Представа „Тетовиране душе“ освојила „Сребрну плакету“ у Кули: СЛЕДИ УЧЕШЋЕ НА „ФЕСТИВАЛУ ФЕСТИВАЛА“ У ТРЕБИЊУ
– Сложен и слојевит текст Горана Стефановског, једног од најпознатијих драмских писаца из овог дела Европе, на оригиналан начин говори о „постварењу“, односно „раскорењивању“ савременог човека, који у раљама капиталистичког погона бива обезличен и жигосан вредностима овог друштвеног устројења
„Фестивал аматерских позоришта Србије“ у Кули најугледнија је такмичарска смотра непрофесионалног театра у нашој земљи. Наћи се међу осам представа у такмичарском програму овог фестовала, сведочанство је виских домета неке позоришне креације.
Градско позориште Културног центра из Смедеревске Паланке до сада се много пута нашло у главном програму фестивала у Кули. Више од Паланчана, у Кули у били заступљени само домаћини, што само по себи говори о реномеу Градског позоришта. Независно од тога да ли су биле награђиване, представе паланачког позоришта у Кули скоро увек су биле повод за озбиљне театарске разговоре, који су, у присуству еминентног стручног жирија, вођени после сваког одиграног остварења.
„Тетовиране душе“, најновија представа Градског позоришта паланачког Културног центра, после скоро деценијске паузе, освојила је једну од главних кулских награда, „Сребрну плакету“. Сложен и слојевит текст Горана Стефановског, једног од најпознатијих драмских писаца из овог дела Европе, на оригиналан начин говори о „постварењу“, односно „раскорењивању“ савременог човека, који у раљама капиталистичког погона бива обезличен и жигосан вредностима овог друштвеног устројења.
Главни актери драме су савремени „печалбари“, људи који су у далеки свет похрлили како би се спасли материјалне беде која влада у њиховом завичају. Сан о угодностима потрошачког друштва, међутим, за свакога од њих постаје кошмар: у средини без милости, њихове душе тетовиране су и означене као својина света који признаје само тржишне односе, који укида прошлост и затамљује будућност, намећући хоризонт садашњости, пуког преживљавања, безциљно егзистирање од данас до сутра. Печалбарски жал за завичајем, једина искра аутентичног постојања актера ове драме, зато мора бити ампутиран, а индивудуални снови, жеље и надања, креирани према шаблону невидљивих мајстора тетоваже.
Најзанимљивији детаљ Табучићеве режије управо је представљање тих мајстора тетовирања, који остају невидљиви, а чије присуство редитељ дочарава путем гласова и звукова. Захваљујући томе, они асоцирају на бића из паклених понора, на утискиваче „жига звери“ из Јовановог Откривења. Оваква интерпретација Стефановског отвара текст, написан далеке 1985. године, нашем времену, у коме поменути ликови апокалипсе тумарују светом, понекад и у обличју хуманиста и душебрижника, искајући прихватање жига, као услов за приступање новом поретку света.
Тетовиране душе су драма која садржи мноштво слика, кратких сцена, које се брзо смењују. Свака од њих представља својеврсну позоришну представу, заокружен сценски игроказ, који је, основном нити спојен у целину. Главни актер, који у далеком свету тражи оца, тако постаје сведок егзистенцијалне пропасти људи из свог краја, који су, вољно или невољно, већ жигосани. Финале, у коме пронађени отац, уместо некадашњег човека од интегритета бива откривен као још једна креатура (у чијем „лудилу“, додуше, препознајемо „систем“) води нас у завршну слику, која не оставља ниједан трачак светлости, никакву наду да је могуће узмакнути пред тиранијом савремених „усрећитеља“, стручњака за тетовирање душе.
Табучић је сасвим педантно режирао сваку слику, а у интервалу од премијере до одласка у Кулу значајно је убрзао темпо представе, доприносећи тако да гледалац у поменутим сегментима лакше уочи црвену нит водиљу.
Треба похвалити и добро осмишљене светлосне штимунге, а посебно – веома сведену сценографију, чија „празнина“ указује на обездушење које захвата протагонисте драме.
Један од квалитеа ове представе је и изузетно убедљива игра ансамбла. Поменућемо најпре Радета Михајловића, који је остварио, уверени смо, најбољу улогу у својој каријери, па је право чудо како квалитет његове глуме није препознао и вредновао жири у Кули. Ту је и сјајни Милош Лукић, награђен на Фестивалу за глумца вечери и похваљен од жирија, па више него добри Радица Митровић, Сања Дојчиновић, Миша Бајкић и Александар Мишић.
„Тетовиране душе“ потврдиле су да Слађан Станић може да буде убедљив и у драмској главној улози, а нека нам буде допуштено да и овом приликом посебно похвалимо младу Јелену Станимировић, која је успела да, играјући своју прву „праву“ улогу на великој сцени, ни у чему не заостане за својим искуснијим колегама. Нећемо заборавити да наведемо име најмлађег члана ансамбла, Теодоре Тасић, пружајући тако подршку подмлађивању ансамбла Градског позоришта, коме се последњих година прикључују нови талентовани аматери.
После успеха у Кули, „Тетовиране душе“ треба да буду одигране у Требињу, на „Фестивалу фестивала“, који почиње 25. јула. На овој, такође цењеној и традиционалној смотри, биће изведено осам представа, из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Хрватске, а „Тетовиране душе“ Градског позоришта су једно од два театарска остварења која ће представљати Србију на овом фестивалу.
В. Ђурђевић