АНТИГОНА

Пре неколико дана, на телевизији, гледао сам прилог о скандалу приликом извођења представе „Антигона“, у Новом Саду. Представа је прекинута због дивљања ученика средњих школа, упркос томе што су у публици били и њихови наставници. Ова вест, разумљиво, није завредела много медијског простора, затрпаног предизборним порукама, или натмуреним и онеспокојућим вестима из иностранства. У кратком прилогу, једна постарија госпођа, просветни радник, констатовала је да овај догађај „не треба узети за зло“, већ да је потребно уложити још већи труд, „како би се младима указало на истинске друштвене вредности“. Надахнута педагошким патосом, својственом свим љубитељима деце и омладине, поменута наставница се није запитала – „шта су то друштвене вредности“, присећајући се, вероватно, онога што је у време када је она била ђак важило као пожељни манир лепог понашања.

У општој халабуци, да је васпитна и образовна запуштеност наличије „транзиције“, превиђа се да прелазак на капитализам у економији и либерализам у друштвеним односима сам по себи изазива поменуте последице. Ко у то не верује, нека се суочи са статистиком. Малолетничка деликвенција је свакодневица у развијеним земљама Запада, то није неки случајни, несрећни искорак, него управо резултат поменутих релација у друштву.

Ове појаве, о којима већ прича свака блуна, у патетичним ламентима над нашом омладином, ма колико све то изгледало драстично и огољено, у ствари су мање опасна ствар у односу на оно што се догађа са онима који више нису деца. Пре извесног времена, сасвим случајно, налетео сам на тројицу школских другова. Реч по реч, дотакли смо се мојих текстова у новинама. Био сам пренеражан када се један од њих, својевремно мој друг из клупе, намах избечио и запретио ми да пазим шта радим, „јер има ко то прати“. Није ме изненадио претећи тон, ни тај очигледни скок адреналина, колико чињеница да људи у озбиљним годинам дозвољавају себи да безрезервно следе неку причу, да мисле како се мисли, закључују како се закључује, раде како се ради. Без призива, без трунчице сумње, без потребе за рефлексијом. Није ту реч о вери, јер нема тог верника кога не муче буре сумње, не ради се ни о доктрини, која захтева искорак, сваки пут када треба да се некоме саопшти, да се неко са стране придобије. Не. Овде је све јасно и чисто.

Левичарима, барем онима из социјалистичке прошлости, често се спотичавало „једноумље“, и херметичност. Не споримо, било је тога и у социјализму, затварани су и прогоњени не само заостали буржуји, него и чистокрвни комунисти. Са друге стране, највише неслагања, полемика и разилажења прати управо историју левичарских идеја. У време када је, у целом свету, поново на снази социјални дарвинизам, друго име за „законе тржишта“, очигледно је да више нема простора за сумње, резерве и накнадна промишљања, и можда је баш из тог разлога левица у другом плану.

Клинци који су добацивали протагинистима новосадске „Антигоне“, само су најочигледнији вид овог бекства од дилема: грчке трагедије „смарају“, сврха позоришта је забава, професори нису „никакве фаце“, јер иначе не би радили за бедну сићу, бити газда је cool, сиромашни су сами криви за своје сиромаштво. А када се само мало  измени матрица, опет је све кристално јасно: узрок невоља су „непоштене приватизације“ (као да је уопште могућа „поштена приватизација“ средстава за производњу), тржишни систем је добар, само се треба изборити са онима који хоће да га злоупотребе; недостаци  су индивидуални, капитализам је увек добар. Нема потребе о томе даље расправљати, јер то чине само докони. Дилеме које поставља „Антигона“ (сукоб две различите правде) зато остаје вредан пажње само у неком другом свету, у коме још има смисла неслагати се и ићи против струје. Онима којима је још стало до таквог света, треба да га сами направе. Упркос „отпору средине“.