Kultura: „oružje“, politika ili nešto sasvim prvo?

U trenucima krize nacionalnog identiteta, čije jasnije obrasce dobijamo nakon završetka Drugog svetskog rata, a osobito u poslednjih dvadeset godina, kultura postaje suvišni činilac. Čini se da ovakav razvoj situacije odgovara istorijskom ritmu koji kulturi daje pozitivne impulse tek na mestima nacionalnog buđenja i učvršćivanja. Jer, nacionalne države nastale nakon revolucija svoj identitet ne pronalaze ni u biološkim ni u socijalnim, već u kulturnim relacijama. „Posedovanje kulture“ značilo je svojevrsno samoprepoznavanje i mogućnost „prava naroda na samoorganizovanje“. Formiranjem velikog broja država na pozornici svetskih nacija pojavljuje se čitav niz jasno definisanih kultura koje svoje različitosti i osobenosti ispoljavaju na razne načine, prevashodno kroz institucije kulture.

Čak je i „meka moć“, o kojoj u svojim knjigama naširoko raspreda Džozef Naj, u posebnom odnosu sa kulturološkim „prednostima“ ili propagandnom dominacijom različitih nacija, kompanija ili pojedinaca. Tako su, lideri liberalnog, zapadnog sveta, u vreme Hladnog rata videli kulturu kao moćno oružje u postizanju kulturne a onda i svake druge dominacije, uključući u pomenuti proces agenciju CIA (Central Intelegance Agency – CIA) i jedan od najvećih muzeja ondašnjeg i današnjeg sveta – Muzej moderne umetnosti (Museum of Modern Art – MoMA). Oni su muzej i kulturu videli kao „oružje nacionalne odbrane“, a sam Rokfeler, inače vlasnik gorepomenute institucije, iskreno je izjavio: „I learned my politics at the Museum of Modern Art.“ (Naučio sam se politici u Muzeju moderne umetnosti).

Realna moć, kao i proizvodi njene politike, takođe vidi kulturu kao dominantnu tačku u međusobnim relacijama, trvenjima ili sukobima. U osvrtu na rat Srbije i Austrougarske, Siton-Votson, istaknuti predstavnik britanske vlade, smatrao je pobedu srpske politike kao poraz zapadne civilizacije (kulture). Toni Bler je, recimo, bombardovanje Srbije video kao „bitku civilizacije i varvarstva“, imajući na umu jasne, po njemu, kulturološke razlike zaraćenih strana.

U ovim sažetim, ali veoma važnim primerima prepoznaje se smisao i uloga kulture kao strateškog pitanja za jednu naciju, društvo. Međutim, praksa u Srbiji pokazuje suprotno činjenično stanje. Institucije kulture, duboko korumpirane i osiromašene, ne pronalaze načina da se uključe u proces koji označava spasavanje društva kao gorućeg problema današnjice. Njihova invalidnost dodatno parališe društvo, koje osim razvijenog kulturnog života, gubi pravo i na autoritete.

Postavlja se pitanje ko snosi odgovornost u ovakvim prilikama? Da li je to država, institucija ili pojedinac? Ukoliko se dosledno budemo vodili primerima s početka ovog teksta, onda bi zaključak bio da država može da „upotrebi“ kulturu radi ostvarivanja i jačanja nacionalne i identitetske komponente u društvu, te i „imidža“ u regionu ili svetu. Njen zadatak je da prepozna potencijale same kulture, njene domašaje i na kraju rezultate. To bi, s druge strane značilo da se posegne za jasnom kulturnom politikom koja bi, u domenu same kulture, napravila iskorak u odnosu na dosadašnje primarne i strateške ciljeve kao što su „odvajanje  od estrade“ ili „rešavanje problema u kulturi“. Dok ovakve stvari ne počnu da se podrazumevaju, potrebno je ne odricati se kulture raznim podrazumevajućim akcijama (stabilnost u regionu, „demokratija“,…) ukoliko one nisu u skladu sa državnom kulturnom politikom.

Kako institucije predstavljaju produženu ruku državne politike, njihovo delovanje je ograničeno i unapred usmereno. Zato je uloga pojedinca, intelektualca ili inteligencije u širem smislu veoma važna. Posao intelektualca je predviđen njegovom strukom i sposobnostima, ali je njegova moralna dužnost i obaveza da u vanrednoj situaciji, u kojoj se naše društvo sigurno nalazi, „dodatnim aktivnostima“ ukaže na probleme i moguća rešenja. U suprotnom, demokratsko pravo svakog građanina, a posebno intelektualca ostaje neiskorišćeno, te smo u situaciji sveopšteg medijskog, kritičkog, umetničkog, kulturnog i svakog drugog mraka. Metodama prisile i zastršivanja, kao i, s druge strane, društvenim beneficijama i nagradama na raznim nivoima, intelektualci ili postaju svojevoljno nevidljivi, ili prelaze na drugu stranu „realnosti“. Njihov doprinos društvu meri se idološkim instrumentima – ko nije s nama, protiv nas je!

U ovom krugu aboliranih od odgovornosti krivica će uvek i iznova biti na strani drugog, bilo da je to poslodavac, ministar, premijer ili strani činilac. Iako je ovo tačno i u praksi potvrdivo, čini se da obavešten, obrazovan i samosvestan pojedinac snosi veliku odgovornost. Jer, njegovo znanje čini ga neuporedivo odgovornijim od onih koji se smatraju neobrazovanim i naukim.

Tek kada nam „sve“ bude kultura, pa makar i kao polazište, a sve do konačne kulturne politike koja je u harmoniji sa nacionalnim težnjama, možemo očekivati spori, ali oporavak na pravom putu. Onda se nekadašnji premijer zemlje, gostujući na crnogorskoj televiziji, neće odricati Andrića i Njegoša, bilo da je razlog njegova nepripremljenost, neznanje ili nemarnost. Kada nam „sve“ postane kultura sadašnji predsednik države će na krađu simbola, koja se odigrala na ceremoniji ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, reagovati shodno argumentima, a ne infantilnim doskočicama da ćemo i mi to isto uraditi kada jednom uđemo u EU. Kada nam „sve“ postane kultura vodeće institucije ove zemlje, kao što je SANU, iznosiće jasne stavove po pitanju krucijalnih državnih problema, ne prenoseći odgovornost na pojedine istaknute istoričare. Kada nam „sve“ postane kultura, estrada i kultura će se same razdvojiti, ukoliko bi „zabava“ u ovom obliku zaista i postojala. Kada nam „sve“ postane kultura možemo računati na smanjeni jaz između nevidljivih intelektualaca i vodećih mediokriteta. No, da bi zaista govorili o drugačijem kulturnom modelu i preobražaju kulture iz „ništa“ u „sve“ potrebno je mnogo. Potrebne su nam nove generacije vaspitane na temeljima univerzalnih evropskih vrednosti, nacionalnih interesa i porodičnoj tradiciji.

(Tekst je prvobitno objavljen na portalu Srpskog akademskog kruga www.akademskikrug.rs)