Краљ Иби поново међу Србима
Свако од нас има своју границу самилости. На пример, и највећи поборници универзалног (природног) права свих живих створења на испољавање особености своје врсте долазе у искушење, када их из поподневног дремежа упорно буди досадна мува „зунзара“. Слично и када је реч о друштвено-политичком хоризонту. Аутор ових редова био би у озбиљном искушењу да, у хипотетичкој улози тужиоца, Александра Вулина не посматра на исти начин као, рецимо, неког нарцисоидног и циничног плаћеног егзекутора.
Паралеле се, према нашем виђењу ствари, саме намећу. Најпре, и Вулин, додуше у знатно „префињенијем“, али управо зато и перфиднијем маниру, испуњава туђе налоге. Аутор ових редова мисли да Вулин промивише директне насртаје на живот и здравље људи, а да притом, баш као ни поменути егзекутори током суђења, ни једном гримасом не показује саосећање. Можда смо претерали, али ево на основу чега градимо своје уверење:
Ових дана, пише у суботњој „Политици“, актуелни министар за рад и запошљавање установио је да за рад способни примаоци социјалне помоћи треба да раде, јер се тако, на известан начин, реванширају држави за бригу коју о њима води. Значи ли то да ће људи, због бедних неколико хиљада динара месечне помоћи, имати радну обавезу? Ако смо правилно разумели, ти људи ће обављати вероватно тешке физичке послове, за плату много мању од „минималца“? Уз то, треба да буду захвални држави што им је пружила прилику да уопште приме неки динар (иако тај новац није довољан ни за најскромину исхрану током месеца)? Изгледа да је министру однекуд позната она „сентенца“ – arbeit macht frei; треба радити, независно од тога да ли зарађеним новцем можете да се напросто одржите у животу.
Надаље, у истом тексту стоји да је у изгледу смањење просечног времена примања социјалне помоћи, које сада износи 48 месеци. Та мера, вероватно, треба да подстакне оне коју су на «државним јаслама», да што пре пронаћу посао. Притом, случајно или намерно, овде се „заборавља“ да су примаоци социјалне помоћи управо они људи који не могу да нађу посао, које послодавци, због старосне доби, здравственог хендикепа, ређе због неодговарајуће стручне спреме – једноставне не желе да приме у своја предузећа. Да ли се овим изјавама министра, који треба да брине о „социјали“, поручује да људи који нису у стању да се сами снађу, у оквирима које постави држава, треба да ослоободе друштво непотребног оптерећења? Да ли су они којима упорно не полази за руком да се запосле, или да живе од своје плате, неспособни и непотребни, паразити друштвене заједнице, чију бескорисност може да откупи само спремност да буду подвргнути еутаназији? Треба ли да, попут оног самохраног оца двоје деце који је пре неколико дана скочио са осмог спрата зато што својој деци није могао да купи храну, напросто ослободимо државу даље бриге, и омогућимо да се новчани и други ресурси усмере ка онима који „имају будућност“?
Будимо поштени: савремени капитализам, у свом неолибералном руху, свугде је суров. Не само код нас. На слично бездушје можемо да наиђемо и у другим деловима света. Овде су ствари само контрастније изражене или су напросто гротескне и зато у Србији поменуте мере заговара човек који се и даље декларише као „борбени левичар“.
Уколико перверзију разумемо као „инверзију“, односно као „изокренутост“, онда Вулин није усамљен случај. Као у Жаријевом „Краљу Ибију“, барем на први поглед, вредносни систем је изврнут као чарапа. Тако се левичари залажу за економске мере које угрожавају не само права, него и животе пролетера, креатори здравствене политике – за „уштеде у здравству“ (иако то увек асоцира на сужавање обима здравствених услуга, проширивање спискова лекова и интервенција које се плаћају, затварање очију пред масовоном појавом неоверених здравствених књижица запослених), а пензонери јавно захваљују премијеру зашто што им је, мудро и визионарски – смањио пензију.
Научне скупове, као мехуре од сапунице, жигошу путујући анонимни егзорцисти, а Министарство културе већу пажњу поклања књизи Сузане Манчић, него озбиљним социолошким или филозофским студијама.
Погрешно би било закључити да је ова „изврнутост“ заправо производ спремности на лагање или заваравање народа. Протагонисти ове приче нису лажови. Појаве о којима говоримо су, заправо, истинита свест лажног друштвеног бића, како би то рекао некадашњи уредник Рајнских новина (да ли се Вулин још сећа његовог имена?). У свету који човечност подређује профиту, а животе људи интересима капитала, ибијевске изјаве само верно представљају оно што је већ на делу. У тим представама нема одраза, у њима се не прекорачује граница постојећег. Из тог разлога, и њихове презентаторе можда можемо да посматрамо као о-граничене људе, који, утолико, треба да буду аболирани, због тога што „не знају шта чине“. Када је у питању министар са почетка нашег текста, његово левичарско порекло не оставља много места сумњи да он ипак зна шта говори. Зато је његов случај тако велико искушење.