Ima nade!

Na samom početku želeo bih da istaknem da ovaj napis iznosim kao lični stav i sopstveni doživljaj.

On se, naime, tiče dočeka naših mladih fudbalera koji im je upriličen ispred zgrade Skupštine grada, u Beogradu. Ono što je na prvi pogled bilo jasno, jeste da je oboren rekord po broju ljudi na dočeku, što naši mladi šampioni svakako i zaslužuju. Sjatilo se nekoliko desetina hiljada ljudi da, nakon burnih jutara i zebnji u produžecima, proslavi titulu svetskog prvaka.

Titulu najboljih!

Međutim, ono što je meni posebno privuklo pažnju bilo je nešto sasvim drugo. Mene je „naježio“ odnos mladih prema svojoj zemlji i tradiciji. Najpre su izabranici selektora Paunovića pevali o Kosovu, izgovarajući reči čitave pesme napamet (Oj Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena…), da bi potom zamolili sve prisutne da se zajedno pomole uz „Oče naš“. Zaista, nesvakidašnji gest koji tera na razmišljanje. Da li je moguće da nas ljudi koji nisu napunili ni dvadeset godina uče kako se voli svoja zemlja? Prvo su za nju „ginuli“ na Novom Zelandu, a onda su se za nju „molili“ u Beogradu. I u jednom i u drugom slučaju, ljubav je ono što je njih motivisalo. Jer, kao što je i rekao selektor, zagrli brata do sebe! U trenutku sveopšteg haosa i euforije oni su ukazali na smirenost, zajedništvo i veru.

Ne želeći da umanjim njihov uspeh i podvig, biću slobodan da kažem da prvenstva dođu i prođu. Odlikovanja takođe. Večna je jedino istina, za koju se borimo i kojoj težimo. A Kosovska misao i Kosovski zavet je, prema mom osećanju stvari, stožerni momenat srpske kulture. Fudbaleri su nam ukazali na to i kako da se borimo: „da bude volja tvoja i na zemlji kao i na nebu…“. Jer, da bi bila „Gračanica sva u sjaju“, moramo da „opraštamo dužnicima svojim“. Sve to naravno, treba da činimo kao jedan narod, jedinstven i složan. I zato, gledajući ovaj doček, bilo mi je jasno gde je budućnost naše zemlje. Ona je u nadolazećim generacijama koje će bez kompleksa uspeti da ispoljavaju svoju ljubav prema domovini. Ona je u zajedništvu našeg naroda. Budućnost naše zemlje je u molitvenom odnosu prema Bogu i ljudima.

Na kraju ću reći i ovo: kada sam video transparent sa natpisom „ima nade“, pomislio sam na fudbal; već posle nekih petnaestak minuta pomislio sam na nešto drugo.

Stevan Martinović