Ка култури… (пише: Стеван Мартиновић – директор Народног музеја у Смедеревској Паланци)

„Ми пут свој знамо – пут Богочовека“

-На овај пут, 20. јула 2018. године, упутили су се Александра и Стефан Дујовић, економисти из Новог Сада, Немања Девић историчар из Смедеревске Паланке, моја маленкост, историчар уметности из Смедеревска Паланке, те Габријел Тот из Осојана, који нам на путовању беше домаћин и „водич“.

…Наша следећа станица била је Пећка патријаршија. Прилазећи манастиру прошли смо кроз саму Пећ, варош која као да стоји заробљена у времену оријенталне Турске с краја 19. и почетка 20. века. Пажњу нам је привукла опеком зидана џамија покрај пута, насупрот бројним новим и модерним по читавом Космету које пре личе на какаве савремене хотеле или сале за конференције него на сакралне објекте. Трагом пећке Бистрице дођосмо до улаза у сам манастир, a на великим оловним вратима приметисмо где још увек стоје умрлице младића из Пећи које Албанци погубише 1998. у кафићу „Панда“ за време рата.[1] Стидљиво, иза огромног дуда што га је пре 800 година засадио Св. Сава, а који данас монахиње „обуздавају“ разним дрвеним гредама и утегама, пројави се црвена Пећка патријаршија, центар средњовековне српске цркве и државе, данас симбол опстанка Срба и Цркве на Косову и Метохији. Иначе, манастир Пећка патријаршија се састоји од три међусобно повезане цркве, коју спаја јединствена спољна припрата. Главну цркву саградио је наследник на трону Св. Саве – Арсеније I, мада постоје мишњеља да је црква дело Св. Саве лично. Јужну цркву је саградио Данило II, а северну архиепископ Никодим. Наслоњена на ову велику грађевину је и мала црква Св. Николе. Не часисмо часа, већ се одмах упутисмо у цркву. А тамо – фресака и лозе Немањића, саркофага првих српских архиепископа, чудотворних икона, камених престола, проскинитара…Нашим пријатељима из Новог Сада почесмо да објашњавамо и показујемо гробно место Данила II, икону Богородице Одигитрије („Пећке краснице“) за коју се верује да је кнез Владдимир носио са собом када је покрштавао Русију, а коју је Св. Сава донео из Свете земље и због које се иначе и сазда Богородичина црква Пећке патријаршије, камени престо, гробове и сакрофаг Арсенија I Сремца, Саве II, Никодима,…Па им онда „показивасмо“ и оно чега данас више нема – попут куле звоника уз саму припрату, која данас не постоји, али се јасно види на ктиторској композицији Данила II који држи модел цркве у рукама и кога за руку води пророк Данило. Ето, свашта би „Национална географија“, или „Вајасат хистори“ имали да сниме и чују код нас…али…Обишли смо и манастирско гробље, где су, осим монаха сахрањени и Срби које је Амфилохије Радовић проналазио дуж Косова и Метохије, обезглављене, заклане, спаљене. Међу њима почива и Мирић Марица, душевно оболела  тридесетшестогодишњакиња из Белог поља надомак Пећи, коју су шиптарски терористи пред мајком најпре обесчастили, а потом и заклали.

Остатак времена проведосмо на клупи у хладу манастирског дворишта, листајући Проглас Синода СПЦ о питању Косова и Метохије, те распредајући историјске и савремене контексте положаја нашег народа, светиња и земље. Како даље? Може ли се прескочити 800 година и пронаћи решење које не пронађоше многи пре нас? Или су га ипак пронашли – у молитви, служби, раду, слободарском поносу, и, како Алекса Шантић у својој песми каже – путу Богочовека!?

Није много времена прошло, а ми смо већ били у колима, хитајући ка Дечанима као крајњем одредишту. Након богате дечанске трпезе оца Данила, на којој се нађе похована паприка, поховане тиквице, разе врсте сирева што их праве Дечанци, салата, киселог млека, маслина, разних врста хлебова, „трилеће“ колача и две врсте дечанског вина, хладне воде са чесме у дворишту и пар брзих фотографија бисера срењовековне и светске архитектуре уопште, један од монаха, тачније јеромонах Петар, иначе тих дана домаћин и гостипримац по задужењу, одведе нас са монихињама из Драча до цркве, где отвори кивот Св. Краља Стефана Дечанског. Блажени анђеоски глас монахиње из Албаније одзвањаше црквом док ми остали чинисмо метаније Св. Краљу, чије њетно тело покриваше скупоцена свилена тканина. Још мало остадосмо у цркви, разгледајући на све стране. Немогуће је не приметити фреску Христа са мачем, јединствену у византијском фрескопису, ктиторску композицију Дечанског и Душана, или живописне сцене Страшног суда на стубовима и западном зиду цркве. Нешто више, и оку неприступачније, стајала је и фреска Распећа Христовог са чувеним „ванземаљцима“ који „јашу на кугли земаљској“, сцени због које је нажалост у неким круговима манастир једино и познат. Монаси се у почетку трудише да науче људе како је реч о персонификацијама (симболима) Дана и Ноћи, Старог и Новог завета, рађања и умирања, али на крају и они дигоше руке, па сад на иста питања само ћутке одмахују главом. Осим присуствовању службама и сведочењу херувимског појања дечанских монаха, слободно време искористисмо да нас монаси спроведу по имању, и покажу њиве, баште, пчелињак, винограде, овце, алпске козе, краве, и многа остала богатства дечаснке економије. Речју, манастир је не само духовна, већ и организационо-економска снага, због чега је не тако омиљени манастир међу косовским Албанцима. Али, како је било вековима, тако је и данас – Дечанци су стожер сваког опстанка и повратка Срба на Космету, нада и молитва за норамлана живот, и утеха за многа страдања и патње, како православних Срба, тако и Албанаца муслиманске и католичке вере. Јер, опште је познато међу тамошњим мештанима, да су Дечанци током 1999. године у манастиру хранили и склањали и Албанце који су, бежећи од српске војске, кратко уточиште проналазили у манастиру. Данас, Дечани су једини манастир на Космету који чувају снаге КФОР-а а међу војницима који су наклоњени монасима па и самом манастиру који је под заштитом UNESCO-а, пре свега предњаче Италијани.

