Moj drugi dom

Kada sam završila fakultet, zbog nemogućnosti zaposlenja u Beogradu, iz Ministarstva prosvete sam dobila tri ponude, tri mesta u kojima sam mogla da predajem ruski jezik: Svetozarevo, Šabac i Smederevsku Palanku. Moja tetka preporučila mi je Palanku, ili kako ona kaže mali Mančester, zbog fabrike „Jasenica“ i konjičkog puka koji priređuje zabave, nadaleko poznate. Izabrala sam Palanku jer je bila na glavnom putu za Beograd, zbog pogačica sa kiselom vodom, iz gore pomenutih razloga, a i potajno sam mislila da ću brzo da se vratim u moj rodni Beograd. Onda nisam znala da ću svoj radni vek, od početka do kraja, provesti u ovoj Gimnaziji, koja će mi biti druga kuća.

Kao i ostali manji gradovi u Srbiji, Palanka je, kada sam došla 1954. godine, imala nekoliko ulica, železničku stanicu, Gimnaziju, dve osnovne škole, poštu, industrijsku školu, ali, na žalost, nije imala bolnicu.

Kolektiv Gimnazije me je više nego srdačno primio, posebno profesor Radojka Marković, koja je slovila za veoma strogog nastavnika i principijelnog čoveka. Kada je čula da sam se prvi put u 23-oj godini odvojila od svojih roditelja, a da nemam obezbeđeno prenoćište, odmah mi je prišla i rekla da me vodi sa sobom, dok ne nađemo neko pristojno stanište. U kolektivu sam naišla na tri bračna para profesora, koji su bili dobri vaspitači i pošteni ljudi. G-đa Josifović se uvek majčinski odnosila prema mladima, g-đa Bulatović je ćutke podnosila larmu i graju učenika, g-đa Babić je posebno zainteresovala učenike za dubrovačku i francusku književnost, a profesor Vojislav Babić je bio predsednik Crvenog krsta i predsednik društva trezvenjaka. Profesori Bulatović, Bakić i Tomašević Perko su za vreme velikih odmora igrali šah i glasno se raspravljali, čak su ostajali i posle časova da završe svoje diskusije i partije. Profesor Vladimir Josifović je uvek bio spreman da pomogne mlađim kolegama. U Gimnaziji sam upoznala i svog budućeg muža Vladislava Jelića, koji je predavao fizičko vaspitanje i sa ljubavlju negovao svestrani sportski duh kod učenika.

Učenici su me dobro primili, mada nisu od ranije poštovali muzikalnost i melodičnost ruskog jezika. Bilo je potrebno vreme da se prelome, odnosno nauče mekoći izgovora. Generacije će učestvovati na takmičenjima u znanju jezika i neće proteći niti jedna godina kada nisu došli do najmanje republičkog, a dva učenika i do saveznog ranga takmičenja.

Pored ruskog predavala sam i srpski jezik, muzičku i likovnu umetnost i francuski jezik.

Posle mog dolaska naglo se povećao broj mladih predavača koji su bili približno istih godina (Srboljub Zdravković, Jovan Ristić, Milorad Bajović, Lepa i Dragan Vlatković, Toma Bogosavljević, nešto mlađi Milutin Srećković i nešto stariji Velizar Mihajlović i Radmila Aleksandrić). Druženje nastavnog osoblja prenosilo se i na učenike, tako da smo živeli kao jedna velika porodica, dajući učenicima kvalitet i dobijajući od njih zavidne rezultate.

Taj novi kadar, početkom 60-ih, bio je veoma ambiciozan i pun znatiželje. U tom smislu kolektiv Gimnazije je uveo tradiciju odlaska u inostranstvo. Putovalo se u Bugarsku (Manastir Rila), Italiju (Rim, Firenca, Napulj), SSSR pred samu Olimpijadu 1979. (Moskva, Lenjingrad, Kijev, LJvov). Kasnije su obilažene i Mađarska, Austrija, Češka i Španija. Kolektivno smo posetili i sve naše manastire u bližoj i daljoj okolini. Sa učenicima smo na ekskurzijama obišli skoro sva značajna mesta i spomenike kulture, od Triglava pa do Vardara.

Vreme je prolazilo, mnogi moji bivši učenici su postajali moje kolege. Povećavao se i broj učenika. Kada sam došla, u Gimnaziji je bilo osam odeljenja, a 22 kada sam završila svoj radni staž.

Gimnazija se menjala u svakom pogledu, pa i u spoljnom izgledu. Svake godine je dodavano po nešto novo i ona je postajala savremenija i modernija ali, na žalost, ne uvek i lepša. Direktori su gledali da se učenici i sportski razvijaju pa su posvetili pažnju izgradnji sportskih terena u gimnazijskom dvorištu. Zatim su počeli da se grade kabineti u novom krilu: za fiziku, strane jezike, istoriju i geografiju, hemijski se dopunjavao opremom. U zgradu je uveden i toalet i centralno grejanje. Na žalost, do mog odlaska u penziju nije izgrađena fiskulturna sala.

Iako sam završila beogradsku Gimnaziju u kojoj sam proslavila 50 godina mature, stekla prijatelje i sjajne pedagoge (kao što je Desanka Maksimović), svojom Gimnazijom smatram Gimnaziju u Palanci. To je škola koju su završili moja ćerka i sin, koji radi kao profesor istorije u svojoj Gimnaziji.

Izvela sam 38 generacija učenika, promenila sam 10 direktora. Među bivšim đacima ima puno lekara, pravnika, profesora, inženjera, stomatologa, veterinara, ekonomista, službenika… Ponosim se svojim učenicima koji su znali da postanu svoji ljudi, dostojni Gimnazije koju su završili.

Nadežda M. Jelić,

profesor u penziji