Мој други дом
Када сам завршила факултет, због немогућности запослења у Београду, из Министарства просвете сам добила три понуде, три места у којима сам могла да предајем руски језик: Светозарево, Шабац и Смедеревску Паланку. Моја тетка препоручила ми је Паланку, или како она каже мали Манчестер, због фабрике „Јасеница“ и коњичког пука који приређује забаве, надалеко познате. Изабрала сам Паланку јер је била на главном путу за Београд, због погачица са киселом водом, из горе поменутих разлога, а и потајно сам мислила да ћу брзо да се вратим у мој родни Београд. Онда нисам знала да ћу свој радни век, од почетка до краја, провести у овој Гимназији, која ће ми бити друга кућа.
Као и остали мањи градови у Србији, Паланка је, када сам дошла 1954. године, имала неколико улица, железничку станицу, Гимназију, две основне школе, пошту, индустријску школу, али, на жалост, није имала болницу.
Колектив Гимназије ме је више него срдачно примио, посебно професор Радојка Марковић, која је словила за веома строгог наставника и принципијелног човека. Када је чула да сам се први пут у 23-ој години одвојила од својих родитеља, а да немам обезбеђено преноћиште, одмах ми је пришла и рекла да ме води са собом, док не нађемо неко пристојно станиште. У колективу сам наишла на три брачна пара професора, који су били добри васпитачи и поштени људи. Г-ђа Јосифовић се увек мајчински односила према младима, г-ђа Булатовић је ћутке подносила ларму и грају ученика, г-ђа Бабић је посебно заинтересовала ученике за дубровачку и француску књижевност, а професор Војислав Бабић је био председник Црвеног крста и председник друштва трезвењака. Професори Булатовић, Бакић и Томашевић Перко су за време великих одмора играли шах и гласно се расправљали, чак су остајали и после часова да заврше своје дискусије и партије. Професор Владимир Јосифовић је увек био спреман да помогне млађим колегама. У Гимназији сам упознала и свог будућег мужа Владислава Јелића, који је предавао физичко васпитање и са љубављу неговао свестрани спортски дух код ученика.
Ученици су ме добро примили, мада нису од раније поштовали музикалност и мелодичност руског језика. Било је потребно време да се преломе, односно науче мекоћи изговора. Генерације ће учествовати на такмичењима у знању језика и неће протећи нити једна година када нису дошли до најмање републичког, а два ученика и до савезног ранга такмичења.
Поред руског предавала сам и српски језик, музичку и ликовну уметност и француски језик.
После мог доласка нагло се повећао број младих предавача који су били приближно истих година (Србољуб Здравковић, Јован Ристић, Милорад Бајовић, Лепа и Драган Влатковић, Тома Богосављевић, нешто млађи Милутин Срећковић и нешто старији Велизар Михајловић и Радмила Александрић). Дружење наставног особља преносило се и на ученике, тако да смо живели као једна велика породица, дајући ученицима квалитет и добијајући од њих завидне резултате.
Тај нови кадар, почетком 60-их, био је веома амбициозан и пун знатижеље. У том смислу колектив Гимназије је увео традицију одласка у иностранство. Путовало се у Бугарску (Манастир Рила), Италију (Рим, Фиренца, Напуљ), СССР пред саму Олимпијаду 1979. (Москва, Лењинград, Кијев, Љвов). Касније су обилажене и Мађарска, Аустрија, Чешка и Шпанија. Колективно смо посетили и све наше манастире у ближој и даљој околини. Са ученицима смо на екскурзијама обишли скоро сва значајна места и споменике културе, од Триглава па до Вардара.
Време је пролазило, многи моји бивши ученици су постајали моје колеге. Повећавао се и број ученика. Када сам дошла, у Гимназији је било осам одељења, а 22 када сам завршила свој радни стаж.
Гимназија се мењала у сваком погледу, па и у спољном изгледу. Сваке године је додавано по нешто ново и она је постајала савременија и модернија али, на жалост, не увек и лепша. Директори су гледали да се ученици и спортски развијају па су посветили пажњу изградњи спортских терена у гимназијском дворишту. Затим су почели да се граде кабинети у новом крилу: за физику, стране језике, историју и географију, хемијски се допуњавао опремом. У зграду је уведен и тоалет и централно грејање. На жалост, до мог одласка у пензију није изграђена фискултурна сала.
Иако сам завршила београдску Гимназију у којој сам прославила 50 година матуре, стекла пријатеље и сјајне педагоге (као што је Десанка Максимовић), својом Гимназијом сматрам Гимназију у Паланци. То је школа коју су завршили моја ћерка и син, који ради као професор историје у својој Гимназији.
Извела сам 38 генерација ученика, променила сам 10 директора. Међу бившим ђацима има пуно лекара, правника, професора, инжењера, стоматолога, ветеринара, економиста, службеника… Поносим се својим ученицима који су знали да постану своји људи, достојни Гимназије коју су завршили.
Надежда М. Јелић,
професор у пензији