Наш интервју с књижевником Драгутином Паунићем: КЊИГЕ ОТЕТЕ ОД СМРТИ

Тачно пре четврт века, у издању „Народне књиге“ из Београда, изашле су из штампе књиге „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“. Аутори ових, у сваком погледу изузетних дела, су наши суграђани Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, који је, на жалост, преминуо прошле године. Оно што су њих двојица урадили представља, слободно можемо рећи, јединствен подвиг у српској ратној прози. Наиме, они су зашли у свој родни завичај, и у њему, углавном, магнетофоном, забележили казивање педесет последњих преживелих солунаца. Нису никог  заобишли, већ су ишли од места до места, тачније, од куће до куће. Све што су тада на терену „снимили“ преточено је у две позамашне књиге са преко 730 страница.

Тим поводом за „Паланачке“ разговарамо  са књижевником Драгутином Паунићем.

-Шта ове књиге издваја од осталих и шта им даје посебну занимљивост?

-Мислим да су „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“ колико необичне, толико и ретке по резултатима својих остварености. Читалац који их узме у руке видеће да је реч о књигама које су „написали“, првенствено, сељаци,  јер су нам они били главни саговорници. Ако знамо да су о Балканским ратовима и Првом светском рату искључиво писали школовани историчари а не људи са села,  који су те ратове водили и изнели на својим леђима, онда се читав подухват око настајања ових рукописа пење до неслућених висина. Први пут су сада сељаци „отворили душу“ и  потомству оставили вредна сећања, виђена „одоздо“, из масе обичног народа. Напомињем да је много важног и преважног у њиховим казивањима било досад непознато; намерно прећутано и од књижевности и од званичне историје. Реч је, дакле, о обимном штиву за које се, слободно може казати, да се догодило. Њихова посебна занимљивост, пре свега другог, се састоји и у томе што нико до данашњих дана овакве књиге није написао, нити ће моћи уопште да их  напише. Дословно, по тврђењу рецензената, еминентних књижевних стваралаца Драгише Витошевића и Милутина Срећковића, оне су отете од смрти.

-Значи ли то да „Србијице…“ не личе ни на једну досадашњу ратну књигу?

-Баш тако. Ради се о необичној прози која по приповедачком поступку нема ничег заједничког са свим оним што је код нас објављено на тему Балканских ратова и Првог светског рата. Ту, првенствено, помишљам на старе писце, као што су Стеван Јаковљевић, Милан Шантић и други мање познати аутори. Уосталом, ни у једној од осталих 27 земаља учесница Великог рата, оваква врста литературе није позната.

-Критика посебно истиче да су ваше књиге компоноване на модеран начин – по принципима документарне књижевности, то јест,  оне струје у литератури која се развила током седме децење прошлог века, која је и у садашњем часу доминантна.

-Добро питање. Ђорђевић и ја смо запазили да нам још увек недостају праве књиге о ратовима Србије од 1912. до  1918. године. Нарочито оне у којима би се видело учешће сељака у њима. Сељак је, знате,  по обављеном  послу увек био бацан на споредни колосек. Зато смо хтели да створимо нешто што би се разликовало од свег досадашњег сувопарног, заносног, химничког и „витешког“ писања, и кренули смо по Јасеници, чији је удео у ослободилачким ратовима био огроман. Знали смо да још има људи који могу непристрасно да посведоче о српском суделовању у Балканским, односно, Првом светском рату. Нисмо се преварили. Наишли смо на паметне старце, који су о свом бављењу у овим ратовима испричали крајње једноставну, непристрасну и непоновљиву причу. И оно што је важно истаћи,  у тим разговорима нико од честитих старина није изостављен, као и то да су сви они били прости редови, без виших чинова и високих одликовања. Ни један, примера ради, није носилац Карађорђеве звезде.

-Шта су испричали солунци ратници?

