„Вечера будала“ Франсиса Вебера на сцени Градског позоришта Културног центра: У СЕНЦИ ВОДВИЉА
И ову позоришну сезону Градско позориште отворило је комедијом, у складу са давнашњим лукавством управе театара да у кризним и мрачним временима треба играти веселе ствари – како се публика не би осећала „као у својој кожи“.
За такву намену свакако добар је избор текст Франсиса Вебера, чувеног француског синеасте, сценаристе и позоришног редитеља, чије су филмске комедије надалеко познате и радо гледане.
„Вечера будала“, која је доживела чак две филмске верзије, најпре француску, а онда и холивудски римејк, важи за најпопуларније Веберово дело, које гарантује добру забаву и такозвани здрав хумор.
Приказ најновије премијере у Градском позоришту паланачког Културног центра, зато ћемо започети похвалама, да бисмо потом прешли на критику, указујући на, према нашем мишљењу, јасно уочљиве недостатке поменутог остварења.
Паланачку „Вечеру будала“ краси пре свега глума. Слађан Станић, досадашњи епизодиста, показао је да може да буде и главни актер представе. Лик Пињона (шепртља овог имена присутан је у бројним Веберовим делима), будаластог пореског службеника, чија неспретност у ствари узрокује водвиљски заплет, Станић је приказао прецизно и педантно. Осим пожељне дозе претеривања, коју подразумева „комедија ситуације“, Станић није „преглумљивао“, не допуштајући да га „повуче публика“. Његов Пињон због тога није бледа водвиљска маска, већ јасно обликовани карактер, кога Станић интуитивно брани, приказујући „у позадини“ његову усамљеност и потребу да, такав какав јесте, буде прихваћен.
Миша Бајкић, који важи за одличног драмског протагонисту, још једном је потврдио да је барем подједнако добар у комедији. Играјући Лебана, једног од бројних париских писаца (чије стваралаштво не прати вртоглави успех), Бајкић на сцени уверљиво пародира уметника из златних година друге половине прошлог века. Посебно треба поменути и Синишу Павловића, који пореског ревизора Коњала интерпретира са одличним осећајем за меру, суптилно указујући на Коњалову опсесију да на сваком месту и у свакој ситуацији (па чак и када открије да га жена вара) трага за знацима утаје пореза. Драгана Мирчевска у улози Кристине, као и Радица Митровић, као Марлена, потврдиле су свој несумњиви глумачки реноме. Добра ствар у овој представи је и примерена и функционална сценографија Миомира Јелића – и ту, у ствари, престају похвале.
Све замерке, укључујући и неке глумачки неуверљиве интерпетације, иду на душу редитеља Фуада Табучића, коме је пошло за руком да готово у потпуности промаши темпо и тајминг, кључне елементе водвиља. Без сигурне редитељске палице, глумци су били принуђени да се сами сналазе, а они који у томе нису успели, били су приморани да једноставно тапкају у мраку.
Иако се публика добро забављала, и смехом реаговала на комичне сутуације, усудућемо се да кажемо да „Вечера будала“ није режирана у фуриозном ритму, какав захтева Веберов текст. Поједине сцене су непотребно развучене, неки детаљи излишно истакнути. Табучићевој режији недостају „амплитуде“, које доприносе темпу, потенцирају комичне обрте и наглашено карикирају поједине дијалоге. Другим речима, редитељ није искористио све комичне потенцијале текста, као да је у водвиљу тражио нешто више од лаке позоришне забаве.
Режија комедије је тежак и захтеван посао, који потребује зрелог позоришног ствараоца. Подсетимо се чувених режија Веље Митровића, чији водвиљи публици нису допуштали да престане да се смеје. Митровићев слух за темпо и ритам чинио је његове режије, пре свега Фејдоових текстова, врхунским позоришним догађајима, показујући истинско мајсторство стварања „позоришне забаве“. Дакле, ако имамо у виду Митровићеве режије, ова представа представља само бледу слику позоришног богатства – на пример, „Хотела Слободан промет“, у коме су глумили и неки од протагониста Табучићеве „Вечере будала“.
Не знамо какве су друге Фаудове режије, и о њему као редитељу не можемо да судимо. Као глумац, остварио је неколико занимљивих рола, а најшири публикум га памти по лику Радашиновог зета у култној серији „Село гори а баба се чешља“. Не знамо, такође, шта је овог младог човека препоручило за режију водвиља у Градском позоришту, поред живог и здравог Веље Митровића, који и даље важи за великог мајстора поменутог жанра. Остављајући по страни ова и слична питања, закључујемо да се представа „Вечера будала“, ансамбла Градског позоришта, свакако може поправити накнадним интервенцијама, и да од редитеља треба захтевати да представу утегне, убрза, и поради на „тајмингу“, који ће комичне сцене учинити још комичнијим.
Разуме се, то не значи да је „Вечера будала“ непоправљиво лоша представа. Али,оно што је у овом остварењу добро, оно што публика награђује аплаузом, свакако је уверљива игра појединих чланова ансамбла, који су потврдили да паланачко позориште располаже пунокрвним глумцима, чији таленат захтева ангажовање зрелих и умешних позоришних редитеља.
Владимир Ђурђевић