Дванаести фестивал нових театарских форми (кратак приказ): ПОЗОРИШНА КАТАРЗА
Тихо, и без гламура, рекло би се сасвим примерено времену и приликама, у понедељак, 3. новембра отворен је Фестивал нових театарских форми, позоришна манифестација републичког ранга, која се у нашем граду одржава дванаести пут. Фестивал је, пригодним речима, отворио члан Општинског већа, Ненад Ристић, а одмах потом одиграна је прва представа, „Дупло дно“, према тексту Горана Стефановског, а у режији Слободана Ж. Јовановића, професионалног позоришног редитеља из Београда.
Драмски есеј Горана Стефановског
Сама по себи, драма Горана Стефановског није дреаматуршки богато дело. Радња се одвија у атомском склоништу, седам година после избијања истребљујућег рата. У „министарском склоништу, у коме живе министар културе, његова супруга и кћерка, као и министров саветник Нове, системом цеви за вентилацију, доспева Јаков, бунтовник који жели да буде револуционар. Радња се одвија у неколико такозваних елипси, у којима се из примарног реалистичног слоја иде ка „театру у театру“, игри у којој учествују протагонисти на једном од последњих људских станишта. Сукоб министра, који оличава безлични бирократизовани систем и младог бунтовника у ствари је дијалог у коме Стефановски преиспитује појмове културе, критике, револуције – у клаустрофобичом простору подземног бункера.
Редитељ Слободан Ж. Јовановић је тескобу скученог простора представио камерним оквирима сцене. На самом почетку, један од протагониста кредом означава простор игре, а публика је такође смештена на сцени, тик иза исцртаних линија. Будући да овај текст славног Горана Стефановског представља, у ствари, један драмски есеј, чија се динамика одиграва пре свега у дијалошком сукобу, Јовановић је настојао да радњу обогати наглашавајући контраст између бунтовног, брзог и одлучног Јакова, и хладног, спорог и овешталог министра. Динамици доприноси и лепо грађен лик министрове супруге, Параскеве, жене која, као и Нове, министров саветник – показује мирноћу „безличног се“ (радити како се ради у, мислити како се мисли…). Ту је и уверљиво грађени лик балерине Кристине, министрове кћерке, чије буђење из депресије наговештава трачак наде у безнадежним оквирима у које је радња смештена. Изградњи поменуте сценске атмосфере доприносе оригинални сонгови Бертолда Брехта, у музичком обличју Курта Вајла, стихови о нади, о обећаној земљи, као контраст бункеру у коме се радња одвија.
Текст Горана Стефановског, у редитељском читању Слободана Јовановића – разуме се, не говори само о изостанку хоризонта у неком склоништу, него и о задатим границама савремног света, сабијеног у некакав „сајбер-простор“, у бинарни систем, где се свака ствар може одредити као јединица или као нула – као мркло црнило или снежна белина. Имајући у виду овај изостанак перспективе, у представи се суптилно поставља питања о смислености отпора, покушаја изградње неког хуманог света, у судбоносно стешњеној садашњости, чија тесноћа не допушта усправан ход или слободан замах руку. Можемо ли и смемо ли да дигнемо руке од овог сукоба са усудом, са заборавом слободе?
Психоанализа и „Карамазови“
Друге вечери Фестивала нових театарских форми, одиграна је представа Театра лево, рађена по авангардној драми Андрије Николетића, и адаптацији IX главе романа Браћа Карамазови, Фјодора Михаиловића Достојевског. Наслов „Иблис“ изведен је из корена арапске речи „белесе“ (онај који очајава, очајни), а млада редитељка, Анђела Кузмановић, настојала је да представи сукоб ida, ega и super ega, компоненти личности према психоаналитичкој теорији Сигмунда Фројда. Главна јунакиња, Екатарина, током нешто више од пола часа драме, покушава да успостави меру између стварности, моралних принципа и нагона, који у idu добијају свој душевни израз – безуспешно, будући да се представа завршава њеним самоубиством.
Оставићемо овде по страни помало наивно посматрање односа три компоненте личности, у коме се, према нашем мишљењу, ствари посматрају исувише контрасно; иако је драма веома динамична, а расправе између ida, ega и super ega слојевите, овде је однос троје протагониста углавном у дихотомији црно-бело. Редитељка представе има тек 18 година, па је за сваку похвалу не само њено несумњиво образовање, него и настојање да се оно рефлектује, односно да се прочитано штиво не прими здраво за готово.