У повратку, одредисмо два места за видети: пећко православно гробље и манастир Гориоч. Како је данас у Пећи тек неколико Срба, за разлику од пре тридесет-четрдесет година када их је било више десетина хиљада, тако је и само гробље запуштено, али и закључано. Слике које нам се урезаше у сећање до краја живота су исте оне као са телевизије – порушени споменици и запаљена гробљанска црква Св. Николе. Док смо пролазили кроз гробље, пробијајући се кроз густу високу траву и шибље, пазили смо да не загазимо у неку од рака, будући да су многи Срби откопавали своје покојне и земне остакте преносили у Централну Србију. По који претекли, непорушени споменик, сведочи о вишедеценијском и вековном трајању нашег народа на простору Косова и Метохије. Ово гробље, као и многа друга гробља у Ђаковици, Дечанима, Призрену, Приштини, су Велики петак српског народа и света места почивања наших предака. Још је читава Метохија, и Косово поље, посута костима наших очева, мајки, дедова, које у току рата, владике Амфилохије и Атанасије не стигоше људски ни да сахране, него уз пратњу иностране и наше восјке, неретко се скривајући од метака и снајпера, опеваше на спојеним носећим столовима, или директно на земљи, па тек метар дубока ископана рака поста место починка. И тако већ вековима, српском народу се не зна адреса – или је расељен по разним местима Србије, или је сахрањиван где се могло и имало. Али, надамо се и верујемо да након Великог петка долази и доћи ће Васкрс, па баш као што је то било и 1912. године, опет ће горети свеће што их је, за нове ослободиоце Косова, у Дечнима оставила књегиња Милица. Уколико то будемо сањали и желели. Јер, изгубљено је само оно чега се одрекнемо.

Наш пријатељ и водич, добро упознат са „сценографијом“ гробља, остао је да пази на ауто, чекајући да наставимо пут Гориоча. Тамо нас сачека мала црква из Средњег века, у којој су, по предању, Стефану Дечанском, „горили очи“. Подједнако лепа беше и панорама према читавој Метиохији, са погледом на Клину и Исток. Ту чини ми се, сви направисмо највише фотографија, јер, понављам, прелепе ли Метохије, свете српске земље. Остајемо још који моменат, да се и са још једног места овековечи лепота и сјај нашег Косова и Метохије. Фотографија у телефону, да се не заборави! А тада пропуштено, остаје за следећи обилазак. Или повратак.

[1] За ову и многе друге појединости везане за прилике на Космету, захвалност дугујем Немањи Девићу, историчару.

пише Стеван Мартиновић

„Ми пут свој знамо – пут Богочовека“

-На овај пут, 20. јула 2018. године, упутили су се Александра и Стефан Дујовић, економисти из Новог Сада, Немања Девић историчар из Смедеревске Паланке, моја маленкост, историчар уметности из Смедеревска Паланке, те Габријел Тот из Осојана, који нам на путовању беше домаћин и „водич“.

Иако је наш пут на Косово и Метохију био посут намерама младих научењака, на крају је био све само не листање страница и страница билиотеке манастира Дечани или Грачаница. У жељи да боље упознамо Метохију и њене прелепе манастире, горе и равнице, итинерар нам одједном постаде све дужи, напорнији и неизвеснији. Немајући великог искуства одласка на Космет сопственим аутом и без пратње полиције, пут нам се, приближавајући се административном прелазу, чинио и не тако безбедним. У Краљеву по договору покуписмо једног младог Косовца, учесника рата, поносног тату четворо деце (уз наду супруге да ће доћи и пето по реду) и повратника у село Осојане, које данас броји око 300 Срба. Његово искуство, одлично познавање албанског језика и саме Метохије, било нам је вишеструко корисно. Како то обично бива, он и његова бројна породица, показаху се као веома скромни људи, пуни ведрине, љубави и поноса. Наш домаћи, водич и пратилац је одавао утисак врлог војника; на руци је имао некакав непромочиви пластични сат, носио је црне наочаре за сунце, био оштрих црта лица и кратко ошишане косе, па се поред њега осећасмо сигурно и безбедно. Пут од Краљева до прелаза био је испуњен сведочењима нашег „територијалца“ о својим и страдањима читавог српског народа током бомбардовања и у годинама које су долазиле. Настављао је своје приче и касније, на готово свакој кривини читавог Косова и Метохије, које је познавао као свој џеп.

После лаког и брзог прелаза административне линије, прва станица беше манастир Бањска. Тамо нас с радошћу дочека игуман манастира, отац Данило, пореклом Призренац, млад човек, велике енергије и знања, који са само још једним монахом подиже и обнавља светињу што је првобитно била замишљена као гробно место краља Милутина. Уморни од пута стидљиво се окреписмо лубеницом, нешто касније и манастирским пивом одличног укуса. Како се вече смешило, пожурисмо у Косовску Митровицу. О њој нам је Габријел говорио са различиих  становишта: о проблемима с којима се сусреће Митровица, но многи од њих нису били везани за сукобе са Албанцима, мостом на Ибру и сл. Једноставно, (Северна) Митровица је место у којем се најкраће задржасмо, па уколико изузмемо монументални споменик кнезу Лазару на градском тргу и „трилеће“, познати косовски специјалитет у кафеу Лондон, нисмо пуно тога видели и запамтили. Могуће је и да смо и ми кренули с намером да блажимо душе метохијским пејзажима и велелпним манастирима, а не шетачким зонама и „фенси“ кафићима a la Кнез Михајлова улица у Београду. Тек, после изгледа незаобилазног сликања поред графита „Јер одавде нама назад“, упутисмо се ка српском селу Осојане, где је требало да заноћимо.

Сутрадан смо већ били у срцу Метохије. Осојане је село на сат и по времена вожње од Митровице, између Истока и Клине, а на пола пута од Митровице до Дечана. Иако сам више пута био на Космету, додуше понајвише у самим манастирима, изненадила ме је, а и све нас, лепота метохијске земље. Сунцем окупана равница Осојана поносила се дечанским и пећким планинама у позадини. Заиста, није тешко заљубити се у Метохију и читаво Косово. Какве природе, каквих крајолика, прелепе и плодне земље и непрегледних равница. Дивне ли Војводине и Тисе и Дунава, прелепе ли Дрине и Љубовије, мистичне и хомољима испресецане Источне Србије, наше живописне Шумадије – али нигде не нађох такве земље као што је Метохија. Можда се у нама и зачуо понеки зов од искона, и отуда што се велики број Косоваца приликом друге Сеобе под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом (1737 – 1739) настанио управо у нашим, шумадијским крајевима, па су и засеок отргли од заборава, наденувши му име своје дедовине – Косовац (покрај Кусатка). Таквих топонима, чак и назива села везаних за Косово,  налазимо широм Шумадије. Не каже се за џабе – крв није вода!

Тај исти осећај посведочише и остали путници овог нашег каравана – млади историчар, наш суграђанин, коме преци пређоше у Шумадију с Шакабентом. Добро упућен у прилике на Космету, неретко је преузимао улогу водича од Габријела, па нас упознавао са најмањим селима попут Србице, или Глоговца. Наравно, причао нам је и о разним анегдотама својих пређашњих одлазака на Космет, „клацкању“ од 12 сати пута аутобусом од Београда до Косова, па и непријатностима на административном прелазу због књига и осталих поклона које је носио са собом. Поред нас двојице, на овај пут се одлучише и брат и сестра из Новог Сада. Било је заиста чудно видети да двоје младих економиста, без изражених осећања да „Цркву љубе“ и „Литургије поју“, без косовскометохијских корена пожеле да пођу са нама. Јер, истини за вољу, на Космет у највећем проценту одлазе ходочасници, млади богослови, или ретки студенати Филозофског и уметничких факултета. Отуда њихова знатижеља, али и несумњив искрени патриотски дух, нама беше подстрек да их упутимо на неке од значајних фресака из Пећи, или Дечана, као и на остале појединости из богате косовскометохијске повести.

