđa (materijalnog i nematerijalnog), njegove nezaštićenosti, otimanja, prezentacije i saobražavanja savremenim potrebama društva, ujedno najmanje sredstava izdvaja upravo za kulturu.
Statistički prihvatljivija realnost na lokalu, gde sredstva za kulturu mogu da iznose i do 7 odsto ukupnog budžeta osnivača samo zamagljuju činjenicu da se od ukupnih sredstava preko 72 odsto isplaćuje za plate zapolenih, oko 23 odsto za materijalne troškove, a tek do 4 odsto na finansiranje programskih aktivnosti, koje bi trebalo da su motor postojanja i prisutnosti ustanova kulture u (lokalnoj) zajednici.
Ukoliko svemu dodamo zabranu zapošljavanja unutar javnog sektora, desetkovanost muzeja i ostalih ustanova kulture drastično je povećana. Jer, osim nedostatka sredstava za najneophodnije programe i održavanja postojećeg stanja, broj kadrova se nezaustavljivo smanjuje što dovodi i do sužene i limitirane kadrovske politike koja bi trebalo da je žila kucavica postojanja ovakvih ustanova.
Šta je dakle, zaključak (ovog dela) Strategije, osim njene bezobzirne uopštenosti i konstatovanja realnosti u nedostatku novih ideja i hrabrih i avangardnih poteza? Pre svega, muzeji zaista jesu i tek će biti, nasušna potreba sekularnog društva, kao svojevrsna mesta sećanja i identitetske oaze dezorjentisanih društava i kultura. Međutim, u Srbiji oni svakim danom, minutom, sekundom, svakim novim rebalansom ili amandmanom lagano umiru. Kao što smo imali prilike da vidimo, ubedljivo najmanja izdvajanja za kulturu u čitavom regionu, samim tim i u Evropi, kao i nesavesno i neretko nejasno formirani konkursi gde se novac širom zemlje rasipa u budžete opština ili gradova, jedan su od pokazatelja ovog stihijskog procesa. Manjak sredstava u budžetima lokalnih zajednica, koji procentualno najmanje pokriva programske aktivnosti – svojevrsni „EKG“ ustanova kulture – kontinuirano prati deficit mladih kadrova koji bi svojom snagom i drugačijim pristupima pomogli reformisanju ovih ustanova. I na kraju, nepoverenje koje vlada u ustanove kulture u čitavom društvu, njihova nemoć da se aktivnije uključe u stvaranje jasne kulturne politike, lokalne ili nacionalne, kao i neumitnost činjenice da najveći nacionalni muzeji za mlađe generacije gotovo i da ne postoje, dovoljni su razlozi da se jednom zaista i desi to – da muzeji najpre „umru“ ,kako bi se „rodili“ novi.
