Kralj Ibi ponovo među Srbima
Svako od nas ima svoju granicu samilosti. Na primer, i najveći pobornici univerzalnog (prirodnog) prava svih živih stvorenja na ispoljavanje osobenosti svoje vrste dolaze u iskušenje, kada ih iz popodnevnog dremeža uporno budi dosadna muva „zunzara“. Slično i kada je reč o društveno-političkom horizontu. Autor ovih redova bio bi u ozbiljnom iskušenju da, u hipotetičkoj ulozi tužioca, Aleksandra Vulina ne posmatra na isti način kao, recimo, nekog narcisoidnog i ciničnog plaćenog egzekutora.
Paralele se, prema našem viđenju stvari, same nameću. Najpre, i Vulin, doduše u znatno „prefinjenijem“, ali upravo zato i perfidnijem maniru, ispunjava tuđe naloge. Autor ovih redova misli da Vulin promiviše direktne nasrtaje na život i zdravlje ljudi, a da pritom, baš kao ni pomenuti egzekutori tokom suđenja, ni jednom grimasom ne pokazuje saosećanje. Možda smo preterali, ali evo na osnovu čega gradimo svoje uverenje:
Ovih dana, piše u subotnjoj „Politici“, aktuelni ministar za rad i zapošljavanje ustanovio je da za rad sposobni primaoci socijalne pomoći treba da rade, jer se tako, na izvestan način, revanširaju državi za brigu koju o njima vodi. Znači li to da će ljudi, zbog bednih nekoliko hiljada dinara mesečne pomoći, imati radnu obavezu? Ako smo pravilno razumeli, ti ljudi će obavljati verovatno teške fizičke poslove, za platu mnogo manju od „minimalca“? Uz to, treba da budu zahvalni državi što im je pružila priliku da uopšte prime neki dinar (iako taj novac nije dovoljan ni za najskrominu ishranu tokom meseca)? Izgleda da je ministru odnekud poznata ona „sentenca“ – arbeit macht frei; treba raditi, nezavisno od toga da li zarađenim novcem možete da se naprosto održite u životu.
Nadalje, u istom tekstu stoji da je u izgledu smanjenje prosečnog vremena primanja socijalne pomoći, koje sada iznosi 48 meseci. Ta mera, verovatno, treba da podstakne one koju su na «državnim jaslama», da što pre pronaću posao. Pritom, slučajno ili namerno, ovde se „zaboravlja“ da su primaoci socijalne pomoći upravo oni ljudi koji ne mogu da nađu posao, koje poslodavci, zbog starosne dobi, zdravstvenog hendikepa, ređe zbog neodgovarajuće stručne spreme – jednostavne ne žele da prime u svoja preduzeća. Da li se ovim izjavama ministra, koji treba da brine o „socijali“, poručuje da ljudi koji nisu u stanju da se sami snađu, u okvirima koje postavi država, treba da osloobode društvo nepotrebnog opterećenja? Da li su oni kojima uporno ne polazi za rukom da se zaposle, ili da žive od svoje plate, nesposobni i nepotrebni, paraziti društvene zajednice, čiju beskorisnost može da otkupi samo spremnost da budu podvrgnuti eutanaziji? Treba li da, poput onog samohranog oca dvoje dece koji je pre nekoliko dana skočio sa osmog sprata zato što svojoj deci nije mogao da kupi hranu, naprosto oslobodimo državu dalje brige, i omogućimo da se novčani i drugi resursi usmere ka onima koji „imaju budućnost“?
Budimo pošteni: savremeni kapitalizam, u svom neoliberalnom ruhu, svugde je surov. Ne samo kod nas. Na slično bezdušje možemo da naiđemo i u drugim delovima sveta. Ovde su stvari samo kontrastnije izražene ili su naprosto groteskne i zato u Srbiji pomenute mere zagovara čovek koji se i dalje deklariše kao „borbeni levičar“.
Ukoliko perverziju razumemo kao „inverziju“, odnosno kao „izokrenutost“, onda Vulin nije usamljen slučaj. Kao u Žarijevom „Kralju Ibiju“, barem na prvi pogled, vrednosni sistem je izvrnut kao čarapa. Tako se levičari zalažu za ekonomske mere koje ugrožavaju ne samo prava, nego i živote proletera, kreatori zdravstvene politike – za „uštede u zdravstvu“ (iako to uvek asocira na sužavanje obima zdravstvenih usluga, proširivanje spiskova lekova i intervencija koje se plaćaju, zatvaranje očiju pred masovonom pojavom neoverenih zdravstvenih knjižica zaposlenih), a penzoneri javno zahvaljuju premijeru zašto što im je, mudro i vizionarski – smanjio penziju.
Naučne skupove, kao mehure od sapunice, žigošu putujući anonimni egzorcisti, a Ministarstvo kulture veću pažnju poklanja knjizi Suzane Mančić, nego ozbiljnim sociološkim ili filozofskim studijama.
Pogrešno bi bilo zaključiti da je ova „izvrnutost“ zapravo proizvod spremnosti na laganje ili zavaravanje naroda. Protagonisti ove priče nisu lažovi. Pojave o kojima govorimo su, zapravo, istinita svest lažnog društvenog bića, kako bi to rekao nekadašnji urednik Rajnskih novina (da li se Vulin još seća njegovog imena?). U svetu koji čovečnost podređuje profitu, a živote ljudi interesima kapitala, ibijevske izjave samo verno predstavljaju ono što je već na delu. U tim predstavama nema odraza, u njima se ne prekoračuje granica postojećeg. Iz tog razloga, i njihove prezentatore možda možemo da posmatramo kao o-graničene ljude, koji, utoliko, treba da budu abolirani, zbog toga što „ne znaju šta čine“. Kada je u pitanju ministar sa početka našeg teksta, njegovo levičarsko poreklo ne ostavlja mnogo mesta sumnji da on ipak zna šta govori. Zato je njegov slučaj tako veliko iskušenje.