Снажан утисак на све нас оставио је манастир Будисавци, мала средњовековна црква и метох Пећке патријаршије окружен селима албанских католика. На улазу у сам манастир стајаше полицијски пункт. Од двојице полицајаца, помало на српском, помало на албаснком, успесмо да се споразуемо и легитимишемо. Нисмо прошли ни пар метара од пункта, наш домаћин и водич нас упути да је полицајац који је седео, и није устао да нас поздрави, бивши војник УЧК – а, који је некада могуће палио српске цркве, а данас их тобоже чува. И то је живот, како за Србе, тако и за Албанце. Две времешне и снагом слабашне монахиње бораве у овој светињи, помало заборављене од остатка света. Отуда и не чуди њихова радост да нас виде (као и наша с друге стране), па је причи било никад краја; о томе како је шпанска војска боравила у конацима манастира током рата, како су свештенослужитеље каменовала албанска деца, а неке је нажалост, попут чувеног оца Стефана, УЧК киднаповао и од тада им се губи сваки траг. Иначе, као што напоменух, манастир Будисавци се не налази на траси главних путева, помало је измештен, и има и оних са Косова који су или ретко или никада нису били у Будисавцима. А требало је. Према ктиторској композицији на јужном зиду унутрашњости, цркву је подигао Макарије Соколовић, брат Мехмеда Паше, обновитеља Пећке патријаршије. Насупот њој, на сверном зиду, налазе се сликане представе Св. Саве, Св. Арсенија, наследника Савиног архиепископског трона, те Св. Данила II, ктитора јужне, Богородичине цркве у Пећи и Св. Никодима, ктитора северне цркве посвећене Св. Димитрију, што све недвосмислено указује на вишевековне везе Будисаваца и Пећке патријаршије.

Крај првог дела…

пише Стеван Мартиновић

Према нацрту стратегије развоја културе Републике Србије од 2017-2027. године, планирана је изградња седам нових музеја. Порпилично чудна стратегија, имајући у виду стање „старих“ баштинских установа оваквог типа широм наше земље.

Ово је уједно и смисао текста који је 21. 07. освануо у „Политици“. И ништа ту не би било чудно да нисам пронашао извесне симетрије у томе да ме опет подстакне Политикин текст о отварању нових музеја, баш као што ме је претходни пут инспирисао текст у истом медију који је говорио о затварању (одређених) музеја („„Три у један“ за буђење културе и туризма“, Паланачке новине, 12. 10. 2016.). Заиста, ко би одолео прилици да се запита – да ли ја то погрешно читам – или у нешто вулгарнијем тону – ко је овде луд? Јер, или су ова два феномена неспојива, или нису? Истина је, заправо, негде (тамо) између.

Без потребе да се овај пут осврћем на болно питање физичког, али и можда важнијег кадровског стања наших музеја, било би нефер игнористи дугогодишње постојање конкурса Министарства културе и информисања који омогућава инвестициона одржавања, улагања у саме зграде, набавку опреме итд. Чак је и наш, паланачки музеј, користио, некада славно, некада не, благодети ових средстава. Истина, бројне афере везане за поменуте конкурсе, почев од тога да се према важећим законима средста уплаћују општинама или градовима, а не установама, што доводи до тога да у небројаним случајевима новац не заврши код корисника, преко нејасних критеријума за расподелу новца, на шта су указивала поједина ликовна удружења ствараоца, доводио је у питање сам конкурс и системско улагање у културу.

Оно што је свакако интересантије јесте парадоксалност стратегије улагања у нове музеје. Наиме, с једне стране се иде у корак савременим концептима који кажу да је 21. век век музеја. Криза саморазумевања читаве светске цивилизације временом је водила распрачавању великих (националних) идентитета, што је значило право разних етничких, сексуалних, верских, расних или социјално-угрожених мањина на „свој“ музеј. Идући у корак с временом, стратегија развоја културе Републике Србије од 2017-2027. године је предвидела оснивање Музеја Немањића, Музеја Дворског комплекса на Дедињу, Музеја телевизије, Музеја архитектуре, Музеја Фотографије, Музеја пловидбе, Музеја фантастике. С друге стране, статистички подаци који се могу пронаћи и у самој Стратегији говоре да се за средства за културу издваја тек 0,42 одсто укупног буџета Републике Србије. Поређења ради, земље у окружењу су далеко испред нас – Република Хрватска 0,78 одсто, преко 1 одсто у Црној Гори и занимљиво, 2,2 одсто у БЈР Македонији. Полако почиње да бива све јасније да је дихотомија унутар српске културе видљива не само на концептуалном плану, плану културне политике, већ и на реалним, статистичким основама. Држава која има огормних проблема унутар свог наслеђа (материјалног и нематеријалног), његове незаштићености, отимања, презентације и саображавања савременим потребама друштва, уједно најмање средстава издваја управо за културу.

Статистички прихватљивија реалност на локалу, где средства за културу могу да износе и до 7 одсто укупног буџета оснивача само замагљују чињеницу да се од укупних средстава преко 72 одсто исплаћује за плате заполених, око 23 одсто за материјалне трошкове, а тек до 4 одсто на финансирање програмских активности, које би требало да су мотор постојања и присутности установа културе у (локалној) заједници.

Уколико свему додамо забрану запошљавања унутар јавног сектора, десеткованост музеја и осталих установа културе драстично је повећана. Јер, осим недостатка средстава за најнеопходније програме и одржавања постојећег стања, број кадрова се незаустављиво смањује што доводи и до сужене и лимитиране кадровске политике која би требало да је жила куцавица постојања оваквих установа.

Шта је дакле, закључак (овог дела) Стратегије, осим њене безобзирне уопштености и констатовања реалности у недостатку нових идеја и храбрих и авангардних потеза? Пре свега, музеји заиста јесу и тек ће бити, насушна потреба секуларног друштва, као својеврсна места сећања и идентитетске оазе дезорјентисаних друштава и култура. Међутим, у Србији они сваким даном, минутом, секундом, сваким новим ребалансом или амандманом лагано умиру. Као што смо имали прилике да видимо, убедљиво најмања издвајања за културу у читавом региону, самим тим и у Европи, као и несавесно и неретко нејасно формирани конкурси где се новац широм земље расипа у буџете општина или градова, један су од показатеља овог стихијског процеса. Мањак средстава у буџетима локалних заједница, који процентуално најмање покрива програмске активности – својеврсни „ЕКГ“ установа културе – континуирано прати дефицит младих кадрова који би својом снагом и другачијим приступима помогли реформисању ових установа. И на крају, неповерење које влада у установе културе у читавом друштву, њихова немоћ да се активније укључе у стварање јасне културне политике, локалне или националне, као и неумитност чињенице да највећи национални музеји за млађе генерације готово и да не постоје, довољни су разлози да се једном заиста и деси то – да музеји најпре „умру“ ,како би се „родили“ нови.

