Стеван Мартиновић, нови директор Народног музеја, говори за „Паланачке“: ИСКРЕНИЈА КОМУНИКАЦИЈА СА ЛОКАЛНОМ ЗАЈЕДНИЦОМ

 

-Неопходно је да се музеји „спусте на земљу“ како би могли да чују и виде свет око себе уколико желе да учествују у његовом мењању – наглашава Мартиновић

 

На челу Народног музеја у Смедеревској Паланци од недавно је Стеван Мартиновић. „Паланачке“  су ових дана биле у посети тој респектној установи културе. С њеним директором Стеваном Мартиновићем разговарали смо о новинама у раду, улози музеја данас, о бесцен благу које чува, о „пројектима“ који се неће тицати искључиво музеолошке праксе…

-Музеј у Смедеревској Паланци ће се трудити да, колико год то некоме звучало надмено или нереално, прати савремене европске и светске токове музеолошке праксе – каже на почетку нашег разговора директор Мартиновић.-С тим у вези, промена политике наплаћивања улазница, која је симболична и износи 50 динара (за децу до 11 година улаз је бесплатан), је само једна тачка на путу наше „еманципације“. Једино је, чини ми се, Велика Британија успела да обезбеди да култура и уметност буду бесплатни свима. Остали трагају за различитим компромисима, па се тако у Лувру улаз не наплаћује сваке прве недеље (недеља као дан) у месецу, док је Метрополитен у Њујорку, вероватно највећи светски музеј, својевремено имао акцију „плати колико имаш“, коју ће у дело спровести и Народни музеј у Паланци. Истакао бих и то да су многе промене о којима говоримо наишле на утабан пут. Претходни директори, Биљана Живковић и особито Винка Лазовић, урадили су велики посао, сходно приликама и датим околностима, те је њихов допринос немерљив и неоспоран.

-У новине музеја спада свакако и ново радно време ?

-Крајем седамдесетих година двадесетог века музеји и њихови стручњаци праве заокет у политици или филозофији рада, напуштају фокус на материјалу и збиркама и окрећу се публици. Овакву промену курса условила је светска економска ситуација, али и спремност научника на преиспитивање и критички приступ према науци коју изучавају и институцијама у којима раде. Неопходност додатних или алтернативних система финансирања условила је „додворавање“ публици с једне стране, али и нову филозофију музејске делатности, с друге. Та филозофија, према Максу Росу, подразумева, трансформацију музеја од оних ексклузивних и социјално раздвајајућих институција ка интегришућим установама. Наш музеј је по новом времену суботом отворен од 16 до 20 часова, када је у центру града највећа концентрација потенцијалних посетилаца и када је време за опуштање, а оно је, верујте,могуће и у музеју. У данашње време највећи успех непрофитних институција је анимирати некога да издвоји време и посети музеј, галерију или библиотеку. Јер, како кажу, време је новац.

-Каква је улога музеја данас?

-Током 19 и 20 века музеј је значио место чувања и стварања идентитета. Или да упростим, ко је имао музеј – имао је идентитет. Међутим, модерни музеји покушавају да надограде прошла становишта, и да се „понуде “ као кључне институције у решавању нових, сматрам лоших светских дешавања. Данас више и није мудрост рећи да се свет налази у великој кризи. Такође је више него јасно која је најмоћнија сила данашњице. Медији контролишу и културу, сугеришући разне облике понашања (шта јести, како јести, шта обући, како говорити). По среди је заправо сезонска култура, која се треба или не треба носити (живети) следеће сезоне. Музеји су ту да идентитету осигурају трајање али и да буду корективни фактор, да указују на лоше ствари и афирмишу праве вредности. За разлику од традиционалних музеја који су били места исказивања поретка схватања (у виду историје уметности нпр.) и у исто време схватања поретка буржоаског света, музеји данашњице би требало да омогуће схватање света и нашег места у њему. Да би то постигли, потребно је отрежњење, неопходно је да се музеји „спусте на земљу“, како би уопште могли да чују и виде свет око себе уколико желе да учествују у његовом мењању. И не само то. Промена приступу подразумевала би искренији однос и отвореност, што би на крају резултирало различитим социјалним групама посетилаца. Јер, изузетност предмета које музеји излажу одразила се и на посебност публике која га посећује. Чудна „религиозна“ атмосфера која влада музејима, у којој се пази шта се говори, куда се креће, како се изражава, да ли се нешто грицка и слично, довела је до затворености оваквих институција, која неретко одбија „обичан“ свет. Ти исти људи који „не схватају“ поруку „високе“ уметности се осећају изневереним, одбаченим – они су се напросто помирили са чињеницом да ту не припадају.

-Какве су последице феномена самозаљубљености институција културе?

-Читава аура која је деценијама грађена око музеја довела је до још једног занимљивог феномена. Наиме, самозаљубљеност институција културе вишеструко нас је коштала. Најпре нас је лишила публике, затим нам је ускратила прилив новца, те на крају саме раднике културе маргинализовала и учинила невидљивим и неважним. Нерадо признајем да смо и сви ми из културе одговорни за такво стање, јер смо невидљиви, затворени у канцеларијама или дубоко замишљени над својим пројектима. Ми смо још на факултету учили о Антону Шпрингеру и ангажману историчара уметности у јавном животу, али смо то брзо заборавили. На крају, музејима су окренута леђа јер су се људи бавили „правим проблемима“. Истина, чинили су то и поједини музеји, као што је Градски музеј у Хагу, који је покушао да се бави свакодневницом, но та изложба је наишла на оштре осуде „елите“, а истински усрећила обичне људе и здраве интелектуалце.

