Пред новим позоришним делом Томе Митровића: ЖИВОТ БРАЊЕН УМЕТНОШЋУ
-Књига „Позориште којег више нема“, која ових дана улази у штампу, завређује пуну јавност, јер ју је писац остварио у својој најбољој љубави – љубави према истини
Ова књига успоставља интерактивну комуникацију с позоришним стваралаштвом, које се више од стотинак година (између 19. и 20. века), догађало по унутрашњости Србије, ређе у Београду. Говори о тзв. Путујућим позориштима и њиховим глумцима, чија се делатност одвијала изван престоничког главног тока културних збивања. На жалост, тај период у колективној свести нашег народа остао је у једва приметним траговима. Готово, непознат, с обзиром на то да је до данашњих дана чамио под дебелом покорицом заборава и несхватљиве интелектуалне тромости. Ипак, из пепела отужне стварности последњи пламичци те прастаре уметности бога Теспида нису сасвим утрнули, о чему сведочи и најновија, девета на реду, књига Томе Митровића: „Позориште којег више нема“.
У свакој култури овакво сочиненије било би радо дочекано – у нас је догађај од посебне изузетности. Аутор њиме кроз широка врата уводи Доњу Јасеницу у националну театрологију, износећи из тамних одаја на светлост дана непроцењиво бесцен – благо, о коме до сада једва да смо нешто знали.
Овакав подухват, веома сложен по методолошком приступу грађи, био је обиман и захтевима и захватима. Тражио је дугогодишњи суптилан и стрпљив рад, утолико пре, што иза невеселих прича о путујућим позориштима, о њиховом раду и деловању, једва да је остао какав озбиљнији документ у виду валидног записа, аутобиографије, дневника или сваког другог материјалног артефакта. Ондашње новине и магазини, у ретким случајевима, писаће о њима, углавном, информативно, о њиховим гостовањима по провинцијским градовима и варошицама, без икаквих стручних рецензија и анализа одиграних представа. О њима су ћутали и књижевни дневници, тако да их је, савременим језиком казано, непрозирна медијска магла била потпуно затамнила и гурнула на само дно друштвеног мутљага. Отуда је писцу ове ретке и вредне студије заиста морало бити веома тешко поменута позоришта дозвати из невиделице давне прошлости и показати њихову осунчану страну, додуше накарађену и изубијану од понижавајућих удараца једног доброг дела некадашњег београдског културног естаблишмента, коме ће се придружити поједини попови, учитељи и остале мутиводе из унутрашњости земље. Сви су они, са искошеним погледима и згражавајућим предрасудама, у путујућим глумачким трупама видели: бескућнике, замлате, женскароше, циркуске лакрдијаше, фантасте, уличаре, чергаре…
Читалац ће се с правом запитати откуда толика, ничим изазвана, суманута и изопачена мржња. Одакле дифамантна и подсмевачка интригантска и оговарачка одбојност према људима који су увесељавали сале наших провинцијских кафана и хотела. Уосталом, тешко је докучиво објашњење да и један Бранислав Нушић из позоришне управничке фотеље, о њима говори са иронијом у писму надређеном министру где се децидирано каже да су путујући глумци „напаст за варош у коју стигну“. Отуда парадоксално звучи сазнање да су баш тада многи од тих апострофираних „апостолских заљубљеника“ у даске које живот значе, играли улоге и из његових трагикомедија. (О времена, о обичаји!) Поједини ће, доста касније, постати и главни стубови Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта. Поменимо најславније од тих великана: Чича Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Рахела Ферари, Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић, Паланчанин Жарко Митровић и др.
Дитирампски опијени животом, несхваћени и неприхваћени од уштогљене и елитистичке господе, наши глумци наићиће на велико допадање код публике у свим српским просторима. Дружине ће им расти као печурке после кише, тако да ће их између два светска рата имати близу стотинак. Репертоар – шарени калеидоскоп домаћих и страних писаца.
Библијски стих гласи: „Дух сеје тамо где му је воља“.
