UPEC

Selevačka, po čuvenju, bezobrazna reč, na slovo, na slovo ,j“, od Miloša-Kneza, posle vekovničkog bremena iznedrila drugu epizodu. Može biti da će ih biti još, barem za trilogijicu, ali o tome će pisati neke druge zamlađene generacije. U digitalnom knjižju. Kažu, to nam je budućnost, taj slovarijum. Sad, stavite prst na čelo, pa izumujte. Od Knjaza, do kompa! Mo’š misliti? Verovatno će nasilnici u trećoj verziji biti bludni hakeri, bez konja, jal tviteraši. Čuj, od dobošara, koji objavljuje brukanje ženskadije, sred žetve, do pi-ar službe. U toksično nasleđe našeg, je li, zbiljnog dogodila. Znaš kako? Ljudi smo.

Povarošenost nalaže da se natenane, u srkačku slast, podsetimo prve ljubac storijele.

Sunce, ene, iz visja prži mučki. Udžabe! Jaje da razbiješ, o’ma će dide u brzoberno žutilo od kajgane. Selevačka ženska rušadija, uz pevaniju, srpovima srpi klasje u žitištu. Muški im natociljali oštrinu. Sam’ brijadu nadzem. Iz dalja ne mož, bre, da se obuzdaš od kujolika videla. Osim ako nisi uškopljen. Pogonilo je sila, more, šta sila, silesija!

Uzjahana konjadija udarila životinjski galopski topot. Osušeni černozem se stresa od gaza potkovica. Na rzavom čelu Knjaz. Ih, veliki Miloš! Opričavalo se, tajnovito, da je vazda spopadao suknjadije. Njegova zemlja, može mu se, još, ako se i hoćkalica isplezira, eto slatke položarske kuknjave. Selevački žetelački prizor nije mogao da mu okrajiči vid. Ej, sam’ ženskinje! Strčaše s leđa bedevija, povezaše ih za amove, pa se uhvatiše ukoštac, sred žitišta, muško u žensko, jal žensko na muško. Nepožnjeveno zlato oborilo klas. Stidna mu beja vrpolj beloguzija. Sred gumna se, na zbrz, preobrazi pevanija. U slatkiš vrcavu grgoljivost. Slatki vršaj, ene, odbaci jednu višak žudnicu. Besnilom razjarena odjuri u selo, da kmetu daruje ispričajnicu. Kmet opali jedno punjenje iz tandžare. Odmah se skupiše seljani, pa kasom na mesto zbivlja. Da ukrte slutnju. Kad se dopadoše žena, suknjari, napasnici sramote, bejahu, ihaj, odmakli. Sutradan, kmet se, pritisnug rezilom, uputi Knjazu. U Kragujevac! Pred noge. Izložio je grdilo razložno i natenane, ne sluteći da veliki Miloš sve zna, od prvojeba, do svrša. Mudri vladar obeća kmetu da će posebice, jednog po jednog, čerez nečasti, ispitati i krivce po turu batinom darivati. U kmetov ispratak stavio je rečenicu s alalom:

-Svako čudo i u Selevcu tri dana istrajava.

Zlaćana pčelinja krilca mašu sladunjavi zuj. Stotinak leća unapredak sin i snajka doveli bebu kod babe i dede. Da pričuvaju, ih, naslednika, a oni da skoče do prestonog grada, u pazar, za nova rekla. Ide se na proševinu, kod šurnjaje, pa da zaliče. Nije šurnjaja nevažan odrod. Svi će da ih skroziraju dubinski. Jakom će da donose suđaje. Da l’ se dobro udala, il’ jok. To mu dođe veoma važno cenilo, to šta će narod da kaže. Deda i baba se malko uštuknuli, šta ako dete zaplače, pa traži majku? Ono, ne mogaše decu da odbiju. Ne liči! Mladi bračni par se upenje u autobus za Beograd. Matorci se, eh, s početka dali u sigru sa detetom. Da ne veruješ? I oni podetinjili. Skroz na skroz! Ne znam da l’ otoič rekoh da je deda bio strasni ribolovac. Toliko je bio zaražen, daje štapove i pribor držao u sobi. Da mu bude na gled i pod ruku. Toliko se, oko toga, svađao sa ženom, ali džaba. Njegova se važila. Kad zamače podne, matorci se, ene, zaigrali pod ćebetom, uz parolu: ‘Ajde, ženo, nebom da štrikamo. Detence ostavili da se batrga, u bauljanju, po patosu. I ono se, kanda, zaigralo, pa sve mandžuka nerazgovetno, dok se gomila zaogrnuta čupavim pokrovom komataisala. Đa tam’, đa ovam’. Pa, opet! U vr’, pa u ravnicu. Odjednom dete udarilo u histeričnu vrisku. Rida! U sunce ti, da ti, kalaisano. Zaduvanaši se iskombeljaše iz grcave sastavljenosti, kad, imaju, naopako bilo, šta da vide. Toga dana u varoškoj bolnici, na dečjem odeljenju, sve se utišanilo. Bebe namirene spavaju, porodilje se ušuškale u svoje misli. Čeka se kraj radnog vremena, da se lekarska gospa i sestre pozdrave sa profesijom. Do izjutra. Sućutni mir prekinuo je ugursuzni zvrj zvona sa ulaznih vrata. Najbliža sestra je poskočila i otključala bravu, na tren tišina, pa, onda, ona udari da se smeje. Da svisne. Sve seke uprndečiše gled na glavna vrata. Ulazi izbezumljena baba, sa unukom u naručju, a ono, siroto, zaglabalo udicu u usnu. Ćuti. Od stra. Za njima ulazi deda, držeći uspravno štap za pecanje, pazeći, posebice, da se struna ne zategne. Prva je zinula baba:

-Doktorka, pomagaj, desio se upec!

-Odakle dolazite i kako ste, pobogu, došli?

-Iz Selevac. Sa autobus!