Naš intervju s književnikom Dragutinom Paunićem: KNJIGE OTETE OD SMRTI

Tačno pre četvrt veka, u izdanju „Narodne knjige“ iz Beograda, izašle su iz štampe knjige „Tri sile pritisle Srbijicu“ i „Srbijico, dušo gorka“. Autori ovih, u svakom pogledu izuzetnih dela, su naši sugrađani Dragutin Paunić i Milija Đorđević, koji je, na žalost, preminuo prošle godine. Ono što su njih dvojica uradili predstavlja, slobodno možemo reći, jedinstven podvig u srpskoj ratnoj prozi. Naime, oni su zašli u svoj rodni zavičaj, i u njemu, uglavnom, magnetofonom, zabeležili kazivanje pedeset poslednjih preživelih solunaca. Nisu nikog  zaobišli, već su išli od mesta do mesta, tačnije, od kuće do kuće. Sve što su tada na terenu „snimili“ pretočeno je u dve pozamašne knjige sa preko 730 stranica.

Tim povodom za „Palanačke“ razgovaramo  sa književnikom Dragutinom Paunićem.

-Šta ove knjige izdvaja od ostalih i šta im daje posebnu zanimljivost?

-Mislim da su „Tri sile pritisle Srbijicu“ i „Srbijico, dušo gorka“ koliko neobične, toliko i retke po rezultatima svojih ostvarenosti. Čitalac koji ih uzme u ruke videće da je reč o knjigama koje su „napisali“, prvenstveno, seljaci,  jer su nam oni bili glavni sagovornici. Ako znamo da su o Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu isključivo pisali školovani istoričari a ne ljudi sa sela,  koji su te ratove vodili i izneli na svojim leđima, onda se čitav poduhvat oko nastajanja ovih rukopisa penje do neslućenih visina. Prvi put su sada seljaci „otvorili dušu“ i  potomstvu ostavili vredna sećanja, viđena „odozdo“, iz mase običnog naroda. Napominjem da je mnogo važnog i prevažnog u njihovim kazivanjima bilo dosad nepoznato; namerno prećutano i od književnosti i od zvanične istorije. Reč je, dakle, o obimnom štivu za koje se, slobodno može kazati, da se dogodilo. Njihova posebna zanimljivost, pre svega drugog, se sastoji i u tome što niko do današnjih dana ovakve knjige nije napisao, niti će moći uopšte da ih  napiše. Doslovno, po tvrđenju recenzenata, eminentnih književnih stvaralaca Dragiše Vitoševića i Milutina Srećkovića, one su otete od smrti.

-Znači li to da „Srbijice…“ ne liče ni na jednu dosadašnju ratnu knjigu?

-Baš tako. Radi se o neobičnoj prozi koja po pripovedačkom postupku nema ničeg zajedničkog sa svim onim što je kod nas objavljeno na temu Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Tu, prvenstveno, pomišljam na stare pisce, kao što su Stevan Jakovljević, Milan Šantić i drugi manje poznati autori. Uostalom, ni u jednoj od ostalih 27 zemalja učesnica Velikog rata, ovakva vrsta literature nije poznata.

-Kritika posebno ističe da su vaše knjige komponovane na moderan način – po principima dokumentarne književnosti, to jest,  one struje u literaturi koja se razvila tokom sedme decenje prošlog veka, koja je i u sadašnjem času dominantna.

-Dobro pitanje. Đorđević i ja smo zapazili da nam još uvek nedostaju prave knjige o ratovima Srbije od 1912. do  1918. godine. Naročito one u kojima bi se videlo učešće seljaka u njima. Seljak je, znate,  po obavljenom  poslu uvek bio bacan na sporedni kolosek. Zato smo hteli da stvorimo nešto što bi se razlikovalo od sveg dosadašnjeg suvoparnog, zanosnog, himničkog i „viteškog“ pisanja, i krenuli smo po Jasenici, čiji je udeo u oslobodilačkim ratovima bio ogroman. Znali smo da još ima ljudi koji mogu nepristrasno da posvedoče o srpskom sudelovanju u Balkanskim, odnosno, Prvom svetskom ratu. Nismo se prevarili. Naišli smo na pametne starce, koji su o svom bavljenju u ovim ratovima ispričali krajnje jednostavnu, nepristrasnu i neponovljivu priču. I ono što je važno istaći,  u tim razgovorima niko od čestitih starina nije izostavljen, kao i to da su svi oni bili prosti redovi, bez viših činova i visokih odlikovanja. Ni jedan, primera radi, nije nosilac Karađorđeve zvezde.

-Šta su ispričali solunci ratnici?