Оно што ову представу чини алтернативном није њен двоструки почетак (представа почиње тако што публика седи у сали и прати филмску пројекцију на затвореној завеси, а после извесног времена, двоје протагониста прелази на сцену, на којој су постављене столице, и ускоро на то позивају и публику, која, пошто поседа на позорници, прати основну радњу која се одиграва тик испред постављених седишта); искорак из изражајних средстава такозваног класичног театра је у томе што овде у првом плану није „фабула“, већ приказивање емоција – патњи, страхова, притајене радости, страсти, беса, дубоке резигнације – без „црвене нити водиље“, слично сценоследу у филму Андалузијски пас Луиса Буњуела и Салвадора Далија.
Востани Сербие
Владимир Цвејић познат је публици фестивала као аутор запажених позоришних експеримената. Посебно ће остати упамћена његова режија Шекспировог „Хамлета“, изражајним средствима кабуки-театра. Овога пута, Цвејић је, са ансамблом Студентског културног центра из Ниша, урадио представу према стиховима Јована Јовановића Змаја. Наслов „Стенд ап Сербие“ не упућује на „стајаћу“ комедију, већ је то почетак познате песме „Востани Сербие“, којом се, на специфичан начин, поцртава актуелност Змајевих речи. Сатирични тон и суптилне политичке „пецке“, и даље су свежи, као да су данас написани. Ову представу краси изузетна разиграност, богат мизансцен, лепо отпевани сонгови – па она већ на први поглед подсећа на богату телевизијску екранизацију Змајеве поезије у режији Тимоти Џона Бајфорда. Цвејићева режија је прецизна, а сценски говор чланова ансмбла готово беспрекоран. Речју, комплетна представа, која уз то и поптуно задовољава критеријум фестивала – као нова театарска форма.
Марчело
Текстови из збирке прича Марка Шелића Марчела, али и стихови његових песама, уделовљени су у текст монодраме „Бекство“ у режији и извођењу Уроша Младеновића. Младеновић је професионални глумац, па ову представу одликује пре свега одлична игра. Ова монодрама, коју визулено обогаћује присуство музичара-гитаристе на сцени, ни једног тренутка није монотона. Мизансценски развијена, са бројним амплитудама, убрзавањем и успоравањем, монодрама „Бекство“, без длака на језику, потенцира политичку ангажованост Марчелових текстова, у којима нема ни трачка апологије било које партијске доктрине у данашњој Србији.
Упркос убедљивом извођењу, доброј адаптацији и несумњиво одличној комуникацији са публиком, поставља се питање – шта је то у овој монодрами „ново“? Због чега се ова представа нашла на фестивалу, посвећеном „новим театарским формама“? То, међутим, није питање за аутора поменутог остварења, него за селекторе фестивала. Оваква селекција, а то се догађало и ранијих година, жири ставља у веома непријатан положај, јер треба да одлучи да ли ће вредновати представу као представу, или допринос алтернативном сценском изразу.
Џери
Зоран Савковић Џери је најпостојанији учесник Фестивала. Од 2002. године до данас, он је на сцени Градског позоришта гостовао 11 пута, и сваке године је био награђиван, за режију или глуму, представу у целини. Од Џерија публика Фестивала увек очекује нове смеле сценске искораке. За разлику од претходних 10 представа, изузев, „Не-чисте крви“, (изведене 2004.) у којима је позоришни израз сведен углавном на покрет, звуке, или мизансценски развијене сонгове, уз тек понеки дијалог, „Парадокс“, представа одиграна пете фестивалске вечери – обилато користи изражајност „класичног театра“. Према сопственом тексту, Џери и Јована Смиљанић у првом делу представе играју, у ствари, две одвојене моно-драме, интимне исповести о насиљу коме су изложени још од детињства. У климаксу „Парадокса“ долази до сусрета Саше и Емилије, и ту почиње игра мачке и миша. Као у књигама Ерика Берна, где се социјални контакти приказују путем структуре игара – и овде ће свако од протагониста завршити у својој животној улози: Саша ће остати жртва, а Емилија – заводница (из нужде). Упркос рефлексијама и кајању, израженим у првом делу драме, протагонисти на крају остају заробљени наметнутим егзистенцијалним стилом – у духу оне Хераклитове сентенце, ethe anthropo daimon – „карактер је човеку судбина“.
