„Večera budala“ Fransisa Vebera na sceni Gradskog pozorišta Kulturnog centra: U SENCI VODVILJA  

I ovu pozorišnu sezonu Gradsko pozorište otvorilo je komedijom, u skladu sa davnašnjim lukavstvom uprave teatara da u kriznim i mračnim vremenima treba igrati vesele stvari – kako se publika ne bi osećala „kao u svojoj koži“.

Za takvu namenu svakako dobar je izbor tekst Fransisa Vebera, čuvenog francuskog sineaste, scenariste i pozorišnog reditelja, čije su filmske komedije nadaleko poznate i rado gledane.

„Večera budala“, koja je doživela čak dve filmske verzije, najpre francusku, a onda i holivudski rimejk, važi za najpopularnije Veberovo delo, koje garantuje dobru zabavu i takozvani zdrav humor.

Prikaz najnovije premijere u Gradskom pozorištu palanačkog Kulturnog centra, zato ćemo započeti pohvalama, da bismo potom prešli na kritiku, ukazujući na, prema našem mišljenju, jasno uočljive nedostatke pomenutog ostvarenja.

Palanačku „Večeru budala“ krasi pre svega gluma. Slađan Stanić, dosadašnji epizodista, pokazao je da može da bude i glavni akter predstave. Lik Pinjona (šeprtlja ovog imena prisutan je u brojnim Veberovim delima), budalastog poreskog službenika, čija nespretnost u stvari uzrokuje vodviljski zaplet, Stanić je prikazao precizno i pedantno. Osim poželjne doze preterivanja, koju podrazumeva „komedija situacije“, Stanić nije „preglumljivao“, ne dopuštajući da ga „povuče publika“. Njegov Pinjon zbog toga nije bleda vodviljska maska, već jasno oblikovani karakter, koga Stanić intuitivno brani, prikazujući „u pozadini“ njegovu usamljenost i potrebu da, takav kakav jeste, bude prihvaćen.

Miša Bajkić, koji važi za odličnog dramskog protagonistu, još jednom je potvrdio da je barem podjednako dobar u komediji. Igrajući Lebana, jednog od brojnih pariskih pisaca (čije stvaralaštvo ne prati vrtoglavi uspeh), Bajkić na sceni uverljivo parodira umetnika iz zlatnih godina druge polovine prošlog veka. Posebno treba pomenuti i Sinišu Pavlovića, koji poreskog revizora Konjala interpretira sa odličnim osećajem za meru, suptilno ukazujući na Konjalovu opsesiju da na svakom mestu i u svakoj situaciji (pa čak i kada otkrije da ga žena vara) traga za znacima utaje poreza. Dragana Mirčevska u ulozi Kristine, kao i Radica Mitrović, kao Marlena, potvrdile su svoj nesumnjivi glumački renome. Dobra stvar u ovoj predstavi je i primerena i funkcionalna scenografija Miomira Jelića – i tu, u stvari, prestaju pohvale.

Sve zamerke, uključujući i neke glumački neuverljive interpetacije, idu na dušu reditelja Fuada Tabučića, kome je pošlo za rukom da gotovo u potpunosti promaši tempo i tajming, ključne elemente vodvilja. Bez sigurne rediteljske palice, glumci su bili prinuđeni da se sami snalaze, a oni koji u tome nisu uspeli,  bili su primorani da jednostavno tapkaju u mraku.

Iako se publika dobro zabavljala, i smehom reagovala na komične sutuacije, usudućemo se da kažemo da „Večera budala“ nije režirana u furioznom ritmu, kakav zahteva Veberov tekst. Pojedine scene su nepotrebno razvučene, neki detalji izlišno istaknuti. Tabučićevoj režiji nedostaju „amplitude“, koje doprinose tempu, potenciraju komične obrte i naglašeno karikiraju pojedine dijaloge. Drugim rečima, reditelj nije iskoristio sve komične potencijale teksta, kao da je u vodvilju tražio nešto više od lake pozorišne zabave.

Režija komedije je težak i zahtevan posao, koji potrebuje zrelog pozorišnog stvaraoca. Podsetimo se čuvenih režija Velje Mitrovića, čiji vodvilji publici nisu dopuštali da prestane da se smeje. Mitrovićev sluh za tempo i ritam činio je njegove režije, pre svega Fejdoovih tekstova, vrhunskim pozorišnim događajima, pokazujući istinsko majstorstvo stvaranja „pozorišne zabave“. Dakle, ako imamo u vidu Mitrovićeve režije, ova predstava predstavlja samo bledu sliku pozorišnog bogatstva –  na primer, „Hotela Slobodan promet“, u kome su glumili i neki od protagonista Tabučićeve „Večere budala“.

Ne znamo kakve su druge Faudove režije, i o njemu kao reditelju ne možemo da sudimo. Kao glumac, ostvario je nekoliko zanimljivih rola, a najširi publikum ga pamti po liku Radašinovog zeta u kultnoj seriji „Selo gori a baba se češlja“. Ne znamo, takođe, šta je ovog mladog čoveka preporučilo za režiju vodvilja u Gradskom pozorištu, pored živog i zdravog Velje Mitrovića, koji i dalje važi za velikog majstora pomenutog žanra. Ostavljajući po strani ova i slična pitanja, zaključujemo da se predstava „Večera budala“, ansambla Gradskog pozorišta, svakako može popraviti naknadnim intervencijama, i da od reditelja treba zahtevati da predstavu utegne, ubrza, i poradi na „tajmingu“, koji će komične scene učiniti još komičnijim.

Razume se, to ne znači da je „Večera budala“ nepopravljivo loša predstava. Ali,ono što je  u ovom ostvarenju dobro, ono što publika nagrađuje aplauzom, svakako je uverljiva igra pojedinih članova ansambla, koji su potvrdili da palanačko pozorište raspolaže punokrvnim glumcima, čiji talenat zahteva angažovanje zrelih i umešnih pozorišnih reditelja.

Vladimir Đurđević