Njegovo veličanstvo GLAS (2)
Uvek sam bio za to da na sve izbore treba izaći i iskoristiti svoje demokratsko pravo.
Stoga smatram da greše oni koji to ne čine.
Posebno osuđujem one koji ne žele da glasaju iz nekog svog protesta ili iz inata. Praksa i iskustvo su me uverili da su to najčešće ljudi koji „do podne mrze sebe, a od podne ceo svet“, oni kojima „sve smeta“ i „niko im ne valja“.
Sebe, svoje vrednosti i doprinos okruženju, naravno, ne preispituju.
Ima i ljudi koji o glasanju i izborima uopšte ne razmišljaju, jednostavno, nemaju taj „čip“ u glavi, ali to je potpuno druga „vrsta“.
Da ne bi bilo nesporazuma, uopšte ne podržavam demokratiju kao sistem, i smatram, a o tome je već bilo reči na ovom mestu, da je za ovakve slobodoumne i pomalo površne narode, korisna i svrsishodna jedino stroga disciplina i vladavina elite. Glasačko pravo, po mom mišljenju, trebalo bi da bude privilegija najboljih i najuspešnijih ljudi.
Tako bi se izbeglo da njegovo veličanstvo GLAS, uličara, skitnice, probisveta, nasilnika ili barabe (kakvi svakodnevno paradiraju i našim „sokacima“) na izborima vredi isto kao i GLAS najboljeg studenta, profesora, radnika, seljaka, sportiste…
Ako se prebrojimo, jasno je da bezvrednih ljudi ima mnogo više nego onih koji predstavljaju društvenu elitu.
No, i pored svega toga, potpuno sam svestan da ne živimo u starom Rimu već u današnjoj Srbiji, pa je zato moj stav da na izbore treba izaći i glasati po sopstvenom uverenju.
Živećemo upravo onako kako na izborima – odlučimo.
A život u Srbiji, ni posle ovih Vanrednih parlamentarnih izbora, neće se radikalno popraviti. Neće nam, na žalost, biti bolje, pa i pored toga što sam rođeni optimista, potpuno sam siguran da će biti još teže opstati sa platama koje padaju i cenama koje skoro nekontrolisano rastu. Povećaće se i broj ljudi bez stalnog zaposlenja.
Na žalost, na to smo navikli i naučili sa tim da trajemo.
Problem je, čini mi se, u nama samima, u našoj svesti i nedostatku ambicije da se menjamo, razvijamo, popravljamo i napredujemo.
Tek kada promenimo taj odnos prema sebi i životu uopšte, i sistem vrednosti vratimo bar na nivo na kome je bio nekada, u vreme stasavanja generacija koje su sada već u zrelim godinama, ovde će početi da se živi kvalitetnije.
Promena u nama donela bi kulturološki boljitak ali i ekonomsku stabilnost, jer bi počeli da se cene rad, znanje i kvalitet.
Na žalost, doživljaj slobode i demokratije ovdašnjih ljudi deformisan je površnim ali i subjektivnim pristupom suštini društvenog i političkog angažmana.
Rezultat koji dobijamo u praksi pre bi se mogao nazvati – anarhijom.
Generacije koje ne pamte vreme SFRJ, kada smo bili među najpoštovanijim državama na planeti, rođene posle osamdesetih godina prošlog stoleća, misle da život počinje od njih.
Stare vrednosti, samim tim što im uglavnom nisu poznate, za mnoge od njih i ne postoje. Visoki nivo nekadašnjeg društvenog i političkog života, obrazovanja, sporta, kulture i umetnosti, danas je srozan do poniženja.
Mesto u javnom životu ovog podneblja, nekada rezervisano za planetarno uspešne pojedince, danas zauzimaju Ceca, Keba i Stanija.
Umesto medija dobili smo tabloide i Pink.
Knjige se čitaju na internetu – prepričane.
Mladi se zaljubljuju na Fejsbuku.
Naravno da razumem da je prošlo vreme tapki i klikera, žmurki i kućica od kartona, ali…
„Ja ne tražim plena, ja sam željan zraka i malo bele jutarnje rose.“
…, koga je još briga za to.
U nedelju su izbori.
Pa hajde da se izaberemo.
