Писма читалаца: ДАН ПОБЕДЕ ИЛ’ ПОРАЗА (подстицај на размишљање и помирење, ал’ у истини)
1.1. Забрана Комунистичке партије Обзнаном
Терористима је требало судити, али не и целој партији. У западним парламентарним демократијама нису забрањивали КП-е, па су се у рату понашале као и све друге (Покрет отпора у Француској).
1.2. Чувени 27. март, или насилно (пучем) кршење међувладиног уговора Југославије и Немачке. Пучисти по(за)бунише народ (злоупотребише српски хајдучки менталитет), а онда побегоше на сигурно, оставивши га на милост и немилост једне и друге устаничке стране. Резултат је 1.700 000 изгинулих на разне начине, највише Срба, и то, да нам се до данас не верује – несигурни смо и пријатељима и непријатељима. Недић на молбу великог броја угледних Срба, тешка срца, да би спасао што више народа, примио се страшне жртве – жртве дотадашњег угледа и морала и постао окупациони управитељ Србије. Тиме је поштовао легално потписану капитулацију и спасао стотине хиљада људи – од Србије па све до Словеније.
1.3. Пре тога Черчилова влада наређује начелницима окупираних општина у Ла Маншу да буду лојални окупационим немачким властима – зна се због чега. За успешно извршење наредбе, после рата, те исте начелнике награђује одликовањима.
1.4. Де Гол учесницима Покрета отпора наређује да не убијају Немце – зна се због чега – већ само да врше ометања кретању и снабдевању немачких трупа.
1.5. Пуковник Дража Михајловић први диже устанак јер како је рекао: „У српском језику не постоји реч КАПИТУЛАЦИЈА“. Влада, која је потписала КАПИТУЛАЦИЈУ, из лондонских удобних јаслица проглашава га за Министра војног, опет кршећи свој потпис – разрока доследност, нема шта! Дакле, са једне стране не поштује свој потпис, а са друге стране, како су њени „надзорници“ из Лондона и остали из против-хитлеровске коалиције признали ЈВУО, Влада и Дража су за за савезнике поступили легално. То је значило да су чланови свих партија, па и КПЈ, дужни били да се ставе под команду генерала Михајловића – ако нису, постајали су нелегална банда.
Дакле, народне вође су, у тешким тренуцима по Земљу и народ, својим недораслим понашањем, свесно или несвесно, припремиле братоубилачки рат и масовну погибију, која се продужила и неко време после рата. А главни задатак народних вођа је (на извору су обавештења о наступању судбоносних догађаја), да не остављају народ на цедилу (пример Милоша Обреновића, Милана Недића, Драже Михајловића…) и да што је могуће више сачувају народ и државу – по цену и своје личне жртве.
По дизању устанка ЈВУО јавља се и КПЈ као учесник, али се не прикључује позиву легалног Министра војног, већ по налогу из далека диже партијски устанак(?!), а зна се да се Де Головом покрету отпора прикључила и КПФ. То је са леве партијске стране, а са десне се јавља покрет Димитрија Љотића, такође партијски (?!). Оба покрета су била (опет партијски) изузетно дисциплинована, док је ЈВУО, не толико због своје партијске разноликости, већ због разроке дипломатије народних вођа, био све, само не војнички дисцилинован. Питам се са ове повелике временске даљине, да су Краљ и Влада били тик уз народ, да ли би се уопште и јавиле партијске војске? – у претходном, Великом рату, ни помислити. Због тога, и када се нема намере за вршење организованог злочина, он се може јавити, ту и тамо, од појединих командатура, широм окупационог простора. У партијским, тоталитарним покретима (најочитији примери су национал-социјалистички и усташки), могуће је јављање унапред намераваног организованог злочина. КПЈ до 1943. године нелегална као покрет, а према Роберту Макдауелу и маргинална до исте те године, врши – без војног ефекта – оружане испаде на припаднике Вермахта. Тиме изазива до тада невиђену одмазду (100 Срба за једног немачког војника), рачунајући на знатнији прилив људства у своје редове. ЈВУО проценивши чему то води, ограничио се, барем у основи, на ометање кретања и снабдевања немачких трупа – баш као и Покрет отпора у Француској. Срби, не живећи у Француској, своје расправе у миру наставили су да их чине у међусобним обрачунима у рату, наравно оружано.