У електронском издању „Политике“ на дан 5. 10. 2016. нашао се текст „Три музеја у један“ који потписује Бране Карталовић. Већ по самом наслову наслућује се сиже; наиме, град Крагујевац предложио је да своја три музеја – Народни музеј, Спомен музеј „21. октобар“ и Музеј оружја „Стара ливница“ стави под једну бирократску капу. На саму помисао о овом спајању у граду се развила општа дебата. Једни су, попут предлагача, иначе директора Народног музеја, сматрали да би се тиме „поспешио развој туризма у Крагујевцу и додатно нагласио идентитет града“, док су други, попут једног од кустоса Спомен музеја „21. октобар“  сматрали да се ради „о замени теза…и деградацији Спомен музеја“, као и да ће на тај начин доћи до „редукције читаве културне понуде“. У исто време, челници града Крагујевца наводе да су били вођени иностраним примерима, тачније градом Малмеом, „који је по величини сличан Крагујевцу“.

Има нечег чудног у томе да се следе примери западноевропских земљама, будући да постоји очигледна дисонантност у жељама и могућностима. Јер, уколико је широм Европе на делу феномен „музејски бум“, који значи отварање све више оваквих институција најразличитијег (најбизарнијег) садржаја – музеј кафе, чоколаде, секса, библије…, онда ситуацију у нашим градовима морамо објаснити непостојањем културне политике, као и последицама дугогодишње затворености Народног музеја у Београду и Музеја савремене уметности. Постоји још један феномен у свету који је пригодан да се овде помене. „Билбао ефекат“ је промовисан 1997, када је на рушевинама индустријски пропалог града у Шпанији саграђен музеј (Guggenheim) који је у потпуности променио историју, идентитет, имиџ и економију града, па се у колоквијалним разговорима међу музеолозима говори о Билбау пре и након музеја. Дакле, Европи  је позната пракса отварања музеја, никако затварања.

С друге стране, посленицима културе нашег града крагујевачки пример огледало је сопствене судбине. Као да и данас у ушима одзвањају различити предлози у последњих петнаестак година, који су ништа друго до производ бурне бирократске прошлости Народног музеја у Смедеревској Паланци. Подсећања ради, наш Музеј је седам година након самог онсивања (1973) удружен у Радну организацију „Центар за културу“. Само пет година касније (1978) мења свој статус у „Радна организација Центар за културу – ООУР Народни музеј“. Припајањем Радној организацији „Доња Јасеница“ (1985) Музеј коначно губи статус правног лица, да би на послетку био део Установе „Центар за културу“ (1994). На прелазу у 21. век Одлуком СО (2001) Народни музеј у Смедеревској Паланци је поново основан, закључно са данашњим даном.

Међутим, муке запослених у овој институцији тиме се нису завршиле. И након 2001. године било је више покушаја да се прибегне старој пракси спајања установа у једну, што је наишло на оштре осуде стручне и шире јавности. Своје апеле да се једном заувек заврши са правним експериментисањем установа и њиховог пословања упућивали су својевремено и људи из Паланке, али и остварени уметници, професори и историчари (уметности) из Београда. Био је то један од начина да се укаже на значај Народног музеја у Смедеревској Паланци, али и далекосежност погрешних и непромишљених одлука. Данас, више него икад, губљење правног статуса ма које установе је опасност по себи, имајући у виду судбину појединих (изгубљених) институција Смедеревске Паланке.

Као што видимо, крагујевачки пример није усамљен на културној сцени Србије. Он представља наставак једне дуготрајне и погубне политике по наше друштво која је своје чврсто упориште пронашла у судбини престоничких музеја. Кречење зграда, постављање сатова и спајање установа има за циљ само једно – да прекрије голотињу српске немарности за једину ствар која нас и може очувати – културу.

Стеван Мартиновић

У тренутку када град сигурно и полако досеже најдубље коте амбиса у који већ деценијама слободно пада, напоредо се постављају различита питања. За разлику од нас који ту исту судбину невољно делимо и склони смо пре да уперимо прст него да се искрено загледамо у себе, та питања понекад боље формулишу „странци“, људи који немају никаквих додирних тачака са Паланком и њеном околином. Јер, они ће уместо хипотеза које се непрестано провлаче кроз простор који испуњавамо, а то су оне – шта и како даље – ствари ословити другачије. И тако, уз јутарњу кафу са колегама из Музеја савремене уметности из Београда, говорили смо о недаћама наше установе па и читавог града, када је једна од колегиница поставила, чини се, судбоносно питање – како се све то десило? Заиста, има нечег чудног у томе да вам очи отворе они који не гледају истим очима, али је оштрина овог питања заболела одмах, те смо сви у просторији остали неми пар тренутака. Како је време пролазило бол је остајао исти и терао на дубљу анализу „вођења политике“ уз кафу. Јер, то питање је питање свих нас. На њега ће одговоре морати да да и генерација аутора ових редова и наши родитељи. Уколико се, пак, догоди оно што је можда само тренутно далеко – да рецимо поред Суда изгубимo и Гимназију, Музеј или управљање Водоводом – онда ћемо одговор на то питање – како се све ово десило – морати да дамо и својој деци.

Неретко без јасне идеје како и куда сутра и даље остајем очаран али и застрашен чињеницом да је много теже дати одговор на питање порекла појединог проблема од његовог решења. Или се та два сустичу у једном? Без икакве намере да улазим у дневнополитичке теме, траба рећи, истини за вољу, да се ово није десило јуче. Такође је поштено рећи да ово није урадио један човек, иако постоји пирамидална структура одговорности. Па, ако је тако, хајде да кажемо и ми то – како се све ово десило? Народ би рекао и – шта смо Богу згрешили? Зашто баш ми? Као да се једино код нас окреће глава док гладан тумара по канти за смеће, као да једино ми свога комшију или рођака који гласа за „оне“ називамо „њихов“. Као да једино наши родитељи дижу кредите за најновији телефон ђаку-прваку, као да се једино код нас долази на посао у 10, а одлази у 14 часова. И на крају, нисмо ми једини који су веровали и верују у месију који попут Божић-бате доноси вреће пуне пара и као у најлошијем америчком филму исте новчанице баца и дели напаћеном народу. Но, свака лоша продукција има своју публику, па тако и ова наша ванредна ситуација за коју нико није предвидео пожарне степенице има своје протагонисте, глумце, статисте и камермане. Једни су вукли конце, други глумили да им је стало, а трећи статирали убеђени у неумитност пропасти. И гле – лошег филма.

Бити јачи и већи од свих својих јада задатак је нимало лак. У том претрајавању и очекивању неког бољег сутра стално се треба враћати на питање из наслова како се не би поновило да ко ради ипак треба да се боји глади. Или ова стара народна важи без обзира на све?