-Mnogo. Vrlo je teško u jednom ovakvom razgovoru prepričati sve ono što se nalazi između korica knjiga. Starci su se raspričali kao da su celog života čekali na ovu priliku, što još jednom potvrđuje da je ta naša ratna tema neiscrpna i beskrajna. Svi su oni svoj ratni život doneli običnim rečima, sažeto, jednostavno, bez emfaze i patetike. Tu su Cer, Kolubara, Kosmaj, Varovnica, Albanija, Krf, Vido, Kajmakčalan, proboj Solunskog fronta. Solunci su pričali i o svojoj ratnoj mladosti, o gladi, ratu, ubijanjima, smrti, nadama i razočaranjima. Međutim, nisu preskočili ni sve što im je na bojnim vojištima i bojištima bilo lepo, naročito mnoge humorističke situacije u kojima su se isticali. Posebno su zapamtili hladnu i pogibeljnu 1915. godinu, kada je srpskom narodu zapretio genocid , s obzirom na to da je bio napadnut od tri sile: Nemačke, Austrije i Bugarske (Džon Rid je tada Srbiju nazvao „zemljom smrti“). Ističem, ta Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila milion i dvesta hiljada vojnika, oficira i civila i pretrpela materijalnu štetu od šest milijardi zlatnih franaka.

-Vojska se i u tim nadčovečanskim uslovima hrabro držala.

-S pravim pripovedačkim umećem solunci su progovorili o rodoljublju. Niko od njih za svoje požrtvovanje i hrabrost nije očekivao naročita priznanja. Njihova najveća nagrada, u stvari,  je ono večno seljačko zadovoljstvo zbog pošteno obavljenog posla. Na nesreću, mnogi zaslužni ratnici  nakog tog silnog istrebljenja, našli su se u krajnjoj bedi i sirotinji. Za razliku od kasnijih maršalovih boraca, kraljevi ratoborci ostali su bez ikakve pomoći i beneficija. Tako je jedan od njih, Milan Pavlović iz Baničine, nosilac dve Karađorđeve zvezde, francuske Legije časti i izgubljenog oka, da bi prehranio porodicu, posle dolaska kući, morao da se prihvati ponižavajuće dužnosti seoskog pandura. Kakva nepravda!

-Sa neskrivenim simpatijama govorite o starim ratnicima. Šta vas još oduševljava kod njih?

-To je odlučnost da se u burnim, nemirnim i uskovitlanim vremenima nađu na braniku otadžbine, iako su bili svesni velike opasnosti. Gledajući netremice smrti uoči, oni su u ratove odlazili kao u svatove. Viši ciljevi domovine bili su im iznad njihovih života. I dalje, solunci su primer u svemu. Koliko god su veliki junaci, isto toliko su spremni da kritički progovore o slabostima – svojim ili svojih drugova. A o  njihovoj skromnosti i da ne govorimo. Starina Živojin Jovanović iz Sepaca odbio je razgovor sa nama dok prvo ne čujemo njegovog komšiju Milutina Ristića („On je rat proveo u rovu, a ja sam, kao bolničar, stalno bio u pozadini.“). Primer za čitanke, za nauk i pamćenje.

-Koliko se, na prvi pogled, može zapaziti, „Srbijice…“ se odlikuju svežim i lepim jezikom.

-Imali smo puno razumevanja za jezik naših  zlatoustih junaka. Obe knjige žubore čistim, sočnim i živopisnim seljačkim rečima. Trudili smo se da sačuvamo izvornost i autentičnost pričanja, zasnovanog uvek na dubokoj  seljakovoj etici.

-Imate li uvid kako su knjige prošle kod čitalačkog publikuma?

-Da ne zvuči hvalisavo, ovaj posao, kao što sam već napred rekao, uspešno je okončan. Otuda me ne iznenađuje podatak što je tiraž d 5.000 primeraka ovih knjiga rasprodat za samo dva meseca. Znači, čitalaca je bilo na pretek, naročito među mlađom populacijom. A bilo je pisama i iz inostranstva (Pariz, London, Izrael, Toronto…).

-I za sam kraj: Hoće li „Tri sile pritisle Srbijicu“ i „Srbijico, dušo gorka“ biti ponovo štampane?

-Kako knjiga odavno više nema ni u najprestižnijim antikvarnicama, u više navrata obraćao sam se  poznatim izdavačkim kućama i pojedincima za njihovo ponovno štampanje. Rezultat  je nikakav. Pre godinu dana poslao sam zamolnice i na dve krupne adrese u prestonici. Opet, ništa! Šta više, beogradske glavešine nisu me udostojile ni najobičnijim odgovorom… Nadam se da će ovaj intervju pročitati i predsednici Milojičić i Đurić. Palanačka opština je poslednjih  godina sjajno reagovala kad god se radilo o zavičajnoj istoriografiji i publicistici. Nećemo se, valjda, sada, kada obeležavamo godišnjicu Prvog svetskog rata, ponovo ogrešiti o solunce – naše slavne dedove i pradedove. Mrtve, razume se.

Razgovarao:  Dragoljub Janojlić