Но, 1943. долази до великог преокрета – Черчил (по Р. Макдауелу) под утицајем избеглих троцкиста у Лондону, рачунајући на бољу послератну сарадњу са интернационалцем Титом него са Дражом националистом, напушта ЈВУО и даје сваку подршку партизанима. То је са великим устезањем прихваћено од Рузвелта који је тако Балкан препустио Британцима. Черчил тада упућује италијанске јединице са територије Краљевине да се никако не предају ЈВУО-у, већ партизанима. Тиме ови добијају на снази и значајан прилив људства, а један део долази из ЈВУО. Додатни ударац ЈВУО-у задаје млади краљ, који из Лондона наређује Дражи да се стави под команду Титову. Одбијањем Драже да то учини, ЈВУО постаје нелегална. Настаје расуло у ЈВУО, што је био додатни подстицај за злочине од стране једних и других. Онај који је јачи чини то организовано, па чак и низ година по завршетку рата – што суђењима без поштовања основних правних норми, што осудама без икаквог суђења. Иначе, на нивоу ондашње НДРЈ, постојала је централна комисија која је једино могла прогласити некога за ратног злочинца и народног непријатеља, но нису се сви страдали налазили на том списку – многе је „појео мрак“ на нижим нивоима (лично сазнање потписника ових редова).
Дошао је и жељно очекивани крај рата – јесмо ли победили? Та победа је довела, у добром броју, до ослобођења једних и поробљавања других. Па може ли се говорити о победи једног малог народа који је изгубио преко милион људи у пуној снази. Савезници су на Нирнбершком процесу на смрт или на робију осудили поједине немачке главешине, али народ нису. А шта су и други европски народи са милионским жртвама, све до Јевреја, добили? Али, зато су светски мешетари извукли енормне профите из војног сектора, док је Европа стављена под туторство две, а задњих деценија, једне силе.
Питам се, да ли је пристојно радовати се победи са 1,7 милиона жртава, у највећем броју од братубица? Шта да раде њихова поколења? – јел да обнове непријатељства, или да се помире? Како? Дубоко сам уверен само ИСТИНОМ! Јер, ако се јави жртва са једне стране, одмах ће се јавити и она на другој, или трећој страни. За почетак правог помирења нек буде скорашња одлука Суда (део жељене ИСТИНЕ) поводом правно накарадног суђења Дражи 1946. године. Зашто она? Па суд је само утврдио да се ради о кршењу основних правних норми ондашње државе, како би се одстранио кључни војнички и идеолошки противник (Тито је крајем 70-их изјавио да је НОП-у главни противник био Равногорски покрет, а занимљиво је и немачки генерали су то рекли, али за себе). Добро је што Суд није расправљао да ли је, или није Дража ратни злочинац – то је заметан посао због наслага поратне победничке пропаганде (прве мачиће треба бацити у воду – каже наш народ). Треба га препустити стрпљивим историчарима (јер ИСТИНА отрежњује) – нарочито младим и оним будућим (којима ће данашње запаљиве приче изгледати као помињање Немање, св. Саве, Лазара, Милоша, а зашто не, и Марка Краљевића). У супротном, требало би ставити на дневни ред и одговорност Тита за ратна и поратна недела из редова НОП-а коме је био врховни командант, упркос томе што је из рата изашао као победник. Дакле, историчари су ти којима треба препустити истраживање понашања једних и других, иначе ће . . . „лажи о Дражи“ бити и даље могуће, са обе (његове) стране.
Следећим поколењима (нарочито будућим народним вођама) остаје у аманет да извлаче поуке из ове наше кошмарске прошлости, али и садашњости, како би спремније, то значи трезвеније дочекивали своју будућност. Јер од Милоша Великог не имасмо државника и дипломату дораслог изазовима, често судбоносним, које време неумитно доноси. Дај Боже да се роди, а можда се родио, или се тек рађа такав, кога народна мука изнедри, односно породи.
Хајде да се и ја определим за неку од ратних опција, боље рећи понашања појединаца: За оне сам који су на све начине гледали да често у тешкој и претешкој ситуацији помогну и спасу што више народа, без обзира на идеолошка, политичка и верска опредељења, макар били и из противничких редова, а можда и са прекршајима ратног права – нека им се суди у миру, по Закону и без осветољубивости.
Желимир-Жељко Н. Стефановић
Смедеревска Паланка