Разговор са песникињом Данијелом Васиљевић: ОСКУДНО ВРЕМЕ ЈЕ ЗОВ ЗА ПЕСНИКЕ

Пре неколико месеци из штампе је изашла прва књига поезије наше суграђанке, Данијеле Васиљевић, само годину дана после појављивања њених кратких прича. Штапмање књиге финансирао је Дом културе Ивањица, будући да је Данијела победила на конкурсу за најлепшу љубавну песму.

Супротно увреженим очекивањима, Данијелина љубавна поезија ни једног тренутка није патетична. Лепота ових песама је, како то каже Драган Јовановић Данилов, аутор својеврсног предговора – у поетској интелигенцији и интуицији, односно у споју страсти и рефлексије, природе и духа, жудње и чежње. Сачекавши да среди утиске, после објављивања поменуте књиге, Данијелу смо замолили за разговор, не само о овој збирци песама, него и о њеном књижевном раду уопште.

Паланачке: Непосредан повод за наш разговор је твоја књига поезије „Снага росе“, која завређује и овај накнадни осврт, у форми интевјуа. Слажеш ли се да покушамо да искорачимо из уобичајене новинарске форме, да направимо разговор који неће бити окован колоквијалним говором и наклапањима?

Данијела: Драго ми је што ћемо на овај начин разговарати, у складу за поезијом која не трпи да буде одређена и условљена устаљеним фразама.

Паланачке: У једној песми у својој књизи „Снага росе“, говориш о поезији без интерпункције, чистој, пунокрвој мисли, која је истовремено и духовна и путена, мисли која се опире мрежама језика и замкама стварности, конвенцијама и правилима… Може ли се таква, „дивља мисао“, неговати у свакодневици без риме, у свету који више не слави своје песнике?

Данијела: Песма коју си поменуо је уводна песма у књизи, издвојена испред четири целине којима су остале песме уоквирене. На неки начин, она је дефиниција мог виђења поезије, а у овом случају служи као предговор и упознавање читаоца са оним што га очекује у стиховима. Мислим да песма треба да има свој ритам и без знакова интерпункције и  да сопственом мелодијом гради смисао. Уколико сам у томе успела, задовољна сам.

Паланачке: Морам да ти поставим питање, које постављам свим песницима, цитирајући, у ствари, онај Хелдерлинов стих: „Чему песници у оскудно време“?

Данијела: Оскудно време у егзистенцијалном смислу кроз историју било је зов за песнике. Конфузна друштвена ситуација је нешто што иритира и подстиче песнике да подигну свој глас. Тако се рађа благи бунт који кроз песму указују на проблеме или се песмом траже духовни сродници у другим ствараоцима, мада, ту увек постоји могућност, која се и данас догађа, да се ствари отргну контроли и буде више писаца него читалаца… Оскудно време у духовном смислу је оно од чега стрепимо и о чему, надам се, још не морамо говорити.

Паланачке: У твојим песмама кипти од страсти. Чују се откуцаји „била“, осећа „врелина у венама“… Да ли се слажеш са оном давнашњом сентенцом да се на свету ништа значајно не догађа без страсти?

Данијела: Без обзира која делатност била у питању, страст је неопходна примеса помоћу које остварујемо своју личност и задовољство у раду. Њено присуство, њен набој и покретачка сила, не могу се дефинисати, али се осећају у инспиративном импулсу у који су преобликовани. То је посебно изражено у поезији у којој се страст веома брзо материјализује у стихове, преноси до читаоца и у њему ствара  подстицај за размишљањем који опет води ка креативности или бар осећају лепог.

Паланачке: У свом књижевном раду приметно избегаваш непосредно друштвено ангажовање. Не мислим на дневну полтику, него на јасну осуду дијаболичке стварности. Да ли сматраш да се лепотом може победити зло „неподношљиве лакоће постојања“, или путеви поезије воде у неки засебан топос, у који покушаваш да се преселиш?

Данијела: Књижевно стваралаштво има свој смисао, свој пут и сопствени животни простор. Оно може бити потпуно изоловано, само би његов глас требало да буде доминантан. Данас долазимо до ситуација када је врло често глас песника или ствараоца изнад самог дела. Песник овог времена мора да има изузетне промотерске вештине како би своје дело пласирао у јавност, наравно, мислим на неафирмисане писце. Са друге стране, критичари данас хвале, не критикују; писци врло често не читају туђа дела, већ само сопствена; поезије је маргинализована… Свако има право да изабере начин на који представља своје стваралаштво. Ја се радујем да поклоним књигу, и  касније да од те особе чујем утисак о њој.

Паланачке: Објављивала си у поезију и прозу. У којој се, од ове две форме, сигурније крећеш?

Данијела: Поезија и проза се дијаметрално разликују, а опет, у неким новијим виђењима модерног стваралаштва, граница је скоро неприметна, а понекад  смо у недоумици шта је песма, а шта прича. Ја сам оног традиционалнијег и реалистичнијег става да су поезија и проза јасно одвојени правци који самостално и пунокрвно трају, наравно, прилагођавајући се времену у коме настају. Поезија је говор душе, слика тренутка,  надахнућа из кога се рађа идеја… За писање прозе потребно је да протекне одређен период у коме се писац искуствено обогаћује, градећи свој стил и свој став. Па чак и тада она тражи период истраживања, размишљања и закључивања, а то је оно што мене инспирише и због чега сам ипак опредељена за прозу.

Паланачке: Мислиш да смо успели у нашој на почетку договореној намери? Има ли шансе да ускоро направимо разговор о твојој прози?

Данијела: Да, идејна мисао је спроведена у дело. А што се тиче прозе, пошто смо је дотакли током овог рзговора, наставићемо да причамо њој, наравно, кад буде било повода.

Владимир Ђурђевић

 

Очи

 

Твоје очи

Тако лепо почивају

У мом погледу

Тако једоставно

пријањају мом миру

Чини ми се

Да им се више радујем

Но својима у одразу огледала

 

Данијела Васиљевић