МАЛОГРАЂАНИ ИЛИ (У)ТИСАК У ОГЛЕДАЛУ

Изјаснићемо се, одмах на почетку: придружујемо се протестима због гашења емисије „Утисак недеље“. Додуше, не спадамо у оне који безрезерно и некритички глорификују лик и дело Оље Бећковић. Исто тако, према нашем мишљењу, не треба забрану емисије, која очигледно није по укусу владајуће елите, нападати позивањем на демократске тековине: демократске институције у либералном друштву формиране су ради одбране интереса крупног капитала. Дермократска јавност, у том смислу, није тако „слободна“ и „спонтана“ као што тврде гласноговорници грађанског друштва. Другим речима, и најлибералније социјалне заједнице контролишу јавно мнење, успостављањем посебног система вредности, који медији усвајају као готову матрицу.

Када је реч о „Утиску недеље“, међутим, реч је о нечему сасвим другачијем. То што се догађа у ствари је анахроно и реградирајуће. Не ради се о самој „забрани“ популарне емисије, већ о разноврсним ступидним медијским оправдавањима овог „догађаја“, почев од јефтине и глупе апологије задриглог посланика владајуће партије, до бочних и подмуклих удараца са стране, сумњивих, маргиналних типова који воле да досоле, чим се неко нађе у невољи. Дакле, ако свака власт контролише медије, односно уколико су медији и органи власти само одрази друштвеног поретка,због чега је власти потребно да се правда? Видимо, они и даље уживају већинску подршку бирачког тела. Ако гледамо анкете на телевизији, запазићемо да „обични људи“ искрено оправдавају „социјалне резове“. Дечко, како је Њега именовала сама Бећковићева, и даље је најпопуларнији политичар, без премца, и уверени смо да му халабука у вези са „Утиском“ неће помутити славу. Чему онда ово грозничаво правдање? Чему напади (као најбоља одбрана)? Они који подржавају Ољу, још раније су показали да нису спремни да одустану од критике, упркос томе што владајућа партија бележи рекордну подршку бирача. Са друге стране, они који су се заклели на верност актуелној власти – тешко да ће због Оље променити мишљење. Јесте ли гледали ону непристојну емисију, на још непристојнијој телевизији? Тројица зрелих људи, не рачунајући ону креатуру од водитеља, више од шездесет минута, сваки из свог забрана, доказивали су нам да власт нема ништа са Ољином емисијом, да је реч о принципима тржишне економије, да је то нормално и очекивано у демократском друштву. Јесте, слажемо се – ми који и иначе не верујемо у ту хорску похвалу демократије. Али, због чега томе посветити емисију, када се већ унапред, по именце, могу набројати како заклети бранитељи, тако и непоправљиви критичари – зелени, плави, жути, или, као ми овде – црвени? И управо на овом месту помаља се поменути атавизам. Напади на оне који су очигледно у мањини, опозицију у скупштини или Бећковићеву – одраз су малограђанског духа, који ни у чему не жели да види ишта друго осим себе самог.

Малограђански дух се, у ствари, не рефлектује. У слици унутар огледала он види само властити нарцисоидни лик, нипошто одраз (који нам увек каже нешто више од оне слике коју имамо о себи). Због тога је малограђанима излишно говорити „да се погледају у огледалу“.

Доследно „психологији конвертита“ малограђани не трпе ништа што се не уклапа у учмалу и мемљиву свакодневицу. Због тога ће сваки, макар и сасвим слабашан глас бити сместа ућуткан, а чак и безазлени несташлуци проказани као опасно угрожавање јавног реда и мира. Ништа не сме да помути тај малограђански мир, у коме је свака ствар постављена на своје месту, у коме се зна ко коси а ко воду носи. Све треба униформисати, док и последња колумна не буде скројена по угеду на писаније Александра Апостоловског.

У овом контексту, на удару смо и ми, мали аутори малих текстова у малим новинама. Смемо се кладити да ћемо, кад-тад, бити макар узгредна тема у неком од малограђанских таблоида.

За разлику од белосветских опсена демократије, медијске слободе и, како то Маркузе језгровито каже – „репресивне толеранције“, овде је све још увек у предграђанском миљеу, и управо је то оно што даје наду. Због своје ригидности, малограђанска средина у једном тренутку постаје баласт за неспутани развој капитала. Овај тренутак, као и свака друштвена криза, погодан је и за другу страну, која, ако се ослободи малограђанског миљеа, стиче историјску шансу да успостави социјално одговорно друштво. Не знамо да ли ће ова шанса бити боље искоришћена од оне петооктобарске. Нисмо сигурани ни да ћемо дочекати ту „годину сунчевог смирења“. Упкос томе, начисто смо са тим да нећемо пристајати на то безлично „се“, да мислимо како „се“ мисли, и радим како „се“ ради, само због тога што је неко установио да „то тако треба“. Истински би нас обрадовало да нас у том настојању, у средини у којој делујемо, барем неко јавно подржи.