Стеван Мартиновић

Сада већ култно остварење шпанског режисера Александра Аманабера The Others или Духови у нама је филм који говори о чудној породичној причи. Религиозна мајка живи у великој кући са послугом и својом децом која су алергична на светлост. Читава кућа је у мраку, а деца повремено осећају и чују присуство других. Одбацујући дечије страхове, мајка временом почиње да сумња да се нешто заиста чудно догађа у њеној кући.

Овакав сценарио као да се може пратити и на нашој медијској сцени. Попут разних духова, утвара и наказа прошлости или садашњости пред наше очи се свакоднавно појављују углавном једна иста лица. Вести и догађаји тендециозно се пласирају како би у целини деловали попут прозака или неког другог лека – опијата који има моћ да умири, узнемири, или скрене пажњу са битних тема. По потреби, ове методе се неретко комбинују у жутој штампи, која због ниске цене постаје све популарнија међу становништвом. У новинама које су све осим „независне“ и оне којима треба да верујемо систем извештавања заснива се на преплитању дефетизма, ширења страха, приземне менталне порнографије, нездравог промовисања стила живота, пљачки и афера. Тако ћемо у прелиставању (које је јако популарно на другом медију – телевизији) редом пратити најразличитије вести. Прве стране су по правилу резервисане за политичка препуцавања и афере уз баснословне цифре проневерених народних пара, станова и вила. У последње време пожељно је да се на страницама пред црну хронику провуче која малверзација или сексуално злостављање црквених поглавара или свештеника. Након свирепих породичних убистава и мафијашких сачекуша, прелази се на омиљену  дуплерицу која врви од звездица преко оних делова тела или сцена које (још увек) не смеју да се приказују. Након естрадних прича листањем се долази до страница које само наизглед делују нормално. Читаоцима се саветује здрав живот, препарати за мршављење, креме за подмлађивање или се појављују фотографије манекенки које три недеље након порођаја изгледају савршено. Ту је и „култура“ која се не разликује пуно од естрадне дуплерице, да би се новине завршиле страницама за мушки део популације – али опет – проневерним парама два највећа спортска друштва и њихових фунционера, хулиганима и намештеним утакмицама. Изгледа као и више него довољна доза дневних „информација“.

Након прочитаних новина уз јутарњу кафу човек у Србији има две опције – да дигне руку на себе или да престане да верује. Јер, толика количина негативних вести, порнографског садржаја и, не треба то заборавити, фрустрација која се код људи несвесно појављује јер нису мршави и затегнути, не путују на егзотичне дестинације и нису богати и срећни, у истима ствара осећај безнађа, маловерја и беса. Некада религиозни човек који је веровао у идеале и бољи живот полако почиње да живи у свету који је у тоталном мраку, свестан да заиста постоји присуство других – баш као и у филму. Ти други, били они из новина или иза завесе велике позорнице, стварају атмосферу у којој човек почиње да сумња – у себе, своје способности и могућност да нешто промени – баш као и у филму. Он је све више алергичан на светлост, на лепу реч или коју родољубиву причу, јер, тобоже, те ствару су данас анахроне, патетичне и срамотне. Па ипак, човек верује да њега то не дотиче и да је снажан да се уједно упусти у конзумирање поменутих садржаја, а да притом остане на линији здравог разума. Није ни свестан да су већ увелико медији (духови) у њему (нама) – баш као и у филму.

Стеван МАРТИНОВИЋ

–Музеји европских престоница вишеструко су значајни на полу идентитета једног народа, али и као институције чији годишњи приходи премашују и стотине милионе евра. Наши музеји, на жалост, спавају дубоким сном из којег никако да се пробуде

У Србији се често расправља о музејима и њиховој активности. Једни их виде као неопходне институције културе, док их поједини, као што је и држава између осталог, посматрају и као „буџетске рупе“, где новац одлази без повратка. Да није тако, показују нам готово све земље Европе које већ деценијама у назад праве велике помаке у овој својеврсној туристичкој индустрији. Иако је потпуно бесмислено аргументовати битисање ових институција културе, можда није на одмет указати и на друге сегменте ове полемике, те самим тим и предности успешног рада бројних музеја.

У светлу нових глобално-економских превирања и клацкања између Запада и Истока, Азије и Америке и бројних тржишта, појављују се помало потцењујућа али не тако нереална виђења појединих аналитичара да Европа, задужена и нејака, полако постаје један велики Музеј. Не улазећи у исправност ових тврдњи, треба приметити да чак и да је тако, она то користи као своју велику предност.

Бројне престонице Европе у својим туристичким понудама као најинтересантније локације истичу управо своје музеје, веће или мање. Понекад је за њих препорука непотребна, имајући у виду популарност којом њихова имена одјекују (Лувр, Ван Гогов музеј у Амстердаму…), а некада је најмоћније „оружје“ данашњице – маркетинг, довољно да се испред неког музеја створе редови који трају данима. Те слике заиста знају да оставе без даха. Било да је сунце или киша, ветар или снег, људи ће неуморно чекати у реду, спремни да за то задовољство плате карту која је не мања од десет евра. Подаци кажу да кроз Топкапи сарај у Истанбулу прође и по неколико десетина хиљада људи у једном дану. Приходи се наравно, увећавају унутар музеја где се купују сувенири, електронски водичи, руча се у ресторанима итд…

Изложба византијске уметности одржана у Лондону 2004. године зарадила је преко четири милиона евра само на продаји каталога са поменутог догађаја. Разуме се, на аеродрому су се делили рекламни материјали изложбе, а град је био облепљен билбордима и рекламама о овом несвакидашњем догађају. Било је незамисливо да се у том тренутку налазите у Лондону а да притом не знате за изложбу византијске уметности. Након што је затворена у Лондону, она је, уз велику новчану накнаду, отпутовала у Метрополитен у Њујорк, и даље. Готово истоветна ситуација је и у Риму, Амстердаму, Бечу, Берлину… Градске и државне касе остварују велике приходе управо захваљујући овим институцијама.

Ово су само неки од бројних примера који илуструју и духовну и практичну улогу музеја. Речју, промовишући своју културу и традицију, они зарађују милионске цифре и представљају један од главних прихода града у коме се налазе. За то време ми не чинимо ни једно, ни друго. И док Мадрид и Париз приходују десетине и стотине милиона евра од улазница и продатих сувенира, наши музеји муче муку са зараслом травом на новобеоградској страни кеја или скелама у центру града. Док Амстрдам и Берлин промовишу своју културу, традицију, свој идентитет, дотле музеји у Београду воде спорове са разним фирмама, туже се и чекају пресуде.

Закључак нас води на сам почетак. Шта су музеји? Институције културе од изузетног значаја за један град, државу, друштво. Њихова нематеријална вредност немерљива је новцем, али је наплатива. У нашем друштву оваква свест не постоји и како год да је, резултати су погубни, иако формално сви наши музеји раде!? Сваким даном смо све сиромашнији за насладу уметности и богате српске традиције и културе, као и за милионe евра, колико год то звучало апестрактно.