Књигом „Позориште којег више нема“ Тома Митровић, сјајни познавалац позоришних прилика и глумачких нарави, са пуно контролисане емоције, објективно, опрезно и одушевљено, пред читалачки публикум изводи читав један мали свет позоришних аргата, одавно замаклих са земљиног шара, чијим су прашњавим и каљугавим друмовима тумарали, носећи у оскудном пртљагу целокупну своју имовину, а у срцу и души велика надања да ће „једног дана у граду незнано ком“, на великој позорници, обасјани снажним рефлекторима, већим од Сунца, заиграти Шекспировог Хамлета или Јага. Често гладни, исфлеканог одела и поцепаних ципела, без сигурног преноћишта, та вера у успех никад их није напуштала (боље: издала).
Слепа нада животних неизвесности била је, у ствари, судбина њиховог усамљеничког људског и глумачког случаја. Јунаци књиге живе драму своје мукотрпне реалности без афектације и патетике. (У судару са стварношћу, човек је увек у власти личног удеса.) Писац је овде само хтео, с осуђујућим закашњењем од једног столећа, да их са споредног, пребаци на главни колосек националне културне баштине из које су били изгнани. Речју: читав живот ових, своједобно, презрених позоришних потукача, који симболишу једно далеко време пуно мука и невоља, проузроковано, првенствено, малограђанским и скоројевићским подметачинама, слио се у горку Митровићеву причу испроповедану роморним вуковским језиком. Томе је, свакако, допринела и њена лепа уметничка кохеренција у још лепшем психолошком контексту.
Хватање у коштац са темом овакве врсте, како смо већ истакли, показало се веома замашитим и сложеним послом. Аутор је најпре прегледао доступне музејске и архивске библиотеке. Међутим, рафови и фасцикле били су празни – за путујуће глумце и њихове давно угашене позоришне представе и у овим хартијаним храмовима није се ништа могло пронаћи. Разуме се, потрага у проналажењу жељене документације настављана је и даље. И, тада се догодило мало трагалачко чудо: Митровић, урођеним даром да изненади, накнадно се присетио писаних и магнетофоном забележених разговора које је у више наврата, као средњошколац и глумачки натуршчик, 1963. године, у више наврата водио са Властимиром Ристићем и његовом супругом Душанком, који су читав свој радни век провели у својству путујућих глумаца и редитеља. Стари глумачки протагонисти и умешници, из подразумевајуће дистанце, непристрасно и уверљиво, изнели су много нових и важних чињеница, вешто инкорпорираних у књигу о којој се овде прича, у шта ће се најбоље уверити њени садашњи и будући читаоци. Њихова аутентична сећања и сведочења повремено су, неком врстом драмске експресивности, бојена очекиваним сентиментом генерације, која је кроз живот уметношћу бранила и себе и друге.
Посебну драж представљају и описи гостујућих путујућих позоришних дружина у Паланци, у коју су пристизали возом, фијакерима, таљигама – пешице! Хотел „Централ“, са импровизованом позорницом, склепаном од дасака и пивских буради, редовно била тесна, па се, у многим случајевима, програм одвијао напољу, на калдрмисаној улици. За варошане и младеж из околних места биле су то својеврсне мале светковине.
Књига „Позориште којег више нема“ је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије, земље, која је после свеопште народне катастрофе и пет узастопних ратова, журним кораком грабила ка европским вредностима. Писана са примерном акрибијом, из ње исијава нека необична емотивност, топлина и непосредност за бившим часним људима, весницима долазећих модерних времена. Људима којима дугујемо позоришну, књижевну и сваку другу правду, што су у национални културни миље уградили дело непролазне театарске уметности.
С обзиром на поуздану и ваљану утемељеност, ово је књига за народ и елиту, за научнике, истраживаче и поштоваоце лепе књижевности и белетристике. Књига која завређује пуну јавност, читалачку и медијску наклоност, јер ју је писац остварио у својој најбољој љубави – љубави према истини.
Драгутин Паунић