-Много. Врло је тешко у једном оваквом разговору препричати све оно што се налази између корица књига. Старци су се распричали као да су целог живота чекали на ову прилику, што још једном потврђује да је та наша ратна тема неисцрпна и бескрајна. Сви су они свој ратни живот донели обичним речима, сажето, једноставно, без емфазе и патетике. Ту су Цер, Колубара, Космај, Варовница, Албанија, Крф, Видо, Кајмакчалан, пробој Солунског фронта. Солунци су причали и о својој ратној младости, о глади, рату, убијањима, смрти, надама и разочарањима. Међутим, нису прескочили ни све што им је на бојним војиштима и бојиштима било лепо, нарочито многе хумористичке ситуације у којима су се истицали. Посебно су запамтили хладну и погибељну 1915. годину, када је српском народу запретио геноцид , с обзиром на то да је био нападнут од три силе: Немачке, Аустрије и Бугарске (Џон Рид је тада Србију назвао „земљом смрти“). Истичем, та Србија је у Првом светском рату изгубила милион и двеста хиљада војника, официра и цивила и претрпела материјалну штету од шест милијарди златних франака.

-Војска се и у тим надчовечанским условима храбро држала.

-С правим приповедачким умећем солунци су проговорили о родољубљу. Нико од њих за своје пожртвовање и храброст није очекивао нарочита признања. Њихова највећа награда, у ствари,  је оно вечно сељачко задовољство због поштено обављеног посла. На несрећу, многи заслужни ратници  наког тог силног истребљења, нашли су се у крајњој беди и сиротињи. За разлику од каснијих маршалових бораца, краљеви ратоборци остали су без икакве помоћи и бенефиција. Тако је један од њих, Милан Павловић из Баничине, носилац две Карађорђеве звезде, француске Легије части и изгубљеног ока, да би прехранио породицу, после доласка кући, морао да се прихвати понижавајуће дужности сеоског пандура. Каква неправда!

-Са нескривеним симпатијама говорите о старим ратницима. Шта вас још одушевљава код њих?

-То је одлучност да се у бурним, немирним и усковитланим временима нађу на бранику отаџбине, иако су били свесни велике опасности. Гледајући нетремице смрти уочи, они су у ратове одлазили као у сватове. Виши циљеви домовине били су им изнад њихових живота. И даље, солунци су пример у свему. Колико год су велики јунаци, исто толико су спремни да критички проговоре о слабостима – својим или својих другова. А о  њиховој скромности и да не говоримо. Старина Живојин Јовановић из Сепаца одбио је разговор са нама док прво не чујемо његовог комшију Милутина Ристића („Он је рат провео у рову, а ја сам, као болничар, стално био у позадини.“). Пример за читанке, за наук и памћење.

-Колико се, на први поглед, може запазити, „Србијице…“ се одликују свежим и лепим језиком.

-Имали смо пуно разумевања за језик наших  златоустих јунака. Обе књиге жуборе чистим, сочним и живописним сељачким речима. Трудили смо се да сачувамо изворност и аутентичност причања, заснованог увек на дубокој  сељаковој етици.

-Имате ли увид како су књиге прошле код читалачког публикума?

-Да не звучи хвалисаво, овај посао, као што сам већ напред рекао, успешно је окончан. Отуда ме не изненађује податак што је тираж д 5.000 примерака ових књига распродат за само два месеца. Значи, читалаца је било на претек, нарочито међу млађом популацијом. А било је писама и из иностранства (Париз, Лондон, Израел, Торонто…).

-И за сам крај: Хоће ли „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“ бити поново штампане?

-Како књига одавно више нема ни у најпрестижнијим антикварницама, у више наврата обраћао сам се  познатим издавачким кућама и појединцима за њихово поновно штампање. Резултат  је никакав. Пре годину дана послао сам замолнице и на две крупне адресе у престоници. Опет, ништа! Шта више, београдске главешине нису ме удостојиле ни најобичнијим одговором… Надам се да ће овај интервју прочитати и председници Милојичић и Ђурић. Паланачка општина је последњих  година сјајно реаговала кад год се радило о завичајној историографији и публицистици. Нећемо се, ваљда, сада, када обележавамо годишњицу Првог светског рата, поново огрешити о солунце – наше славне дедове и прадедове. Мртве, разуме се.

Разговарао:  Драгољуб Јанојлић