-Читаво српско средњовековно сликарство особено је до те мере да су поједини научници говорили о „стилу Немањића“, као временској и стилској одредници. У Италији ће вам рећи за Ђота или ће се похвалити Микеланђеловом Сикстинском капелом. У Србији ће на жалост многи остати без одговора.

У тексту објављеном у прошлом броју говорили смо о средњовековној архитектури и њеној европској ноти. Рекли смо да је она знала да буде еклектична, склона сублимацији бројних утицаја на једном примеру, али и да је била особена, аутентична. Када је реч о српском сликарству поменутог периода оно је пре знало да одише оригиналношћу него било која друга уметност. На пиједесталу европске и светске баштине 13. века готово усамљено стоји сликарство задужбине краља Уроша I, манастира Сопоћани.

Иако бројни прегледи средњовековне уметности говоре о декаденцији византијског сликарства након 1204. године (заузимање Цариграда од стране Латина – Латинско царство), примери говоре супротно, уистину у областима које слове као византијске провинције. Краљевина Србија, у то време у економској експанзији захваљујући развијеном рударству, била је богата и слободна земља. То су два веома важна податка за све оне надарене уметнике који у том периоду губе посао у Латинском царству. Они долазе у Србију и осликавају, између осталог, и манастир Сопоћане.

Сликарство на зидовима ове цркве одише класицизмом, стилским синонимом за античку уметност. На Западу и Истоку идеали лепоте грчке и римске уметности били су веома цењени. Много је ренесанса у средњем веку које су за циљ имале обнављање уметности класичних форми. Професор Светозар Радојчић, један од доајена историчара средњовековне уметности, за сопоћанске фреске каже следеће: „Лепи, озбиљни, атлетски развијени народ сопоћанских фресака живи својим животом  неких одабраних становника хришћанског Олимпа“. Он античко у сопоћанском сликарству препознаје на многим местима па је тако склон да закључи како „све то издалека подсећа на коректну уметност римских рељефа“. Онда када се та уметност надогради, када добије хришћанску конотацију, она постаје ремек-дело, што сликарство Сопоћана свакако јесте. Стога се и композиција на западу цркве, Богородичино Успење, сматра за „најграндиозније дело сликарства уопште“.

Није наодмет узети у обзир чињеницу да се о сликарству Сопоћана, у суперлативима и на овај начин, говори након више од седам векова. Тешко је и замислити како је оно изгледало уз сво злато које је чинило позадину сцена, уз украсе, орнаменте и детаље. Све то збрисао је зуб времена или, када су ови простори у питању, мач и рука непријатеља.

Читаво српско средњовековно сликарство особено је до те мере да су поједини научници говорили о „стилу Немањића“, као временској и стилској одредници. У Италији ће вам рећи за Ђота или ће се похвалити Микеланђеловом Сикстинском капелом. У Србији ће на жалост многи остати без одговора, који је само наговештен у овом тексту. Он је и даље тамо где је и био – недалеко од извора реке Рашке, у самом срцу некадашње краљевине, у манастиру Сопоћани!

Стеван Мартиновић

Сл. 1 – Манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша I. Црква је саграђена између 1243. и 1265. године, а осликана у периоду од 1263. до 1268. године. 

Сл. 2 – Композиција „Рођење Христово“

Сл. 3 – Композиција „Рођење Христово“, детаљ („Поклоњење мудраца“)

Сл. 4 – Композиција „Успење Богородице“

Сл. 5 – Композиција „Смрт Ане Дандоло“ (жене краља Уроша)

У време када су под сумњом многа деловања српске историје и културе потребно је подсетити се бројних прегнућа наших предака, који су заувек учврстили позицију Србије и њен идентитет. То је данас важно имати на уму, не само као историјску чињеницу, него и као одређујућу константу наше припадности једној цивилизацији – територијално, духовно и културно. И то не зато што је данас пожељно бити Европљанин, већ зато што је то интегрални део наше културе и идентитета.

Као феномен који интензивно конкурише многим ондашњим европским вредностима, српска култура средњег века посебно је занимљива. Њене главне карактеристике, као што су до једног тренутка еклектичност, а потом и особеност на свим нивоима, препознате су као европске, космополитске. Печат оваквим чињеницама је уврштење бројних споменика културе у оквире светске баштине које су посебно чуване и заштићене под окриљем UNESCO -а.

Српска држава средњег века се, баш као и данас, налазила на раскршћу двеју цивилизација – Западне и Источне. Није ми жеља да овде распредам о свим недаћама које су оваквим положајем задесиле Србију. Осврнуо бих се на она достигнућа средњовековне културе која су била пандан западним или источним центрима моћи, духовности и градитељске вештине. Желео бих да кажем нешто више о архитектури тога времена, која је претрајала до данас и за коју се веже име манастир. Иако су то места у којима монаси служе Богу, и за која се вежу многа чуда, они су такође били и модерни храмови ондашњице, пред којим је требало задрхтати или заплакати, што од лепоте, што од грандиозности.

Познато је да се српска држава прешла дуг пут од своје наизглед католичке до потпуне православне верске орјентације. На том путу стоје и манастири, помало романички, помало готски и, наравно, византијски. Српски владари, почев од Немање, често су доводили градитеље из Приморја, јужне Италије или Француске. Знања која су доносили и записали у камену покрај, рецимо реке Студенице, временом су досегла висине студеничке куполе или њене припрате. Најфинији мермер којим је обложена Немањина задужбина, као и сав украс фасада, ову задужбину стављају у ред оних ремек-дела јужне или централних области Апенинског полуострва (сл. 1). Мишљења појединих истраживача архитектуре иду до те мере да је Студеница направила искорак у односу на поменуте европске примере управо због сложености подручја на којем настаје, због сусретања Истока и Запада.

Оно што су у Француској и Енглеској Сен Шапел или Вестминестарска опатија за Србију је Жича, средиште архиепископије саображено западноевропској филозофији градње и украса на темељима византијске основе. Шта тек рећи за романичку базилику у Сопоћанима, или Градац Јелене Анжујске, који је ван сваке сумње настао по узору на Студеницу, примерен знањима и вештинама градитеља из родне Јеленине Француске.

Период владавине краља Милутина у нашој историји препознат је као време када се Србија истински окреће Византији. Ово се односи и на архитектуру. Међутим, не можемо да не поменемо Бањску, краљеву задужбину која својом фасадом разних боја неодољиво подсећа на бројне катедрале Тоскане (сл. 2). Или Дечане, о којима француски бард средњовековне архитектуре, Габриел Мије,  говори са посебном сетом, као да се налази испред каквог храма у Нормандији или Верони (сл. 3).

Скупина споменика позната под именом Моравска школа, настала крајем 14. па све до краја 15. века, у историографији се описује као школа која је у многоме надгадила Византију, остављајући за собом питања на која многи за сада немају одговоре. Лазарица, Раваница, Љубостиња или Каленић здања су која стоје потпуно усамљена унутар томова средњовековне сакралне архитектуре.

