Pisma čitalaca: DAN POBEDE IL’ PORAZA (podsticaj na razmišljanje i pomirenje, al’ u istini)  

1.Mala hronologija događanja:

1.1. Zabrana Komunističke partije Obznanom

Teroristima je trebalo suditi, ali ne i celoj partiji. U zapadnim parlamentarnim demokratijama nisu zabranjivali KP-e, pa su se u ratu ponašale kao i sve druge (Pokret otpora u Francuskoj).

1.2.  Čuveni 27. mart, ili nasilno (pučem) kršenje međuvladinog ugovora Jugoslavije i Nemačke. Pučisti po(za)buniše narod (zloupotrebiše srpski hajdučki mentalitet), a onda pobegoše na sigurno, ostavivši ga na milost i nemilost jedne i druge ustaničke strane. Rezultat je 1.700 000 izginulih na razne načine, najviše Srba, i to, da nam se do danas ne veruje – nesigurni smo i prijateljima i neprijateljima. Nedić na molbu velikog broja uglednih Srba, teška srca, da bi spasao što više naroda, primio se strašne žrtve – žrtve dotadašnjeg ugleda i morala i postao okupacioni upravitelj Srbije. Time je poštovao legalno potpisanu kapitulaciju i spasao stotine hiljada ljudi – od Srbije pa sve do Slovenije.

1.3. Pre toga Čerčilova vlada naređuje načelnicima okupiranih opština u La Manšu da budu lojalni okupacionim nemačkim vlastima – zna se zbog čega. Za uspešno izvršenje naredbe, posle rata, te iste načelnike nagrađuje odlikovanjima.

1.4. De Gol učesnicima Pokreta otpora naređuje da ne ubijaju Nemce – zna se zbog čega – već samo da vrše ometanja kretanju i snabdevanju nemačkih trupa.

1.5. Pukovnik Draža Mihajlović prvi diže ustanak jer kako je rekao: „U srpskom jeziku ne postoji reč KAPITULACIJA“. Vlada, koja je potpisala KAPITULACIJU, iz londonskih udobnih jaslica proglašava ga za Ministra vojnog, opet kršeći svoj potpis – razroka doslednost, nema šta! Dakle, sa jedne strane ne poštuje svoj potpis, a sa druge strane, kako su njeni „nadzornici“ iz Londona i ostali iz protiv-hitlerovske koalicije priznali JVUO, Vlada i Draža su za za saveznike postupili legalno. To je značilo da su članovi svih partija, pa i KPJ, dužni bili da se stave pod komandu generala Mihajlovića – ako nisu, postajali su nelegalna banda.

Dakle, narodne vođe su, u teškim trenucima po Zemlju i narod, svojim nedoraslim ponašanjem, svesno ili nesvesno, pripremile bratoubilački rat i masovnu pogibiju, koja se produžila i neko vreme posle rata. A glavni zadatak narodnih vođa je (na izvoru su obaveštenja o nastupanju sudbonosnih događaja), da ne ostavljaju narod na cedilu (primer Miloša Obrenovića, Milana Nedića, Draže Mihajlovića…) i da što je moguće više sačuvaju narod i državu – po cenu i svoje lične žrtve.

Po dizanju ustanka JVUO javlja se i KPJ kao učesnik, ali se ne priključuje pozivu legalnog Ministra vojnog, već po nalogu iz daleka diže partijski ustanak(?!), a zna se da se De Golovom pokretu otpora priključila i KPF. To je sa leve partijske strane, a sa desne se javlja pokret Dimitrija Ljotića, takođe partijski (?!). Oba pokreta su bila (opet partijski) izuzetno disciplinovana, dok je JVUO, ne toliko zbog svoje partijske raznolikosti, već zbog razroke diplomatije narodnih vođa, bio sve, samo ne vojnički discilinovan. Pitam se sa ove povelike vremenske daljine, da su Kralj i Vlada bili tik uz narod, da li bi se uopšte i javile partijske vojske? – u prethodnom, Velikom ratu, ni pomisliti. Zbog toga, i kada se nema namere za vršenje organizovanog zločina, on se može javiti, tu i tamo, od pojedinih komandatura, širom okupacionog prostora. U partijskim, totalitarnim pokretima (najočitiji primeri su nacional-socijalistički i ustaški), moguće je javljanje unapred nameravanog organizovanog zločina. KPJ do 1943. godine nelegalna kao pokret, a prema Robertu Makdauelu i marginalna do iste te godine, vrši – bez vojnog efekta – oružane ispade na pripadnike Vermahta. Time izaziva do tada neviđenu odmazdu (100 Srba za jednog nemačkog vojnika), računajući na znatniji priliv ljudstva u svoje redove. JVUO procenivši čemu to vodi, ograničio se, barem u osnovi, na ometanje kretanja i snabdevanja nemačkih trupa – baš kao i Pokret otpora u Francuskoj. Srbi, ne živeći u Francuskoj, svoje rasprave u miru nastavili su da ih čine u međusobnim obračunima u ratu, naravno oružano.