Има у овој представи препознатљивог Џеријевог рукописа, визуелно богатих сцена на готово празној позорници, има добро наглашене мимике и пантомимике, зналачког коришћења музике. Па ипак, упркос уверљивој глуми, „Парадокс“ сигурно не спада у успелија Џеријева остварења. Главна мана ове представе је недовољно разрађен текст, који садржи извесне драмске противречности, збркан и неуверљив дијалог, упркос одлично осмишљеној сцени у којој Емилија неразумљиво „брбља“, пред запрепашћеним Сашом, који једва успева да обузда ову бујицу речи.
Петар Пан на станици „ЗОО“
Редитељ Золтан Фридман, познат по својим драмским радионицама, користећи грађу из мјузикла „Петар Пан“ Дубравке Кнежевић, и мотиве романа „Ми деца са станице ЗОО“, уделовио је праву позоришну масовку, у којој наступа око тридесеторо младих глумаца, узраста од 7 до 19 година. „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф“ је представа у којој се сусрећемо са једним дечаком који не жели да одрасте, и једном девојком која је прерано одрасла. Указујући, сасвим директно, не само на проблеме наркоманије, „дечије проституције“, распада породице – Фридман је, остављајући ову представу без трачка светлости (љубав и разумевање могући су само у некој наивној Недођији), у ствари ишао путем који је још Аристотел у својој „Поетици“ именовао – катарзом. И публика и протагонисти представе суочавају се за безнађем и сивилом савременог света, а то суочавање, већ само по себи, представља непристајање, па утолико није само констатаицја, већ истовремено и критика.
Све представе овогодишњег фестивала рефлектују друштвене односе, јасно детектујући не само голим оком видљиве проблеме, него указујући и на неке њихове узроке, механизме прикривања и лицемерство оних који су, вољом народа, изабрани да би имали водећу улогу у њиховом решавању. У том смислу, овогодишњи фестивал протекао је у знаку ангажованог тетара. Свеједно што нису назначени јасни путеви превладавања владајућих прилика, што нису увек јасно артикулисани стварни узроци појава о којима се говори – све представе овогодишњег фестивала показале су да престаје време страшљивости и ћутања, да се, полако али сигурно, примичемо организованим видовима друштвеног отпора дехуманизујућим тенденција ове намрштене садашњости.
Владимир Ђурђевић
АНТРФИЛЕ: Награде
Жири, у саставу Фуад Табучић, глумац (председник), Тијана Јозић (дипломирани драматург), и Радица Митровић (глумица Градског позоришта), једнаглсно су донели следеће одлуке:
Пет равноправних глумачких награда:
-Стефану Јевђенијевићу, за улоге у представама „Иблис“ (Театар лево, акуд Иво Лола Рибар) и „Дупло дно“ (КОТ театар Раковица);
-Софији Сретеновић, за улогу у представи „Иблис“ (Театар лево, акуд Иво Лола Рибар);
-Милошу Унићу, за улогу у представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш);
-Урошу Младеновићу, за улогу у представи „Бекство“ (Културни центар Параћин);
-Сари Сегић, за улогу у представи „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф.“ (Градско позориште Рума);
Награда за музику:
-Представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш).
Награда за костим:
-Представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш);
Награда за режију:
-Анђели Кузмановић, за режију представе „Иблис“ (Театар лево акуд Иво Лола Рибар);
Награде за представе у целини:
- награда „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф.“ (Градско позориште Рума);
Због веродостојне обраде тема деформације друштва.
- награда „Иблис“ (Театар лево акуд Иво Лола Рибар);
Због дубоког промишљања о теми унутрашњег сукоба, и инвентивности у креацији ликова.
- награда „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш).
Због целовитости представе, глумачке игре, стилске уједначености, доследног спровођења редитељског поступка и оригиналног коришћења сатиричне Змајеве поезије у форми кабареа.