Жеља ми је била да укажем на вредности наших манастира на разини европских ремек-дела. То не значи да су ови споменици исти, копирани и пресликавани. Аналогије треба тражити у техникама зидања, формама, детаљима и плановима. Филозофија источне, православне цркве условила је ограничене димензије њених храмова, за разлику од западних катедрала, високих и „китњастих“. Али, и онда, као и данас, лепота и вредности не мере се дужином или висином. Архитектура средњовековне Србије, баш као и сликарство, у себи носи мисао свога времена, рекли бисмо изнутра византијску, а споља латинску.

Неки од горе наведених манастира, који се налазе под заштитом UNESCO – а, заслужили су то право управо и због своје европске константе. Они су веома битне тачке на развојном путу европске црквене архитектуре. Особености, или спој различитих утицаја, учиниле су ова здања можда не најбитнијим, али свакако важним носиоцима европског идентитета када је градитељство у питању. Оно што је логично и занимљиво је да се српска култура европских вредности и начела не зауставља само на архитектури. Она је изражена и у другим видовима уметности, у различитим периодима европске и српске историје.

У тренуцима кризе националног идентитета, чије јасније обрасце добијамо након завршетка Другог светског рата, а особито у последњих двадесет година, култура постаје сувишни чинилац. Чини се да овакав развој ситуације одговара историјском ритму који култури даје позитивне импулсе тек на местима националног буђења и учвршћивања. Јер, националне државе настале након револуција свој идентитет не проналазе ни у биолошким ни у социјалним, већ у културним релацијама. „Поседовање културе“ значило је својеврсно самопрепознавање и могућност „права народа на самоорганизовање“. Формирањем великог броја држава на позорници светских нација појављује се читав низ јасно дефинисаних култура које своје различитости и особености испољавају на разне начине, превасходно кроз институције културе.

Чак је и „мека моћ“, о којој у својим књигама нашироко распреда Џозеф Нај, у посебном односу са културолошким „предностима“ или пропагандном доминацијом различитих нација, компанија или појединаца. Тако су, лидери либералног, западног света, у време Хладног рата видели културу као моћно оружје у постизању културне а онда и сваке друге доминације, укључући у поменути процес агенцију ЦИА (Central Intelegance Agency – CIA) и један од највећих музеја ондашњег и данашњег света – Музеј модерне уметности (Museum of Modern Art – MoMA). Они су музеј и културу видели као „оружје националне одбране“, а сам Рокфелер, иначе власник горепоменуте институције, искрено је изјавио: „I learned my politics at the Museum of Modern Art.“ (Научио сам се политици у Музеју модерне уметности).

Реална моћ, као и производи њене политике, такође види културу као доминантну тачку у међусобним релацијама, трвењима или сукобима. У осврту на рат Србије и Аустроугарске, Ситон-Вотсон, истакнути представник британске владе, сматрао је победу српске политике као пораз западне цивилизације (културе). Тони Блер је, рецимо, бомбардовање Србије видео као „битку цивилизације и варварства“, имајући на уму јасне, по њему, културолошке разлике зараћених страна.

У овим сажетим, али веома важним примерима препознаје се смисао и улога културе као стратешког питања за једну нацију, друштво. Међутим, пракса у Србији показује супротно чињенично стање. Институције културе, дубоко корумпиране и осиромашене, не проналазе начина да се укључе у процес који означава спасавање друштва као горућег проблема данашњице. Њихова инвалидност додатно паралише друштво, које осим развијеног културног живота, губи право и на ауторитете.

Поставља се питање ко сноси одговорност у оваквим приликама? Да ли је то држава, институција или појединац? Уколико се доследно будемо водили примерима с почетка овог текста, онда би закључак био да држава може да „употреби“ културу ради остваривања и јачања националне и идентитетске компоненте у друштву, те и „имиџа“ у региону или свету. Њен задатак је да препозна потенцијале саме културе, њене домашаје и на крају резултате. То би, с друге стране значило да се посегне за јасном културном политиком која би, у домену саме културе, направила искорак у односу на досадашње примарне и стратешке циљеве као што су „одвајање  од естраде“ или „решавање проблема у култури“. Док овакве ствари не почну да се подразумевају, потребно је не одрицати се културе разним подразумевајућим акцијама (стабилност у региону, „демократија“,…) уколико оне нису у складу са државном културном политиком.

Како институције представљају продужену руку државне политике, њихово деловање је ограничено и унапред усмерено. Зато је улога појединца, интелектуалца или интелигенције у ширем смислу веома важна. Посао интелектуалца је предвиђен његовом струком и способностима, али је његова морална дужност и обавеза да у ванредној ситуацији, у којој се наше друштво сигурно налази, „додатним активностима“ укаже на проблеме и могућа решења. У супротном, демократско право сваког грађанина, а посебно интелектуалца остаје неискоришћено, те смо у ситуацији свеопштег медијског, критичког, уметничког, културног и сваког другог мрака. Методама присиле и застршивања, као и, с друге стране, друштвеним бенефицијама и наградама на разним нивоима, интелектуалци или постају својевољно невидљиви, или прелазе на другу страну „реалности“. Њихов допринос друштву мери се идолошким инструментима – ко није с нама, против нас је!

У овом кругу аболираних од одговорности кривица ће увек и изнова бити на страни другог, било да је то послодавац, министар, премијер или страни чинилац. Иако је ово тачно и у пракси потврдиво, чини се да обавештен, образован и самосвестан појединац сноси велику одговорност. Јер, његово знање чини га неупоредиво одговорнијим од оних који се сматрају необразованим и науким.

Тек када нам „све“ буде култура, па макар и као полазиште, а све до коначне културне политике која је у хармонији са националним тежњама, можемо очекивати спори, али опоравак на правом путу. Онда се некадашњи премијер земље, гостујући на црногорској телевизији, неће одрицати Андрића и Његоша, било да је разлог његова неприпремљеност, незнање или немарност. Када нам „све“ постане култура садашњи председник државе ће на крађу симбола, која се одиграла на церемонији уласка Хрватске у Европску унију, реаговати сходно аргументима, а не инфантилним доскочицама да ћемо и ми то исто урадити када једном уђемо у ЕУ. Када нам „све“ постане култура водеће институције ове земље, као што је САНУ, износиће јасне ставове по питању круцијалних државних проблема, не преносећи одговорност на поједине истакнуте историчаре. Када нам „све“ постане култура, естрада и култура ће се саме раздвојити, уколико би „забава“ у овом облику заиста и постојала. Када нам „све“ постане култура можемо рачунати на смањени јаз између невидљивих интелектуалаца и водећих медиокритета. Но, да би заиста говорили о другачијем културном моделу и преображају културе из „ништа“ у „све“ потребно је много. Потребне су нам нове генерације васпитане на темељима универзалних европских вредности, националних интереса и породичној традицији.

(Текст је првобитно објављен на порталу Српског академског круга www.akademskikrug.rs)

На самом почетку желео бих да истакнем да овај напис износим као лични став и сопствени доживљај.