No, 1943. dolazi do velikog preokreta – Čerčil (po R. Makdauelu) pod uticajem izbeglih trockista u Londonu, računajući na bolju posleratnu saradnju sa internacionalcem Titom nego sa Dražom nacionalistom, napušta JVUO i daje svaku podršku partizanima. To je sa velikim ustezanjem prihvaćeno od Ruzvelta koji je tako Balkan prepustio Britancima. Čerčil tada upućuje italijanske jedinice sa teritorije Kraljevine da se nikako ne predaju JVUO-u, već partizanima. Time ovi dobijaju na snazi i  značajan priliv ljudstva, a jedan deo dolazi iz JVUO. Dodatni udarac JVUO-u zadaje mladi kralj, koji iz Londona naređuje Draži da se stavi pod komandu Titovu. Odbijanjem Draže da to učini, JVUO postaje nelegalna. Nastaje rasulo u JVUO, što je bio dodatni podsticaj za zločine od strane jednih i drugih. Onaj koji je jači čini to organizovano, pa čak i niz godina po završetku rata – što suđenjima bez poštovanja osnovnih pravnih normi, što osudama bez ikakvog suđenja. Inače, na nivou ondašnje NDRJ, postojala je centralna komisija koja je jedino mogla proglasiti nekoga za ratnog zločinca i narodnog neprijatelja, no nisu se svi stradali nalazili na tom spisku – mnoge je „pojeo mrak“ na nižim nivoima (lično saznanje potpisnika ovih redova).

Došao je i željno očekivani kraj rata – jesmo li pobedili? Ta pobeda je dovela, u dobrom broju, do oslobođenja jednih i porobljavanja drugih. Pa može li se govoriti o pobedi jednog malog naroda koji je izgubio preko milion ljudi u punoj snazi. Saveznici su na Nirnberškom procesu na smrt ili na robiju osudili pojedine nemačke glavešine, ali narod nisu. A šta su i drugi evropski narodi sa milionskim žrtvama, sve do Jevreja, dobili? Ali, zato su svetski mešetari izvukli enormne profite iz vojnog sektora, dok je Evropa stavljena pod tutorstvo dve, a zadnjih decenija, jedne sile.

Pitam se, da li je pristojno radovati se pobedi sa 1,7 miliona žrtava, u najvećem broju od bratubica? Šta da rade njihova pokolenja? – jel da obnove neprijateljstva, ili da se pomire? Kako? Duboko sam uveren samo ISTINOM! Jer, ako se javi žrtva sa jedne strane, odmah će se javiti i ona na drugoj, ili trećoj strani. Za početak pravog pomirenja nek bude skorašnja odluka Suda (deo željene ISTINE) povodom pravno nakaradnog suđenja Draži 1946. godine. Zašto ona? Pa sud je samo utvrdio da se radi o kršenju osnovnih pravnih normi ondašnje države, kako bi se odstranio ključni vojnički i ideološki protivnik (Tito je krajem 70-ih izjavio da je NOP-u glavni protivnik bio Ravnogorski pokret, a zanimljivo je i nemački generali su to rekli, ali za sebe). Dobro je što Sud nije raspravljao da li je, ili nije Draža ratni zločinac – to je zametan posao zbog naslaga poratne pobedničke propagande (prve mačiće treba baciti u vodu – kaže naš narod). Treba ga prepustiti strpljivim istoričarima (jer ISTINA otrežnjuje) – naročito mladim i onim budućim (kojima će današnje zapaljive priče izgledati kao pominjanje Nemanje, sv. Save, Lazara, Miloša, a zašto ne, i Marka Kraljevića). U suprotnom, trebalo bi staviti na dnevni red i odgovornost Tita za ratna i poratna nedela iz redova NOP-a kome je bio vrhovni komandant, uprkos tome što je iz rata izašao kao pobednik. Dakle, istoričari su ti kojima treba prepustiti istraživanje ponašanja jednih i drugih, inače će . . . „laži o Draži“ biti i dalje moguće, sa obe (njegove) strane.

Sledećim pokolenjima (naročito budućim narodnim vođama) ostaje u amanet da izvlače pouke iz ove naše košmarske prošlosti, ali i sadašnjosti, kako bi spremnije, to znači trezvenije dočekivali svoju budućnost. Jer od Miloša Velikog ne imasmo državnika i diplomatu doraslog izazovima, često sudbonosnim, koje vreme neumitno donosi. Daj Bože da se rodi, a možda se rodio, ili se tek rađa takav, koga narodna muka iznedri, odnosno porodi.

Hajde da se i ja opredelim za neku od ratnih opcija, bolje reći ponašanja pojedinaca: Za one sam koji su na sve načine gledali da često u teškoj i preteškoj situaciji pomognu i spasu što više naroda, bez obzira na ideološka, politička i verska opredeljenja, makar bili i iz protivničkih redova, a možda i sa prekršajima ratnog prava – neka im se sudi u miru, po Zakonu i bez osvetoljubivosti.

Želimir-Željko N. Stefanović

Smederevska Palanka