Premijera u Gradskom pozorištu: URBANA PREDSTAVA ZA DECU
-Slobodno pošaljite svoje dete na ovu predstavu. Jedina opasnost krije se u sasvim izglednoj mogućnosti da će i samo poželeti da se uključi u pozorišnu igru i postane glumac, ili, kada poraste – dramski pisac
Na predstavu „Želim sve da vidim“, rediteljski prvenac Vladice Tanasijevića Taksija, slobodno možete poslati svoje dete, bez bojazni da će biti izloženo vulgarnostima, neukusnim šalama, kiču i šundu, koji se u poslednje vreme ušetao i u stvaralaštvo za decu. Rečju, to je urbana predstava, u najpozitivnijem smislu te reči.
Radmila i Vladica Tanasijević, dugogodišnji pozorišni aktivisti, napisali su originalan tekst, po ideji Tode Nikoletića. Na sreću, tekst uveliko prevazilazi Nikoletićeve „ideje“, pa u priči nema nimalo izveštačenosti, kvazi-dečijih šala i skarabudženog raspleta – što je osobina većine tekstova koje je napisao sam Tode. Ovde su dijalozi uverljivi, a bajkovita priča maštovito postavljena na scenu.
Da bi protagonistima ostavio veći prostor za igru, a publici da izmašta egzotična mesta na koja glavnog junaka vodi u devojčicu inkarnirana dobra vila – reditelj Tanasijević se odlučio na smeo potez, da predstavu postavi gotovo bez ikakve scenografije. Ovakva rešenja su dobra samo ukoliko je mizanscen precizno postavljen, a ansambl uigran. U slučlaju predstave „Želim sve da vidim“ i jedno i drugo dobro funkcioniše, i zato ovo ostvarenje odudara od šljaštećom scenografijom zabašurenih pozorišnih promašaja, u kojima scenski dekor predstavlja Potemkinovo selo za rediteljsku neinventivnost.
Kao dugogodišnji majstor svetla u palanačkom pozorištu, Tanasijević je promenu mesta radnje dočarao svetlosnim štimunzima, što posebno dobro funkcioniše u sceni na Divljem zapadu, gde suptilni žuti tonovi predočavaju gamu prerije. Nažalost, u predstavi nema originalnih songova, kakve je Tanasijević pisao i komponovao za dečije predstave drugih autora, ali je znalački iskorišćena muzika Dejana Cukića, Viktorije i „Suncokreta“. To je već samo po sebi edukativno, jer je autor ovog teksta bio u prilici da gleda i predstave nekih drugih autora, u kojima muzičku kulisu čine najogavniji šundovi sa estrade.
Iako je mnogim glumcima ovo tek prvo pojavljivanje na sceni, nisu primetne početničke greške. Svi se, pre svega, veoma dobor čuju, nijedna replika nije „pala u bunar“, a Tanasijević je uspeo da anulira i sklonost mladih glumcima ka takozvanom „školskom“ mizanscenu – „korak napred, dva koraka nazad“, pa na sceni nema besmislenog klaćenja i klimanja. Koliko je to teško, znaju samo oni koji su se upustili u pozorišni rad sa decom. Primera radi, sa tim se nikada do kraja nije izborio jedan poznati dečiji autor u Gradskom pozorištu, iako ima višedecenijsko iskustvo.
Kada se prave prikazi dečijih predstava, uputno je pomenuti sve aktere. Ovde to činimo čiste savesti, jer u predstavi „Želim sve da znam“ nema loše uloge. Više nego dobri su – Danica Milenković, Jovan P. Ilić, Aleksandra Marković, Jasna Mladenović, Vidak Mladenović, Jovan D. Ilić. Posebno ističemo Petra Vukovića, kome je ovo šesta premijera, i Oliveru Radisavljević, pravo malo pozorišno čudo, čiji je talenat više nego primetan, iako joj je ovo prvo pojavljivanje pred publikom.
Da završimo, na isti način kao što smo i počeli. Slobodno pošaljite svoje dete na ovu predstavu. Jedina opasnost krije se u sasvim izglednoj mogućnosti da će i samo poželeti da se uključi u pozorišnu igru i postane glumac, ili, kada poraste – dramski pisac. A takvu „opasnost“ smelo treba prihvatititi, iako su trenutno u modi neke druge, manje maštovite stvari.
Vladimir Đurđević