Он се, наиме, тиче дочека наших младих фудбалера који им је уприличен испред зграде Скупштине града, у Београду. Оно што је на први поглед било јасно, јесте да је оборен рекорд по броју људи на дочеку, што наши млади шампиони свакако и заслужују. Сјатило се неколико десетина хиљада људи да, након бурних јутара и зебњи у продужецима, прослави титулу светског првака.

Титулу најбољих!

Међутим, оно што је мени посебно привукло пажњу било је нешто сасвим друго. Мене је „најежио“ однос младих према својој земљи и традицији. Најпре су изабраници селектора Пауновића певали о Косову, изговарајући речи читаве песме напамет (Ој Косово, Косово, земљо моја вољена…), да би потом замолили све присутне да се заједно помоле уз „Оче наш“. Заиста, несвакидашњи гест који тера на размишљање. Да ли је могуће да нас људи који нису напунили ни двадесет година уче како се воли своја земља? Прво су за њу „гинули“ на Новом Зеланду, а онда су се за њу „молили“ у Београду. И у једном и у другом случају, љубав је оно што је њих мотивисало. Јер, као што је и рекао селектор, загрли брата до себе! У тренутку свеопштег хаоса и еуфорије они су указали на смиреност, заједништво и веру.

Не желећи да умањим њихов успех и подвиг, бићу слободан да кажем да првенства дођу и прођу. Одликовања такође. Вечна је једино истина, за коју се боримо и којој тежимо. А Косовска мисао и Косовски завет је, према мом осећању ствари, стожерни моменат српске културе. Фудбалери су нам указали на то и како да се боримо: „да буде воља твоја и на земљи као и на небу…“. Јер, да би била „Грачаница сва у сјају“, морамо да „опраштамо дужницима својим“. Све то наравно, треба да чинимо као један народ, јединствен и сложан. И зато, гледајући овај дочек, било ми је јасно где је будућност наше земље. Она је у надолазећим генерацијама које ће без комплекса успети да испољавају своју љубав према домовини. Она је у заједништву нашег народа. Будућност наше земље је у молитвеном односу према Богу и људима.

На крају ћу рећи и ово: када сам видео транспарент са натписом „има наде“, помислио сам на фудбал; већ после неких петнаестак минута помислио сам на нешто друго.

Стеван Мартиновић

Пратећи формулу модерног света – јесам, оно што имам, поставља се питање ко смо ми? Ако немамо Косово и Метохију, Стефана Немању, Милоша Обилића, па све до Његоша или Тесле и Андрића, ко смо онда ми?

Назив књиге Ерика Фрома који је послужио и за наслов овог текста представља суштинско питање човекове егзистенције. Изабрати један од два понуђена путе не искључује онај други, али свакако да управља пут живота једног човека, па и читаве нације. Да ли је Србији и њеним будућим генерацијама потребна оваква филозофско-емпиријска расправа? Да ли је овакво опредељење пут ка избављењу једног народа? Имати или бити? Наравно, данас ћемо чути многе савете како је боље прво имати, па онда и бити. На том путу се налази и наша спољна политика, уједно наш однос према окупираном Косову и Метохији, па све до наших приватних живота и свакодневних проблема. Чему то води? Да би имао, мораш најпре не бити, односно одрећи се себе, а касније, када се човек домогне циља треба се сетити да буде.

Питање Ерика Фрома универзална је мисао која своје корене превасходно проналази у источним цивилизацијама и религијама. Почев од Светог писма сви будући мистици и филозофи, како хришћанске тако и других религија, видели су ово питање као камен темељац постојањa човека и избављења његове душе. Међутим, човек, кога свакодневно изједа зараза неолибералног друштва, потрошачког, себичног и опортунистичког, идеју бивствовања види као утопију. Он је васпитан да уколико „нема ништа, није ништа“. Стога појам бити доживљава као поучну причу коју није могуће остварити у пракси. Но, оно што није оствариво у пракси (у овом тренутку), не значи да није исправно. Још је Карл Маркс говорио да „што мање јеси, то мање испољаваш свој живот – што више имаш, то је твој живот отуђенији.“ Овога смо сви свесни, јер је отуђеност постала последица трагања за имањем, иако је оно заувек недостижно. Он даље предлаже да „будемо много, а не да имамо много“. Велики европски писац Петер Хандке каже да се гади на помисао да „има“ нешто, да га на исту помисао „спопада осећај непријатности, чак самртне језе – из које ме спасава, међутим, празна наредна удолина: само да је видим, само да је гледам не желећи да је поседујем“. Једна од највећих личности наше новије историје, патријарх Павле говорио је, у духу пређашњих ставова, да будемо људи. И то не само људи као општа категорија, него људи, односно човек, који се „богати у Бога“ а не онај који „себи тече благо“, како каже јеванђелска порука (Лк, 12, 16 – 21).

Скуп појединаца чини један народ или друштво, које такође као заједница има своје право на одлуку имати или бити? Она има право на тежи или лакши пут: кроз иглене уши или широк и проходан правац? Сведоци смо свакодневне мантре да треба најпре „стати на своје ноге“, ојачати економски, стећи повољну позицију у свету, па тек онда сетити се Косова и Метохије, Републике Српксе, својих великана, Срба у Хрватској, Црној Гори…Да ли се, на путу ка Европској унији, рачуна и ко заправо улази у поменуту заједницу? Како се зове тај народ, и које вредности он баштини? Јер, пратећи формулу модерног света – јесам, оно што имам, поставља се питање ко смо ми? Ако немамо Косово и Метохију, Стефана Немању, Милоша Обилића, па све до Његоша или Тесле и Андрића, ко смо онда ми? Јесмо ли само нови регистарски број ЕУ – е, како је својевремено описивао Матија Бећковић? Па чак и када је „нова реалност“ аргумент оних који нас толико желе у својој заједници, не треба одустати од питања – имати или бити. Чак и када се све чини бесмисленим и унапред познатим, треба себе преиспитивати и тражити одговор. Овако се у свом интервју две године пред смрт изразио и академик Михаило Ђурић: „Ако је све већ одавно и одређено и одлучено, тако да се данас само нужно довршава оно што је једном кренуло непобитним правцем, може ли се уопште чинити нешто друго него скрушено повијати глава пред неумитним и оплакивати пропуштено? Једини достојан одговор на то претешко питање гласи: наравно да је могућно, ако не и преко потребно, чинити нешто томе супротно. Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичког српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења.“

Бити (Србин) данас није лако. Не мислим само материјално, као одраз свеопштег сиромаштва. Тако је и када се о нама говори у УН, тако је у Бриселу, тако је и многим људима у расејању, било да тамо живе или путују. Шта нам је чинити? Да ли имати или бити? Да ли рећи –  ја јесам или ја имам? Јер, оно што имам могу и да изгубим, али оно што јесам остаје заувек!

Стеван Мартиновић, директор Народног музеја у Смедеревској Паланци

(Текст првобитно објављен на сајту Српског академског круга www.akademskikrug.rs)