-Да ли се осавремењавањем музеја даје и  одговарајући квалитет?

-Не треба ствари беспотребно идеализовати. Ни светски музеји не послују по принципима које сам изнео. Мој утисак је да се они налазе у машини културне индустрије, где посетиоци, као у робној кући или супермаркету пролазе кроз покретне решетке хрлећи да буду виђени у некој од познатих институција. Наша цивилизација иначе ужива у илузији демократске слободе и лажног задовољства у којима се „масе“ снобовски претварају да им је у музејима добро и лепо. Музеји се с друге стране осавремењују бројним аудио-визуелним медијима, раскошном архитектуром и осталим помоћним средствима, чак је и број посетилаца на завидном нивоу, но чини се да се по питању квалитета мало урадило. Однос са светом је занемарен, проблеми друштва нису проблеми музеја и утисак је да су у погледу модерних захтева, музеји – застарели.

-Да ли бисте могли рећи нешто о пројектима који се не тичу искључиво музеолошке праксе?

-Није на одмет увек и на сваком месту поменути озбиљност и уметничку вредност збирки Народног музеја у Паланци. Наш музеј уз, Народни музеј из Београда и спомен-збирку Павла Бељанског у Новом Саду, баштини једну од највреднијих збирки сликарства. Збирка археологије је по многим критеријума водећа у Србији. Утисак је да смо доживели судбину који је предвиђао Данијел Бурен – а то је да не излаже музеј дело, него дело музеј. Но, овакав капитал нас не сме успавати и погордити. Народни музеј нашег града ће се заиста трудити да убудуће оствари јаснију, искренију и отворенију комуникацију са својом локалном заједницом. Већ смо се заузели око неких „пројеката“ који се неће тицати искључиво музеолошке праксе, а сматрамо да су важни за друштво. Ту превасходно мислим на трибине, округле столове и дебате које ћемо у будућности организовати, али и на друге садржаје чији циљ неће бити пуко сензационалистичко уживање, већ отворени „дијалог“ са нашом заједницом. Трудићемо се да нашу уметност учинимо сврсисходном и афирмативном, јер у супротном само потврђујемо ону велику истину Владимира Мајаковског да је уметност која не служи народу само забава беспослених људи. Бавићемо се прошлошћу али и свакодневним осетљивим темама, игноришући на тај начин „теорију историјске дистанце“ и „политичке коректности“. Можда музеји не могу да промене свет, али могу да га открију. Укупно узев, пасивност је недопустива јер, према добро знаној синтагми – ако ниси део решења, мора да си део проблема!

 

Д. Јанојлић

 

Биографија: ДОКТОРАНД НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

 

Стеван Мартиновић, рођен је 6. августа 1987. године у Смедеревској Паланци. Основну и средњу школу (гимназију) завршио је у Паланци, а основне и мастер студије у Београду на Филозофском факултету, Одељења за историју уметности (основне 2006./2010., мастер 2010./2011.). Током студирања, у трајању од три месеца волонтирао је у дневном листу и магазину „Политика“, у рубрикама „Култура“ и „Београдска хроника“. Диломирао на тему „Архитектура манастира Горњак“, а мастер студије одбранио темом „Кивот манастира Врдник из збирке Музеја Српске православне цркве у Београду“.

Након завршетка основних студија волонтирао је у Музеју примењене уметности у Београду, које се завршило положеним стручним испитом за кустоса при Народном музеју. Недуго потом запослио се у Музеју примењене уметности. Нешто више од две године провео је у сектору за метал и накит са збиркама, где је ангажован на разним пословима. За то време учествовао је у системском пописивању и изучавању ризница манастира Хиландара, чија се документација налази у Музеју примењене уметности. Стекавши основна и сва друга практична и теоријска музеолошка знања у поменутој институцији, Мартиновић је као асистент учествовао у реализацији изложбе „Освежавање меморије – орнаменти српских средњовековних фресака“, која је (2013.) незванично проглашена за изложбу године и добила бројне награде. Уз ауторски текст у каталогу/ зборнику радова, учествовао је у припреми поставке, стручном вођењу и одржао предавање у склопу едукативног програма изложбе.  Постигавши велики успех, изложба је наставила да путује по свету, те је кандидат учествовао у припреми и каснијој поставци ретроспективе која је приређена у Српском културном центру у Паризу. Више пута путовао на Свету Гору, у манастир Хиландар, проучавајући ризнице поменутог манастира.

Током свог професионалног боравка у Музеју више пута је путовао на Косово и Метохију и тамо изучавао предмете примењене уметности наших највећих манастира. У Пећкој патријаршији је учествовао у пројекту конзервације и рестаурације трона за чудотворну икону Богородице Одигитрије, што је касније и публиковао као рад.

Активан је члан удружења Српски академски круг, на чијем сајту редовно објављује своје текстове. Докторанд је  на Филозофском факултету, Одељења за историју уметности, центра за Музеологију и Херитологију.